Nije ovo reklama. Ovo je nostalgija.

Mnogi su verovali da su ikonične cigarete pokojne nam SFRJ nestale s početkom rata u Sloveniji ili bar s raspadom zemlje. No to nije tačno. Legendarni " filter 57", a tepalo mu se multijezično i "se’m in pedeset", na slovenačkom, nestaje iz života poklonika tek nešto pre godinu dana. Posle isto toliko dana "prelaznog roka" u četiri nijanse tvrdog i jedne mekog pakovanja pretvara se, ne u cigarete, već u brend koji je od svega zadržao samo inicijale bivšeg imena. Ali, to bi već bila reklama…

Možda bi i istraživanja to pokazala, tek verujem da kad si već, na sreću ili nažalost, propušio – uvlačiti dim "57" nije bilo samo pušenje, već i stav. Tome je, osim specifične arome, a tračalo se i da je začinjen "tabu" supstancama, doprinosilo i pakovanje. Sad bi se reklo – dizajn. Ko ne zna: paklica je bila meka, standardne veličine, naziv "filter 57" složen skladnim crvenim fontom u gornjem delu, na beloj traci koja je presecala zeleni pepito dezen. Levo po visini, pakla je bila bela. Tu je zalazio zeleni stilizovani "zmaj" (Slovence su popularno zvali "zmajčeki"). No i to je grafička priča: čeljust zmaja beše šoljica kafe i cigarete, krila – karta Slovenije. Samo je rep bio streličasto zmajevski. Mnoge cigarete pre više od pola veka imale su neke etno-šare, tkanice, ćilime itd… Ali je samo "57" imao na boku celu jednu Prešernovu strofu, na slovenačkom. Prepričano, u njoj se veli da su sve Slovenke oduvek bile lepe, ali je među njima Urška bez premca i to baš kad je procvetavala iz devojčice u ženu.

No, uverenje da je "kaditi sem in pedeset" značilo biti drugačiji nastalo je zbog načina otvaranja pakle – gore je bio vrh cigarete, filter u dnu pakle. Uobrazio sam i teško me razuveriti, makar i ne bilo tako, da su pedesetsedmicu više pušili mladi, studentarija, a i među njima oni skloniji misaonim naporima i društvenim naukama. Možda su tome doprinela prva iskustva – kad smo kao deca (a sa sela) da se pravimo važni i odrasliji počinjali da pušimo, povremeno u obliku malih avantura pušili smo najpre kukuruznu svilu, suve stabljike konoplje (nismo znali da je to već narkomanija) potom ono što se može ukrasti od starijih a da ne primete, dakle cigarete bez filtera "rečnih" imena "drava", "morava", "vardar". Pojavile su se potom filter cigarete "dijamant" i "drina" sa podvarijacijama – niška, sarajevska. I još neke skuplje, luksuznije. Njih su kupovali oni iz boljestojećih kuća, a u mojoj okolini oni su se uglavnom školovali za tehnička zanimanja. Možda sam zato poverovao u "drugost" 57. Ili pre zbog sledećeg: jednog leta pre četrdeset i tri godine, dok još nisam bio siguran ni da li pušim, a ni koje cigarete, a nisam sad siguran ni da li sam znao za ove slovenačke, združio sam se na egzotičnoj zaječarskoj plaži Jaz sa dve mlađe gimnazijalke koje su mi i ranije privlačile pažnju nekom svojom misterioznošću i izdvojenošću od većine. Pa i time što su slobodno javno pušile, čitale Hesea i još štošta, a ne samo lektiru, nisu đuskale u diskaćima… I ponudi mene V., jedna od njih, cigaretom. Kad ono 57. V. nisam mogao da odbijem. Nije to bila zaljubljenost, već neka vrsta (straho)poštovanja pred nesvakidašnjošću i neobičnošću. I od tada pušim.

Pet-šest godina posle tog leta dobio sam i "napismeno" o "izuzetnosti" pakle sa Prešernovim stihovima. Putujući u Skandinaviju, u jednom vodiču za mlade globtrotere nađem info-savete za snalaženje u raznim zemljama. U odeljku o SFRJ bilo je nešto šturih podataka, ali dva za urezivanje u četvorodecenijsko sećanje. Uz ime prestonice SFRJ pisalo je da Beograd nije vredan pažnje te da u njega "bez veće potrebe ne treba zalaziti", dovoljno je samo malo oko železničke stanice. Koliko me to uvredilo toliko sam se ushitio nad sledećim uputstvom "najbolje cigarete sa povoljnom cenom – filter 57".

Počeo je 57 da nestaje iz Srbije za blokade slovenačke robe, ali mi ga je povremeno, pa i tokom "slovenačkog rata", donosio tadašnji dopisnik "Borbe" iz Ljubljane, Dragiša Drašković. Tada već nismo pušili 57, već uspomene. I nostalgiju. Nedugo potom počeo je, ali crnim kanalima, da stiže iz Skoplja, zajedno sa vešću da su im Slovenci prodali licencu. Jednom, nedugo posle bombardovanja, u Gračanici na Kosovu doživeo sam dva iznenađenja. Prvo, da se preko puta znamenitog manastira okovanog u stražarske kule, krupne vojnike, čini mi se norveške i bodljikavu žicu – nalazi buvljak sa svim rekvizitima, od karton-tezgi do roštilja. I drugo – prodavao se švercovani, taj makedonski 57. Ali, najbitnije se promenilo – filter je bio okrenut "na lice", od Prešerna uzeto samo pola strofe. I izmišljene su dve vrste – jači i blaži. Ali ni jedan ni drugi nisu imali onaj šmek. Imali su ukus – tranzicije. I tako sve dosad dok definitivno od "filtera 57" nisu ostali samo inicijali. Brend, bre!

Božidar Andrejić