Jedan moj drug prvi posao našao je u lokalnoj firmi koja je proizvodila sredstva za čišćenje. Bilo je leto posle bombardovanja, još smo išli u srednju školu. Proces rada mi je objasnio ovako: "Ima to neko veliko bure, pa u njega sipaš malo ovoga, malo onoga, pa mešaš, mešaš, mešaš. Onda sipaš u plastične flaše, pa na etiketu upišeš koji je miris." "A kako dodaješ miris?" "Tako što na etiketi štikliraš 20 puta jabuka, 20 puta limun, pa 20 puta jabuka, i tako dalje dok ne ištikliraš sve flaše."

Otprilike u to vreme počeo je i da priča "kaće penzija".

Karijera ga je nakon toga odvela u trafiku na Mirijevu, gde je tokom noćne smene od lokalnih taksista slušao detalje o tome kolika im je ona stvar (u hladnoj vodi), pa u onlajn kladionicu u kojoj je strepeo da ne zezne uplate od više hiljada evra, u kancelariju u kojoj je održavao kontakte sa predstavnicima krupnog biznisa… Dok je radio u apoteci pored zemunske pijace, dede koje jedva hodaju dolazile su da kupe cijalis i smijuljeći se podele detalje o akciji koja ih to veče očekuje, a Cigani su za sve boljke kupovali kombinovani prašak. Kombinovani prašak koštao je u to vreme dva dinara. Jednom je jedna Ciganka imala kod sebe samo dinar. Preturala je po džepovima, preturala, dok njemu nije postalo neprijatno pa joj je rekao: "Nema veze za dinar." "Nemoj ti meni nema veze, ću nađem da ti dam, da ne pričaš posle kako sam Ciganka", rekla mu ona i izbunarila taj dinar.

U dugačkim redovima ispred biohemijske laboratorije, u kojoj je stažirao nadajući se stalnom zaposlenju, šamarao je kad se neko onesvesti, podizao noge i donosio šećer i vodu. Kad ono, promenila se vlast i zaplenila sva radna mesta u instituciji.

Ove godine predao je papire da ode u Norvešku. Zajednička drugarica otišla je pre toga na granicu Norveške, Finske i Rusije, u selo u kome je pola godine mrak. Otišla je tamo unapred radujući se godišnjim odmorima u Španiji.

Ja sam, jednom, između poslova, radila kao hostesa na štandu jedne farmaceutske kompanije, izlagača na kongresu ginekologa. Posao nam je bio da se lepo obučemo, slažemo flajere na štand i da tokom pauze između predavanja iznesemo baklavu naseckanu na sitne komade da bismo privukli lekare. Zbog te baklave najveća gužva pravila se baš na našem štandu, a najradije su dolazili neki Turci i Egipćani koji su tvrdili kako ne mogu da veruju da su najbolju baklavu jeli u Beogradu na kongresu. Jednog dana na štandu se pojavio tip koji mi je bio poznat. Setila sam se da je to ginekolog kod koga sam otišla na pregled i koji mi je rekao: "Skinite se i lezite", a onda sestri: "Eee, sestro, šta bih dao da su me ovako slušale kad sam imao šesnaest godina", te ja posle toga nikad više nisam otišla kod njega.

Jedna drugarica preselila se u Nemačku i sada strpljivo uči jezik i asimilira se. Ne gaji nerealne nade da će brzo da nađe posao. Kada sam pitala kolika je nezaposlenost u tom delu Nemačke, rekli su mi oko sedam odsto. "To znači da, ako na žurki ima sto ljudi, samo njih sedam nema posao?", zapanjeno sam konstatovala zamišljajući žurku sa istim brojem ljudi i razmerom zaposleni-nezaposleni u Srbiji. "Tačno, i ja sam uvek u tih sedam", smireno je rekla moja drugarica, verujući da su u Nemačkoj brojevi ipak, koliko-toliko, na njenoj strani.

Mene je moj posao jednom odveo u Kan, na filmski festival. Ušli smo u hotel na Kroazeti dok su ispred fanovi čekali da se pojavi neka od zvezda, prošli kroz fensi hol pun skupo ali lepo obučenih ljudi, i liftom se popeli na ne znam koji sprat. Dok smo išli hodnikom ka sobi pretvorenoj u kancelariju, pitala sam se da li se tripujem ili mi noge zaista upadaju u tepih. Onda smo malo sedeli čekajući da dođe naš red za sastanak. Kroz prozor sam gledala jahte usidrene u zalivu i pitala se otkud, kog vraga, ja tu.

Jedna moja drugarica je zbog posla, pre tridesete, dobila čir na želucu, jedna diskus herniju, jedna se polako sušila i oticala od neke čudne alergije. Jedan prijatelj ujutru se onesvestio na poslu, odvezli su ga u urgentni, da bi posle infuzije nastavio na aerodrom na poslovni put. Jedne godine, nakon što sam jesen provela jedva spavajući od stresa, odlučila sam da konkurišem za stipendiju i odem na Bali. Nisu me primili, pa se često pitam šta bi bilo da jesu.

Najbolji posao koji sam u životu radila bilo je da oko sat vremena odgovaram na razna pitanja turista koji su rečnim krstaricama doplovili u Beograd. U prostranom salonu sa foteljama poređalo bi se osamdesetak američkih seniora koji bi pijuckali koktele i pitali nas svašta, od toga kako peremo veš do toga zašto smo ratovali sa Hrvatskom. Mi smo odgovarali ubacujući pošalice, kako to Amerikanci već vole. Posle svakog sešna dobili bismo neviđen aplauz, a penzioneri bi nam prilazili i govorili kako smo mnogo pametni i kako naša zemlja treba da bude ponosna što nas ima. Jednom mi je jedan deda iz Misurija rekao kako bi trebalo da budem premijer. Pošto mi tako nešto nikad u životu ni majka nije rekla, pomislila sam, au, majkumu, da sam se rodila u Americi gde bi mi bio kraj.

Moja mama ove godine ide u penziju. Mi pričamo "kaće penzija", ali niko od nas ne može zaista da je zamisli. Kada popijemo nekoliko piva, pričamo kako će nas u novom svetskom poretku verovatno uspavljivati nekim specijalnim injekcijama kada više ne budemo sposobni za rad.

Tatjana Ristić