Nuspojave Ljuša, poslednji čuvar klanca Javno prenemaganje oko neke misteriozne "nepravde" koju je društvo učinilo prema Ljubiši Ristiću naprosto je drska, besramna, huljska laž

piše: Teofil Pančić

Poslednje večeri Sterijinog pozorja, naravno, dodeljivane su nagrade. Među ostalima, i Sterijina nagrada za životno delo. Dobio ju je, meždu pročim, Ljubiša Ristić. Sedeo sam u publici, treći red otprilike; tzv. Ljuša najedared je izronio negde s desne strane, popeo se na pozornicu i krenuo ka uručivaču nagrada, direktoru SP Mikiju Radonjiću, praćen frenetičnim aplauzom. Levo, desno i ispred mene: bezbroj pari ruku, energično klap-klap-klap, bez primećenog izuzetka. Pogledao sam onda u svoje ruke: mirovale su, razdvojene, na naslonima mog sedišta. Aplauz je trajao i trajao, bilo je i cilika oduševljenja, srećni dobitnik rekao je nekoliko dirljivih prigodnih reči, čak vrlo lepih, o odsutnom i bolesnom Đuzi. Pomislio sam da bih možda ipak trebalo da klapnem poneki put, red je, ali rukama nije padalo na pamet sa se pokrenu – okej, da ne mistifikujemo: meni (ipak) nije padalo na pamet da ih pokrenem.

Da stvar bude čudnija, držim da je Ristić nagradu za životno delo dobio sasvim zasluženo. Kako bi to moglo biti sporno? Pa ipak, neka nagradu dobije, zaslužio je, ali moj aplauz – neće. Nije da je to neka bitna stvar (mislim, moj aplauz), ali kakva je da je, i to se mora zaraditi. No, ono što mi je odavanje počasti značajnom reditelju posve onemogućilo najverovatnije nije toliko on "njim samim", koliko stanovita prenaglašenost, izvestan simbolički višak koji se u onom aplauzu dao osetiti, višak koji bi bio još za jedan mikron izraženiji da sam komandovao svojim šakama da ga podrže.

Hoću reći ovo: nemoguće je, neukusno je, nedopustivo je na bilo koji način sudelovati u daljem širenju čaršijske besmislice kako je ova javnost, ova zemlja, ova kultura, ili ko i šta već, nešto dužna Ljubiši Ristiću, kako se o njega nešto silno ogrešila, pa sad ovim pomalo okasnelim slavljenjem pokušava da oplati bar deo tog moralnog duga. Taj višak, lako čitljiv u onakvom aplauzu, bio je nepodnošljiv, jer je baziran na odvratnoj, podloj, huljskoj laži; i to ne izolovanoj, nego delu jednog šireg "revizionističkog" paketa.

U stvarnosti, naime, te se večeri dešavalo nešto sasvim drugačije: pred nama je na sceni stajao čovek koji nam je oprostio što nas je tukao. I bio je s razlogom presrećan, videvši nas u šta smo se pretvorili, videvši koliko smo srećni zbog te njegove dobrote, koju bezbeli nismo ni zaslužili. E, tome ja nisam mogao da aplaudiram. A Misi u A-molu ili Oslobođenju Skoplja aplaudirao sam za vakta, i taj aplauz nikada nije utihnuo.

Elem, delom stvarni, delom tek tobožnji ostrakizam (tačnije rečeno: umerena društvena marginalizacija) kojem je Ristić bio podvrgnut nakon 2000. godine bio je prilično prirodna posledica onoga što je, i kako, i s kim radio, i niko drugi na njegovom mestu ne bi prošao bitno bolje. E sad, je li bilo nekih manje darovitih umetnika koji su na tome kolateralno profitirali? Možda, čak verovatno, toga uvek ima. Ali to ne ukida početnu situaciju koja je do toga dovela. Ljubiša Ristić se sam, sopstvenom voljom i ponašanjem odraslog čoveka, isključio iz svakog boljeg društva, i to je tako, tu nikakvo retroaktivno ironisanje ne pomaže. Njegovo je pravo bilo da tako učini, ali isto tako: pravo onih kojima se to gadilo bilo je da njegov javni angažman proglase za nehigijensku stvar. Pa, još nisu – ni po Srbiji ni po "regiji" – ljudski ni sahranjene i popisane žrtve njegovih parteigenossen! Da je bar bio pošteni nacionalist, čovek bi još i razumeo njegov angažman iz devedesetih – bio bi nakaradan, ali bar dosledan, ne bi vređao našu inteligenciju. Kako, međutim, neko ko je dojadio bogu i narodu pozivanjem na to da je "levičar i Jugosloven" može da objasni svoju prilično doslednu ćutnju iz ranih devedesetih, a onda angažman u tzv. Julu? Pa, nije valjda da postoji iko ko uistinu misli da jedan vrhunski intelektualac nije bio u stanju da za sve te godine shvati šta je ta Milošević-markovićevska kamarila, u bilo kojoj svojoj inkarnaciji? Pa nismo ga valjda važni Dušan Jovanović ili nevažni ja tukli po ušima da se bruka, i da u bruci istrajava? Pri tome, sudelovanje u takvim suštinski zločinačkim organizacijama nije neka privatna bruka, nego je nešto što direktno povređuje, ponižava i simbolički poništava druge ljude. I sad još valjda svi treba da stanemo u špalir da mu se puvinjavamo ako smo ga popreko pogledali? Hvala, ali – ne, hvala.

I nakon svega, u nedeljnoj se Politici tzv. Ljuša ibreti i prenemaže preko cele strane, nabraja sve prijatelje koji su ga ko biva izneverili tako što ga nisu podržali u besramnoj ludoriji ili su se usudili da uopšte javno primete tu besramnu ludoriju, i nabraja silne druge stvari kojima smo se manje više "svi mi" ogrešili o Njegovo Isprazno Veličanstvo. U pauzama narcisitičkog vajkanja, podastire nam svoje analitičke dosege o svetu i kosmosu dostojne mudrovanja nekog taksiste koji čekanje na mušterije prekraćuje čitanjem vrhunskih ekspertiza iz Trećeg uva. Najviše me se dojmilo ono da se sve ovo kroz šta ova nesrećna zemlja prolazi zapravo dešava zato što zli Ameri hoće da ostvare kontrolu nad Bagrdanskim klancem. Nad čim?! Nije moguće da ne znate. Nedavno sam, inače, prošao onuda, na putu za Skoplje. Naizgled, sve je u redu s tim Bagrdanskim m. f. klancem, ali tzv. Ljuša sigurno vidi dalje i dublje. Taj bivši umetnik, ta patetična, isprazna figura, taj ekavski Kusturica. Sam pao, sam se razbio, i iza toga nema baš ničega, tek nutrina praznine za koju mu niko, niko, niko drugi nije ni mrvicu kriv.