Intervju – Prof. dr Slavoljub Dragićević, vanredni profesor Geografskog fakulteta, katedra za fizičku geografiju:
Sistemske smetnje na vezama

"Kako da ne: količina vode koju razlijete preko preciznih snimaka terena koji postoje, pa se preko modelovanja dobije koje su plavne zone, dokle će ta voda da dosegne. Modeli postoje i rade. Nije to ništa novo, jedino što smo svi bili iznenađeni. Pored prenosa informacija, i sistem osmatranja je negde zatajio. Da se razumemo: nije se poplavni talas formirao na teritoriji Obrenovca, već je krenuo od Jablanice i Obnice, pa Rabasa, Kladnice, Tamnave i Ljubostinje i dalje redom – Ribnice, Toplice, Ljiga... Na svim tim rekama postoje automatske stanice koje su dojavljivale ekstreme. To je neko morao da prati i da sve uključi u analizu"

"Sliv Kolubare je prilično dobro istražen – postoji čitav spektar različitih istraživanja, posebno od strane inženjerskih struka – geologa i hidroinženjera, ali i biologa, geografa, klimatologa... Većina tih radova je bila u funkciji eksploatacije lignita, ali i odbrane od poplava, sprečavanja erozije, zagađenja životne sredine...", rekao je na početku intervjua za "Vreme" prof. dr Slavoljub Dragićević, vanredni profesor Geografskog fakulteta na katedri za fizičku geografiju. Njegov doprinos je doktorska disertacija sa naslovom "Geomorfološka analiza dominantnih erozivnih procesa na primeru sliva Kolubare", a povod za intervju godinu dana od poplava koje su 2014. zadesile Srbiju.

"VREME": Sva ta istraživanja, magistarski radovi, doktorske disertacije, samo su naslovi u bibliotečkoj kartoteci ili imaju praktičnu primenu?

PROF. DR SLAVOLJUB DRAGIĆEVIĆ: Vodoprivredna osnova Kolubarskog sliva koja je izrađena šezdesetih godina prošlog veka i danas se koristi kao podloga za mnoga istraživanja: recimo projekti nasipa za odbranu od poplava Instituta "Jaroslav Černi", pa mnoštvo elaborata vezanih za regulaciju Kolubare i pritoka koje se nalaze u arhivi Instituta... Delovi tih elaborata publikovani su u okviru raznih projekata, mnoge od njih smo imali u rukama, mi koji smo iz struke... Sve je to dostupno onome kome je potrebno.

Pa i onima iz vodoprivrednih preduzeća

Naravno da jesu: slivom Kolubare upravljaju dva vodoprivredna preduzeća – Srbijavode i Beogradvode, a Lazarevac i Obrenovac su granične opštine. U oba preduzeća zaposleni su vrhunski stručnjaci koji su dugo na tim pozicijama i dobro su upućeni u celokupnu problematiku.

I sva ta sila stručnosti u poznavanja problematike nije znala koliko vode nadolazi, kada će i gde da stigne i šta s tim?

Najverovatnije je zatajila komunikacija – razmena informacija u realnom vremenu. Po meni, to je najveći propust. Ne možete da kažete "stigla je voda do Lazarevca, a za dalje ne znam šta će da bude". Koliko je vode stiglo do Lazarevca od izuzetne je važnosti za sve one koji su nizvodno – da znaju šta da očekuju pa da na osnovu toga donesu odluku šta da urade.

Slična poplava je bila i pre četvrt veka, istina to su bile stogodišnje vode, za razliku od ovih koje su (kao) bile hiljadugodišnje, ali posledice nisu bile ni približne ovima sad.

Tad su bile drugačije okolnosti: Sava je tad imala ključnu ulogu – otežavajuću. Naime, dotok vode jeste bio manji nego prošle godine, ali je vodostaj Save bio znatno viši nego 2014. godine, čak za dva metra, pa je problem bio kuda da se usmeri voda iz Kolubare, dakle situacija je bila unekoliko teža, ali je odbrana ipak bila uspešna. Gradsko jezgro tad nije bilo poplavljeno.

Pre četvrt veka je bilo uspešno, a sad nije. Zašto?

Tad je i organizacija čitavog sistema zaštite bila puno drugačija. Tadašnji predsednik opštine, formalno komandant civilne zaštite, pored sebe je imao profesora Branislava Đorđevića sa građevinskog fakulteta koji je koordinisao aktivnostima na terenu. Sve se tad znalo: koliko je gde vode, šta se očekuje, sledstveno tome kada će koji nasip biti otvaran da se voda ispusti tamo gde može, a da bude bez težih posledica, Civilna zaštita je bila operativna, u odbrani grada učestvovalo je i 5000 vojnika, na vreme je bila angažovana i mehanizacija... Svega toga prošle godine nije bilo.

Pa smo onda imali godinu dana potopljen najizdašniji kop lignita.

Ma, imali smo mi svega. I potopljen grad, stradali su ljudi.

Predsednik opštine Obrenovac Miroslav Čučković kaže da niko od struke nije znao da mu kaže šta da očekuje: koliko vode, odakle će da dođe, gde će sve da stigne. Kaže, mahali su rukama preko karte obrenovačkog atara i rekli – "ovde".

To je fascinantno: Republički hidrometeorološki zavod unapred je najavio količinu padavina, pa ako znate površinu sliva, a znate, lako je pomnožiti ta dva broja i dobiti koliko vode će u koliko dana da se slije u Obrenovac, pa budući da je i kapacitet korita poznat, lako je bilo da se zaključi da ta voda neće tek tako da prođe, da mora da se izlije. Ako će da se izlije, onda gledate šta da uradite sa tim viškom, kako da ga usmerite da voda otekne tamo gde vi hoćete, a ne gde ona hoće. Recimo, da otvorite nasip prema Savi koja je tad bila dva i po metra niža od Kolubare, ako treba i onaj nasip na desnoj strani Kolubare. Sve to bi smanjilo pritisak na gradsko jezgro koje je ozbiljno postradalo.

Zvuči logično, ali nije tako bilo. Zašto?

Prosto, nije postojao scenario, nisu bile izrađene neophodne analize. Ili možda i jesu, ali se nešto izjalovilo. Velika je nepoznanica šta se zaista desilo, koji su propusti, da li je bilo nekih dogovora, scenarija upravljanja tom vodom, ili je sve bilo prepušteno stihiji pa nas je sve zateklo. Zbog toga, korisno bi bilo da neko konačno pozove te ljude da podnesu zajednički izveštaj šta se zaista desilo, da naprave rekonstrukciju svih događaja vezanih za tu poplavu – šta je dovelo to toga što je bilo, koji su uzroci i koje posledice, koliko je i odakle voda nadolazila, kojim je sve putevima prošla, koliko je vode zaista bilo i do kog nivoa je došla, kako se širila po gradskom jezgru. Jedino oni mogu da daju odgovore na ta pitanja, jer imaju egzaktne podatke sa terena. "Jaroslav Černi" radi na ovom poslednjem: snimaju tragove visokih voda na teritoriji Obrenovca, pa ćemo, kad snimanje bude završeno i obrađeno, najzad saznati bar koliko je vode bilo i kuda je sve prošla.

Da li kojim slučajem postoji kompjuterska simulacija koja za osnovu ima trodimenzionalni prikaz terena i kojoj se "zadaju" količina padavina i vremenski rok, pa da se slikom i brojem vidi šta će da bude, ako bude, pa da se virtuelno voda ispusti tamo ili ovamo, koliko da se proveri da li je plan, kojeg kažete kao da verovatno nije ni bilo, dobar ili loš, štaviše – da bude alat za izradu plana.

Kako da ne: količina vode koju razlijete preko preciznih snimaka terena koji postoje, pa se preko modelovanja dobije koje su plavne zone, dokle će ta voda da dosegne. Modeli postoje i rade. Nije to ništa novo, jedino što smo svi bili iznenađeni. Pored prenosa informacija, i sistem osmatranja je negde zatajio. Da se razumemo: nije se poplavni talas formirao na teritoriji Obrenovca, već je krenuo od Jablanice i Obnice, pa Rabasa, Kladnice, Tamnave i Ljubostinje i dalje redom – Ribnice, Toplice, Ljiga... Na svim tim rekama postoje automatske stanice koje su dojavljivale ekstreme. To je neko morao da prati i da sve uključi u analizu.

Ali nije.

Čini se da je ta analiza izostala ili su mislili... Šta su mislili, ako su mislili, kako sva ta voda može da prođe, nije mi jasno.

Neko mi je rekao da je 1999. godine, kad je "Prva iskra" bila viđena za bombardovanje, kompletan Obrenovac evakuisan za tri sata. Da li je to tačno?

Sećam se toga: istina, nije evakuisan ceo Obrenovac – bilo je onih koji prosto nisu hteli da se evakuišu, ali je grad bio ekspeditivno ispražnjen. Nažalost, u ovom slučaju o kome govorimo, nije bilo informacija da preti poplava. Prva i jedina sirena oglasila se tek 17. maja rano ujutro, koju je, uzgred, malo ko čuo.

Šta ste vi radili 16. uveče? Mislim na maj prošle godine.

Kao i svake večeri, uzeo sam uzorak vode kod mosta nedaleko od ušća Kolubare u Savu: nekoliko godina unazad merim "mutnoću" vode, količinu "lebdećeg nanosa" u Kolubari, onako za sebe. Tad sam video koliko je voda visoka i brza: jako visoka i jako brza. Pozvao sam kolegu hidrologa i rekao mu šta sam video uz komentar "ovo neće proći", da će negde da probije nasip. On se odmah nakačio na sajt RHMZ-a, pogledao podatke i nazvao me i u neverici mi reko da je talas kod "Belog Broda", gde je merno mesto, tri metra viši od dotad najvišeg zabeleženog. "To nije normalno", prokomentarisao je.

Kad ste ustanovili da "ovo neće proći" i da će "negde da probije nasip", šta ste dalje preduzeli? Obavestili prijatelje, spakovali se i otišli na sigurno?

Ne, ništa od toga: vratio sam se kući i otišao na spavanje.

Znali ste da neće na dobro da izađe, pa ipak ste mirno zaspali!?

Računao sam da ima ko se time bavi, da će nadležni da preduzmu bar ono što je preduzeto ‘81, da voda neće prići gradu, kamoli da ga i poplavi. Međutim, kako smo videli, nije tako bilo. Otišao sam tad kod roditelja i od vreća sa peskom za svaki slučaj napravio mini bedem oko ulaznih vrata visok reda 80 santimetara. Mislio sam da je to dovoljno budući daje ‘81. poplava samo okvasila dvorište.

Jel bilo dovoljno?

Nije: voda je narasla na metar i po. I prizemlje zgrade u kojoj živim takođe je bilo pod vodom.

Učinjenom delu zamerke nema: bilo pa prošlo. Međutim, pitanje je šta smo iz svega naučili. Da ste vi taj koji donosi odluke, šta biste preduzeli sad, e da sutra ne bismo opet bili iznenađeni?

Sve što treba da se uradi jeste da se postojeći projekti izvuku iz arhiva i da se realizuju. Pre svega da se izgrade već projektovane akumulacije na pritokama Kolubare koje bi prihvatale poplavne talase i koje bi se planski praznile prema datim okolnostima. Uporedo s tim bilo bi pošumljavanje sliva i izvlačenje nanosa iz korita reka. Dvadeset godina unazad to nije rađeno. Naravno, svemu tome bi prethodila studija ugroženosti od prirodnih nepogoda, a time i poplava. Posle toga slede planovi odbrane u različitim scenarijima. Na izradi studija ugroženosti za 27 ugroženih opština nešto je već započeto: formirani su timovi, ali se još ništa konkretno ne radi.

Ko je naručilac tog posla?

Reč je o projektu Ujedinjenih nacija, a finansira ga vlada Japana.

To uliva neku sigurnost, ali kad te analize budu završene, neke police sa projektima će samo biti punije ili će od toga biti i nečeg opipljivog, neke opšte koristi?

Posle toga se ide u realizaciju.

Poput onih projekata za akumulacije na pritokama Kolubare?

Uvek je problem novac: zbog toga projekti tih akumulacija još nisu realizovani. Međutim, čujemo da su "legle" neke donacije, tako da i tome sad može da se pristupi. Obrenovac se ne brani od poplave na granici atara, već uzvodno: sve opštine u slivu Kolubare moraju da budu uključene: ako tako pristupimo, imaćemo rešenje. U suprotnom – ako svako bude radio za sebe, teško da ćemo bilo šta da uradimo.

Dakle – piši propalo.

Ja se nadam da ovog puta neće tako da bude – da se sve ne završi samo na projektnoj dokumentaciji: toga već imamo podosta po arhivama, doduše nemamo karte ugroženosti, ali imamo planove za ove akumulacije i planove detaljne regulacije. Samo još da se i uradi. Istina, nasipi oko Obrenovca su pokrpljeni, ne baš svi, ali skoro svi su dovedeni u prethodno stanje koje je dovoljno za stogodišnje vode. Međutim, to nije dovoljno: nedavno je ovde bila u poseti jedna delegacija stručnjaka iz Holandije, da obiđe sliv i vidi šta se desilo. Nisam bio deo tima domaćina, ali su mi kolege rekle da su se Holanđani "za glavu uhvatili", da "kako oni vide, lako može da se dogodi repriza".

Zoran Majdin