Intervju – Ljiljana Marinković, direktorka Kreativnog centra:
Pogled iz drugog ugla

Kreativni centar je vodeći izdavač knjiga za decu. Prošle godine proslavio je 25 godina od objavljivanja prve knjige. Takođe je i jedan od naših vodećih izdavača udžbenika, od kojih je pet dobilo nagradu za najbolji udžbenik Evropskog udruženja izdavača udžbenika (EEPG). Kao predstavnik Srbije u EEPG-u, Kreativni centar je prošle nedelje bio domaćin dvodnevnog skupa na kome su predstavnici devet zemalja razgovarali o kopirajtu u kontekstu različitih obrazovnih politika. Smatra se da i knjige i udžbenici Kreativnog centra grade decu demokratskog 21. veka.

"VREME": Da li prilikom kreiranja udžbenika razmišljate da iz njega mladi treba da nauče, osim naučne činjenice, i kako da izražavaju svoje mišljenje?

LJILJANA MARINKOVIĆ: Naravno, mi to smatramo jednom od najbitnijih funkcija obrazovanja. Trudili smo se da kreiramo udžbenike koji će se razlikovati od tradicionalnih i po tome što razvijaju kritičko mišljenje, što podstiču na samostalan rad i kreativnost. To je naročito važno u nastavi društvenih predmeta. Na primer, u nastavi srpskog jezika i književnosti neizostavno je sučeliti mišljenja iskazana u obaveznim tekstovima sa onim što misli dete našeg doba – na taj način ti tekstovi deci postaju bitni, postaju deo njihovog ličnog sveta. No, komisije koje ocenjuju udžbenike nisu uvek raspoložene za ovu vrstu izlaženja iz osnovnog okvira književnog dela. U međunarodnim okvirima, međutim, ta vrsta korespondencije između nauke i detetovog ličnog stava smatra se poželjnom. U kriterijumima za dodelu nagrade za najbolji evropski udžbenik nalaze se i sledeće stavke: da udžbenik ima lično značenje za učenika, da ga podstiče na to da pravi izbore, učestvuje u donošenju odluka, da podstiče pogled iz druge perspektive i razvija individualne stavove učenika.

Na koji način dete iz udžbenika može da nauči kako se slobodno izražava lično mišljenje?

Na različite načine. Pre svega, pomoću niza pitanja i vežbi, kao i dobrim dizajnom, udžbenik treba da omogući detetu da što bolje razume pročitano. Sledeći korak jeste da se pročitano poveže s detetovim svetom – možemo ga pitati za mišljenje o onome što je pročitalo, možemo podsticati decu da daju što različitije odgovore, pružiti im priliku da se čuju, a da ih međusobno ne upoređujemo i da ih ne vrednujemo. Takođe, treba naći načine na koje se može otići dalje od teksta i primeniti u svakodnevnom životu ono što je naučeno, jer je to valjda i svrha svakog učenja – da nas pripremi za život. Mogu da navedem jedan primer. U osnovnoj školi jedan od obaveznih tekstova jeste tekst Vuka Stefanovića Karadžića o običaju otimanja neveste. Takav tekst pokreće brojna pitanja i, ukoliko se ne poveže s razgovorom o dečjim stavovima i vremenom u kojem ona žive, lako se može desiti da učenike ostavi zbunjene. Naravno, način na koji će se diskusija o tekstu voditi zavisi, pre svega, od nastavnika, a udžbenik treba da pomogne tako što će ponuditi različite mogućnosti za diskusiju.

Da li konsultujete učenike o udžbenicima koje objavljujete?

Naravno – i u pogledu sadržaja i u pogledu dizajna. Prilikom izbora udžbenika, međutim, učenici se ne pitaju. O izboru odlučuju nastavnici i stručne službe škola. Mogu reći da je u Evropi mnogo više avangardno koncipiranih i dizajniranih udžbenika nego što ih ima kod nas. Ipak, i tu treba biti pažljiv. Pošto je reč o knjigama iz kojih se uči, treba voditi računa o tome da sadržaj uvek bude u prvom planu.

Mladi čitaoci se identifikuju sa likovima iz knjiga, ili makar samo uče od njih. Da li vodite računa o tome?

Nastojimo da biramo knjige čije će junake deca prepoznati kao sebi bliske. Posebno smo se trudili da ponudimo niz knjiga s pametnim, odlučnim i samosvesnim junakinjama svih uzrasta, kao što su Hedviga, Maša, Frančeska, Mina, Sofija… da pomenemo samo neke od junakinja iz romana koje smo objavili. U današnje vreme mediji se, izgleda, vraćaju idealu žene iz nekih prethodnih vekova, a mi stvaramo knjige za budućnost.

S. Ć.