Nezavisno sudstvo je pravna vrednost najvišeg ranga. Ono ne zavisi toliko od ustavnih proklamacija, koliko od snage i ozbiljnosti države, doslednog poštovanja podele vlasti, svesti političkih činilaca da moraju biti podređeni objektivnom pravu i pravne kulture u kojoj su ljudska prava stvarna, a ne samo deklarativna vrednost. Još u XVIII veku, engleski politički mislilac Hjum isticao je da "sve sile engleskog društva, njena vojska i monarhija, postoje samo zato da bi njeni sudovi mogli mirno i slobodno obavljati posao".

Ipak, moderan ustav mora posvetiti dužnu pažnju sudskoj vlasti tako što će kvalitetno urediti tri bitna pitanja. Prvo su načela sudstva, kojima se garantuju sudska objektivnost i nepristrasnost. Drugo je način izbora sudija, kojim se svode na minimum opasnosti od politizacije sudske vlasti. Treće su osnovi prestanka sudijske funkcije, koji garantuju stalnost sudijske funkcije. Ostala pitanja mogu biti uređena zakonom. Nijedno od tri pitanja u Ustavu Srbije od 2006. nije uređeno na sasvim zadovoljavajući način. Načela sudstva nisu dovoljno jasno i sistematično definisana.

Kad je reč o načinu izbora sudija, dve su ključne dileme. Prva je da li zadržati trogodišnji mandat lica koja se prvi put biraju na sudijsku funkciju, ili se vratiti apsolutnoj stalnosti sudijske funkcije kao po Ustavu od 1990. Glasao bih za ukidanje tzv. probnog perioda na koji se biraju sudije.

Druga dilema je izbor i sastav Visokog saveta sudstva. VSS, ambiciozno Ustavom postavljen kao nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje samostalnost i nezavisnost sudova i sudija, u praksi je više delovao kao kvazipolitički organ. Smatram da u VSS-u ne treba da bude mesta za narodnog poslanika (predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe), ni za ministra pravde. To treba da bude državni organ uravnoteženog sastava kojeg čine sudije, izabrane od strane njihovih kolega sudija, i istaknuti pravnici (ne samo iz redova profesure i advokature), koje mogu birati narodni poslanici kao i do sada. Možda i najslabija tačka u Ustavu odnosi se na osnove prestanka sudijske funkcije, jer su oni, umesto da budu u Ustavu, premešteni u zakon. Na taj način je ozbiljno ugrožena stalnost sudijske funkcije, ali i nezavisnost sudstva u celini. Osnovi za prestanak sudijske funkcije moraju se vratiti u Ustav.

Pitanja koja sam naveo, kao i druga koja ovom prilikom nisam (npr. preciziranje ustavnog položaja i uloge advokature, javnog tužilaštva itd.), treba urediti bolje nego u važećem Ustavu. Tako će se dobiti solidna normativna podloga da nezavisnost sudstva u Srbiji postane više stvarna, a manje "papirnata" vrednost. To bi bio prvi korak. One teže, spomenute na početku, koje zahtevaju vreme i strpljenje s obzirom na višedecenijsko loše stanje u našem pravosuđu, država mora preduzeti ne zbog EU, nego zbog sebe, odnosno zbog svojih građana. U vezi s tim, podsetio bih na reči uglednog pravnika Lazara Markovića, u prvoj polovini dvadesetog veka: "Na kojoj se visini nalazi sudstvo jedne zemlje, na tom stupnju je i kulturna vrednost dotične državne zajednice."