Lisica i ždral Ogledak o jeziku Ako se za mnom povede zakonom propisani broj građana i poslanika, eto nama uskoro Zakona o neometanju redovnog života građana

piše: Ljubomir Živkov

Na radiju u kolima čujem pesmu "Nedostaje mi tvoje bliskosti", ženski glas, odličan, pesma gotovo isto toliko dobra, pa šta mi onda skreće pažnju sa saobr. znakova i učesnika u jav. saobraćaju?! Pokušavam da se prestrojim u traku iz koje bih levo u Svetozara Markovića (naš čovek prima lično i ne bez uvređenosti i gneva kad neko da migavac i merka priliku ne bi li iz svoje dotadašnje prešao u drugu, tuđu traku: oni koji su dotad držali školsko rastojanje i ohrabrili skretača da se zaleti u prazan prostor, dodaju gas da nakanu drznikovu osujete: ima da nastavi trakom koju mu je sudbina dodelila!), šta mi smeta, padež i zamenica, ništa strašno, ali inkrim. rečenica nije zakrpa, nije u njoj nijedan oblik iznuđen: "nedostaje mi tvoje bliskosti" je lajtmotiv, možda i naslov.

Zar uz glagol nedostajati ne ide nominativ? Nedostaje mi ko/šta? Može li se reći: nedostaje mi bliskosti?! Hm, možda i može: "Nedostajao mi je novac da opravim sudareni pontijak-bonvil", to može sigurno, novac je u prvom padežu, ali može verovatno i ovo: "Nedostajalo mi je novca da opravim udareni auto!"

Malo dobre volje i obe verzije zvuče prihvatljivo!

Skrećem, sad već kod hotela "Park", opet ulevo, ima strelica za nas, gde smo ono stali, da, zar bliskost ne mora biti uzajamna? Kako može biti tvoja ili moja? Nedostaje mi naša bliskost (koju smo izgubili), da, takva rečenica bi mi na jedno uvo ušla, na drugo izašla, ali i ova koju sam čuo pa je prevrćem ko šnajder džep – zar nije isto tako dobra?!

Dobra je, kako ne bi bila dobra, uklapa se u ono što sam naučno ustanovio: jezik uvek pobeđuje, odnosi pobedu i nad gramatikom, logikom, i nad nečim još jačim, nad mojom navikom! Jezik nikad ne zataji, nikad ne podbaci, priznaj da razumeš, ti čistunče samouki, o čemu devojka peva! – Razumem, i ako pesma opstane pedeset ili sto godina taj izraz može postati jezička norma, halalio bih tekstopiscu roditel’nyi, ali kad bi makar bliskost bila u množini tj. dvojini – "nedostaje mi naše bliskosti!"! S druge strane, naratorka ostavlja utisak da za izgubljenu bliskost nije ona kriva, sirotica žali za izgublj. bliskošću i možda priželjkuje da se potonja obnovi: zbog tebe nismo (kao nekada) bliski, moja bliskost još je na raspolaganju...

Hej, evo ga mesto, nadomak kuće (nedostaje mi ovakve bliskosti), i nije pod lipom! Čiji miomiris prija svima, samo ne alergičarima i kolima koja usled lepljivo-prašnjave smole moraju svaki čas u mrsku perionicu.

Na oglas da napišem bonton o mobilnom telefoniranju nije se javila nijedna ustanova, nijedan mecena, nijedan izdavač, so, pokušaću sa nečim drugim: Zakon o neometanju redovnog života građana ma ko od stranih državnika, umetnika ili prijatelja Srbije došao u posetu.

Šta je bilo?!

Bez ikakvog preth. upozorenja u Ruzveltovoj sam (vozeći od Bogoslovije) policijski oteran u poprečnu ulicu, najpre vidim krkljanac, stolpotvorenie, traffic jam, bouchon i probku, onda ugledam posred ulice popreko ostavljen (ne mogu reći parkiran!) policijski auto i žandarma koji bez milosti usmerava smušeno krdo u poprečnu ulicu, i niko ne otvara prozor niti rogom razbija leptir-staklo da pita kojim dobrom mi ne idemo kud smo krenuli. Uh, nije valjda neko od naših najbližih, naprasno?... ispred je Novo groblje, Aleja velikana, ma nije, to bi se znalo, bili bi dani žalosti, mimohod, knjiga žalosti... Neko je došao u posetu i naši ga pred kraj rad. vremena vode na groblje, a da ne bi gost putovao petnaest minuta nekim civilnim neupadljivim kolima (ili taksijem, ima se!), odlučeno je da nas nekoliko hiljada izgubimo po sat i po, i da na nekoj od raskrsnica koje nepropisno zakrčujemo možda dođe do nemilih scena i bratoubilačkog nagona!

Evo prvog i za sada jedinog člana Zakona o neometanju građana: 1. Javni saobraćaj može biti zaustavljen samo usled ili nakon elementarne nepogode te radi vođenja NOR-a.

Sozercanie: Nema u životu političara ničega što po važnosti nadilazi živote njihovih birača i nejači koju tek čeka pravo glasa. Državini službenici dužni su da planiraju vlastiti podvoz tako da bez ikakovih privilegija, bez specijalne pratnje, bez svečane kolone stignu kud treba. Mi nemamo ništa protiv predsednika Italije koji nam želi svako dobro i kojeg većina od nas ne bi ni prepoznala da je do groblja došao dvadesetpeticom ili tramvajem, a u pratnji dvojice specijalaca koji bi se gradili da su kontrolori Bus-Plusa. Na ulazu u groblje sreo bi se sa domaćinima koji su u dogovoreni čas takođe stigli kako je ko hteo: pešice, taksijem, autobusom, vlastitim automobilom... To bi nam svima služilo na čast. Drugo, i ne manje važno: dok Zakon ne stupi na snagu, Vlada Srbije, famozno Predsedništvo i Skupština grada dužni su izvestiti ponaosob svakog građanina – ulica ta i ta biće zatvorena za sirotinju i smrtnike od tad i tad do tad i tad, a od tad i tad do tad i tad ne sme proći više od dvadeset minuta.

Na svim prilazima toj ulici prolaznike će sačekivati policajci i policajke koji će natenane, sve osmehujuć se i nudeć bespl. osvež. napitke te poslastice karakteristične za tu zemlju, objašnjavati prolaznicima ko nam je to i odakle došao.

A ne ovako.