Intervju – Hans F. Šoder, šef predstavništva UNHCR a u Srbiji:
Izbeglice u Evropi su vrh ledenog brega

Ne možete jesti zakone. Postoje hitne potrebe u situacijama kada ljudi stignu iscrpljeni i potrebni su im voda, hrana, smeštaj, dok ih policija ne registruje. Nekima je potrebna medicinska pomoć, mnogima je potrebna psihosocijalna pomoć, traumatizovani su

Svetski dan izbeglica 20. jun ove godine se obeležava u mnogo goroj situaciji nego 2014. godine. "Nažalost, u poslednjih 12 meseci broj izbeglica se strahovito povećao", kaže za "Vreme" Hans F. Šoder, šef predstavništva UNHCR a (Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice) u Srbiji. "Kada pogledamo trenutne brojke od 59,5 miliona prisilno raseljenih lica širom sveta, u odnosu na 51,2 miliona, koliko je bilo na početku 2014, vidimo da je reč o povećanju za 16 odsto. Veliki deo toga je posledica rata u Siriji i na drugim mestima. Zemlje susedi Sirije, poput Turske, Libana i Jordana, primile su veliki broj izbeglica i velikodušno im pružile zaštitu i pomoć. Sada mnogo njih nastavlja svoj put, jer su apsorpcioni kapaciteti u neposrednom susedstvu Sirije iskorišćeni do krajnjih granica. Sirija je postala najveći izvor i izbeglica i interno raseljenih lica (IRL) u svetu. Više od polovine stanovništva Sirije je pogođeno ratom, što je nezamisliva katastrofa. I ovde, u Evropi vidimo tu činjenicu, odmah pored nas, u gradovima, selima. U isto vreme, broj žarišta se ne smanjuje – Avganistan, Irak koji je ponovo nestabilan, još uvek postoji veliki broj izbeglica iz Somalije, Eritreje."

"VREME": Ta situacija je vidljiva i u Beogradu i nekim drugim gradovima u Srbiji, gde je u poslednjih nekoliko meseci sve više migranata na ulicama. Ko su oni, odakle dolaze, kuda idu i na koji način ih sistem međunarodne zaštite prepoznaje?

HANS F. ŠODER: Da, u poslednje vreme sve je više izbeglica u Srbiji. Kažem "izbeglice" jer oni to jesu u najvećem delu. Više od polovine njih dolazi iz Sirije, potom iz Avganistana, Iraka, Eritreje, Somalije i drugih zemalja koje jesu "izvor izbeglica". Kad uđu u proceduru, kada im je status potvrđen, ustanovi se formalno da je reč o izbeglicama. U zemljama EU, procenat migranata iz Sirije koji su priznati kao izbeglice je iznad 90 odsto, tako da možemo pretpostaviti da izbeglice čine najveći broj migranata koji se nalaze ovde. Izbeglice ne postaju izbeglice onda kada ih vlade ili UNHCR priznaju kao takve, već onda kada napuštaju svoje zemlje i kad su ispunjeni kriterijumi sadržani u definiciji. To su ljudi koji su pobegli iz užasne situacije u matičnoj zemlji i prešli dalek put pokušavajući da prežive i nađu zaštitu na nekom drugom mestu.

Svi smo takođe svedoci tragičnih događaja koji se dešavaju na Mediteranu, a to je jedna od ruta kojom se izbeglice kreću ka Evropi. Srbija se nalazi na drugoj ruti, takozvanoj ruti Zapadnog Balkana, kojom izbeglice dolaze uglavnom iz Turske, i preko Grčke, Makedonije, Srbije i Mađarske idu dalje u zemlje EU, gde imaju članove porodice i prijatelje koji ih čekaju. Broj izbeglica koje na taj način prolaze kroz Srbiju se znatno povećao. Vlasti su, samo tokom maja meseca, registrovale više od 9000 ljudi koji su izrazili nameru da traže azil u Srbiji. To nije sve, jer je možda isto toliko njih koji ne žele da se registruju u policiji. Ako pogledamo te brojke u Grčkoj, Mađarskoj i drugim zemljama, uočavamo trend u regionu.

UNHCR je radio istraživanja o profilima tih ljudi. Da li postoji razlika u odnosu na ranije talase izbeglica, da li je reč o najsiromašnijima ili sada migrira i "srednji sloj", u najvećem broju direktne žrtve ratnih trauma?

Teško je precizno reći, ali ono što možemo da kažemo jeste da postoji promena. Sada su velika većina njih izbeglice, možda 90 odsto, a ranije je možda bilo više ljudi koji su dolazili u Srbiju iz ekonomskih ili nekih drugih razloga. Ovo sada su izbeglice, ljudi koji su bili primorani da beže iz svojih zemalja da bi spasli svoje živote i ne mogu se u njih vratiti; ljudi u potrazi za sigurnošću i zaštitom, u Srbiji ili EU. Nažalost, mnogi od njih moraju da koriste krijumčare za prelazak granice jer nemaju papire, vize za legalan dolazak, neki od njih moraju da potroše ušteđevinu ili da pozajme novac. Zajedničko je svima da mogu da vam ispričaju užasavajuće priče o onome što su preživeli u svojoj zemlji, i te priče objašnjavaju zašto su oni ovde.

Zbog čega je važno da svi ti ljudi koji su na ulicama dobiju status izbeglica?

Zato što samo kada dobiju taj status imaju pristup svim pravima koja su im, kao izbeglicama, neophodna da bi preživeli. Na primer, izbeglica ne može biti ilegalni doseljenik. Kao izbeglica, možete prelaziti granice bez papira i ne smete biti zbog toga kažnjeni – to je deo međunarodnih i nacionalnih zakona o izbeglicama. Izbeglice uživaju određena prava i olakšice – globalno, u Evropi, u Srbiji, i to je veoma važno, jer oni ne samo da beže iz užasnih situacija, već su im potrebna sredstva da prežive sa svojim porodicama, ali i da obezbede budućnost, kao i poštovanje i dostojanstvo.

Potrebno je da imaju budućnost kako bi doprineli zemljama koje su ih prihvatile. Izbeglice su često osobe sa visokim kvalifikacijama – naročito među onima koji su izbegli iz Sirije ima mnogo visokokvalifikovanih osoba koje žele da pomognu ekonomiji i razvoju zemlje koja im pruža gostoprimstvo, a sa statusom izbeglice oni imaju priliku da to i urade. Kada jednom dobiju taj propisani status, dobiće i radnu dozvolu, pristup ka obrazovanju, kućnoj nezi i svim ostalim važnim oblastima.

Da li je UNHCR uradio nešto kako bi ti ljudi dobili izbeglički status u Srbiji?

Naravno. Za većinu njih Srbija je tranzitna zemlja, jer imaju porodicu, prijatelje i, možda, veće ekonomske mogućnosti u drugim evropskim zemljama. Ali oni koji žele da ostanu u Srbiji, imaju razloga da ostanu jer ovde imaju prijatelje, znaju jezik, mogu da apliciraju za azil. Srbija ima zakon o izbeglicama, ima procedure i UNHCR je odlučan da pomogne Srbiji u razvoju tih procedura, zakonskog okvira i valjane administracije za azil, koja će se baviti izbegličkim zahtevima. Srbija jeste priznala neke od izbeglica i nadamo se da će nastaviti to da radi.

Međutim, ovo će uticati tek na mali broj izbeglica, s obzirom da nema velikog priliva ljudi koji će želeti da ovde ostanu, ali za one koji to hoće i mogu, u interesu je Srbije da razvije sistem. Ovo je takođe važno i u kontekstu pridruživanja EU, jer je razvoj sistema azila usklađenog sa međunarodnim i evropskim standardima jedan od uslova za prijem u članstvo EU. Nastavićemo da pomažemo Vladi Srbije u unapređenju njenog azilnog sistema, ali trenutno je jednako važno da pomognemo vlastima, civilnom društvu, lokalnoj upravi i samim izbeglicama pružajući humanitarnu pomoć.

Ne možete jesti zakone. Trenutno, oko 200 ljudi stiže u Preševo svakoga dana i potrebni su im voda, hrana, smeštaj, dok ih policija ne registruje. Mnogi su iscrpljeni od višednevnog pešačenja, ako ne i višenedeljnog, iz Grčke preko Makedonije sve do Preševa. Nekima je potrebna medicinska pomoć, mnogima je potrebna psihosocijalna pomoć jer su traumatizovani. Prema tome, UNHCR je spreman da pomogne i sarađuje sa vlastima. UNHCR već pruža podršku Crvenom krstu koji pomaže lokalnim organima da zadovolje najosnovnije humanitarne potrebe izbeglica. Takođe, imamo mrežu partnera iz civilnog društva u celoj zemlji koji rade sa izbeglicama već decenijama i koji su veoma voljni da rade i sa ovom novom grupom izbeglica.

Izbeglicama su potrebne informacije jer mnogi ne znaju kakve su procedure i koji vidovi pomoći su im na raspolaganju u Srbiji. Pre dva dana sam razgovarao sa izbeglicama u Beogradu i pitali su me da li negde postoji kamp. Nisu znali da u Srbiji postoje prihvatni centri. Vlada vodi te centre u kojima tražioci azila mogu da dobiju smeštaj i hranu. Međutim, oni sa kojima sam ja pričao nisu to znali. Policiji su potrebni kapaciteti da može brzo da registruje izbeglice i uputi ih u prihvatne centre ili im obezbedi prevoz do tamo. UNHCR je zainteresovan da podrži osnaživanje postojećeg sistema da bi se izborio sa ovim porastom broja tražilaca azila i izbeglica. Postoji mnogo dobrih razloga za to. Jedan razlog su hitne humanitarne potrebe izbeglica. Niko ne želi da oni ovde u Srbiji pate u teškim humanitarnim okolnostima, onako kako mediji o tome izveštavaju iz drugih zemalja.

Situacija u Srbiji je još uvek bolja nego u nekim drugim zemljama regiona. Mi smo odlučni da radimo sa Vladom i civilnim društvom da tako i ostane. Izbeglice u Srbiji obično ne bivaju pritvarane, dostupna im je humanitarna pomoć. To je važno, da se pomogne i da postoji kontinuitet u tome, ali u isto vreme postoji potreba za međunarodnom pomoći, da stanovništvo razume da je ovo nešto što neće negativno uticati na građane Srbije. Naprotiv, uticaće pozitivno, ne treba da misle da se resursi oduzimaju od njih i daju izbeglicama. Srbija je veoma gostoljubiva prema izbeglicama, narod ovde razume šta to znači i do sada su izbeglice doživljavale dobrodošlicu. Verujemo da će tako i ostati, ukoliko ljudi budu razumeli situaciju u potpunosti.

Svi smo čitali užasne izveštaje o uključivanju organizovanog kriminala u krijumčarenje izbeglica ili trgovinu ljudima u nekim zemljama, da su izbeglice žrtve kidnapovanja, da ih zatvaraju protiv njihove volje kriminalci ili ih vlade šalju u pritvor. Najbolji način da sprečimo da se takve stvari dogode – da sprečimo ponovnu viktimizaciju izbeglica od strane krijumčara – jeste da vlade, civilno društvo i javnost uopšte zauzmu proaktivan stav i da im pomognu. Što pozitivnije društvo reaguje na izbeglice, to će manje prostora biti za krijumčare i kriminalce da eksploatišu njihovo stradanje.

Pomenuli ste da su ljudi u Srbiji gostoljubivi prema izbeglicama, verovatno i zbog iskustva iz ratova koji su se vodili na ovim prostorima. Ovde još uvek postoji veliki broj izbeglih i raseljenih iz jugoslovenskih ratova devedesetih godina. Kakve aktivnosti UNHCR ima u vezi sa tim ljudima?

Dok pokušavamo da budemo od pomoći sa novim izbeglicama, i dalje smo veoma aktivni i pokušavamo da pomognemo u izdržavanju i punoj integraciji "starih" izbeglica. Od 1992. godine samo u Srbiji smo za tu namenu potrošili više od 500 miliona evra i radujemo se zajedničkom uspešnom završetku tog posla u narednih nekoliko godina, zajedno sa Vladom i drugim donatorima. U Srbiji se sprovodi Regionalni program stambenog zbrinjavanja koji će obezbediti 16.780 najugroženijih izbegličkih porodica iz Hrvatske i Bosne kojima je još uvek potrebno rešenje u periodu 2015–2017. godine. Pre nekoliko dana smo sa gradonačelnikom Beograda, ambasadorom EU i komesarom za izbeglice posetili gradilište još jednog novog stambenog objekta, gde se gradi novih 45 stanova za izbeglice i interno raseljena lica. Napori se nastavljaju i nadamo se da će i međunarodni donatori takođe nastaviti da poklanjaju pažnju ovom problemu, da bi obezbedili trajna rešenja za ugrožene izbeglice i napokon zatvorili ovo poglavlje.

Imate li podatke koliko je raseljenih iz jugoslovenskih ratova u Srbiji?

Brojke koje mi koristimo su zvanične brojke vlasti. U Srbiji je registrovano 43.695 izbeglica. Najveći broj onih koji se nisu vratili ili preselili u treće zemlje su do sada postali građani Srbije, a ovih 43.695 je u vreme prebrojavanja još uvek imalo izbegličku legitimaciju. Mislim da ne postoje bitne pravne prepreke da oni takođe postanu građani Srbije, ali ono što je važnije jeste njihova ugroženost i ekonomski faktori – da li mogu da se sami izdržavaju i šta je potrebno za punu integraciju, socijalnu i ekonomsku, ne samo pravnu.

Kada govorimo o IRL, o ljudima koji su raseljeni sa Kosova, slična je situacija – njihov ukupan broj je iznad 200.000, ali onih koji su posebno ugroženi, kojima je još uvek potrebna pomoć bilo da se integrišu u Srbiji, bilo da se vrate, i dalje je 90.000. Od tog broja, oko 30.000 su Romi, Sinti ili Aškalije. Uključeni smo u mnoge projekte i sarađujemo sa međunarodnim i regionalnim organizacijama kako bismo pomogli Srbiji koliko god je to moguće, i kako bi sva interno raseljena lica koja to žele mogla biti integrisana i imati budućnost.

Mnogo se priča o velikom broju izbeglica koje se kreću ka Evropi. Kakva je situacija na drugim kontinentima, bilo je tragičnih vesti, na primer o egzodusu Rohindža iz Mjanmara u Maleziju, veliki broj ljudi ide prema Australiji, mnogo je izbeglica u Južnoj Americi. Da li UNHCR radi na svim tim područjima?

Pre nego što sam došao u Srbiju, bio sam na službi u Indiji, gde sam radio i sa Rohindža izbeglicama. Broj Rohindža koje brodovima beže iz Mjanmara u Maleziju veoma se povećao ovog proleća u poređenju sa prošlom godinom. Pored Azije, još uvek ima mnogo interno raseljenih i izbeglica u Africi i nekim zemljama Latinske Amerike. U ovom kontekstu važno je naglasiti da, iako izbeglice koje dolaze u Evropu dospevaju na naslovne strane ovdašnjih medija, većinu izbeglica u svetu – njih skoro 90 odsto – pomažu, primaju i zbrinjavaju zemlje u razvoju, zemlje koje su mnogo siromašnije od Srbije ili ostatka Evrope. Ono što vidimo ovde samo je vrh ledenog brega.

Mirko Rudić, Momir Turudić