Zoom:
Poziv na nacionalno jedinstvo – Kad se gura, gde si Đura, a kad ono radite, Đuru ne zovete

Ne dam kap krvi, na primer, za ideju da Kosovo ne dobije broj za međunarodne telefonske pozive. Još manje za ideju da svojim životom sprečavam div-dušmane da igraju rukomet ili vaterpolo. Kud dadosmo državu, nek i oni osete gorčinu poraza, makar u sportu

Turobni kalendar: Svaki mesec je sve gori

Aleksandar Vučić, premijer Srbije, najavio je teških mesec dana uz dirljivu opasku da nikad nije bio lep a sada izgleda još gore, ili tako nekako. Najavio je teška vremena, teške pritiske i teške odluke i zatražio srpsko nacionalno jedinstvo.

Hoće li opet Bugari da nam zariju nož u leđa, kao onomad, Austrougari da udare preko Drine, Arnauti da nas sačekaju gladne i smrznute na Prokletijama, Nemci da pošalju "štuke" na Beograd, NATO da reaktivira plan iz Avijana; koja će sad sila da udari na nas vazda nevine i pravedne, pa bih ja, građanin pokorni, morao da budem jedinstven u Vučićevom frontu za koji se, ruku na srce, još ne zna gde počinje i gde završava.

Dobro, premijer je prvak svakog narodnog pozorišta, mada nije od raskida ni od malih scena, tamo gde se umesto plišane zavese podiže slavski stolnjak viđene seoske domaćice; dajte mu monodramu i imaćete dramu.

Što bi ovaj jun, jul bio teži od avgusta, septembra ili bilo kog dvomeseca u turobnom kalendaru srpske politike i što bih baš sada morao biti nacionalno jedinstven u odbrani srpskih interesa. Hoću ja i da poginem, ne bi mi bilo prvi put, samo da mi neko kaže koji solunski front sada probijam, šta oslobađam i šta ću da dobijem na kraju.

Da bi računao na moje jedinstvo u toj odbrani nacionalnog interesa, Vučić bi morao da nam kaže šta nam to preti, da se mane aluzija, nagoveštaja i kuknjave kako je njemu lično teško. Ne dam kap krvi, na primer, za ideju da Kosovo ne dobije broj za međunarodne telefonske pozive. Još manje za ideju da svojim životom sprečavam div-dušmane da igraju rukomet ili vaterpolo. Kud dadosmo državu, nek i oni osete gorčinu poraza, makar u sportu.

Za šta valja poginuti: Rusi ili Amerikanci

Englezi, stari mufljuzi, prevejana sorta kod kojih je politika bila važnija industrijska grana od pređe (indijskog) pamuka, guraju nam pod nos nekakvu Deklaraciju o genocidu u Srebrenici. Čitao sam tu stvar. Tu piše sve ono što piše u presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu, pa kad nisam poginuo pre osam godina, kad je presuda izrečena, što bih sad krvario da bi Vučiću bilo lakše da proguta "najveću žabu", reviziju Dejtonskog sporazuma čemu ova deklaracija vodi vođena interesom velikih sila.

Šta nas to još jako teško čeka? Da biramo između Rusije i Amerike? Pa za to ne bih poginuo iz inata. Neće Vulin, neću ni ja. Dobro, možda hoće Toma Nikolić, ali bi i on to uradio iz inata, da napakosti Vučiću. U dva dana tri teledirigovana tabloida najavljuju čak da bi Nikolić mogao biti i uhapšen, što je preterivanje, ali tek oko toga ne bih bio nacionalno jedinstven, mada o obojici ne mislim baš dobro.

Šta smo imali još na stolu? Slučaj "braća Bitići", paljenje američke ambasade, pregovore sa MMF-om, ali neke od tih stvari biće teške vladi, što je sasvim u redu, takav im je posao, ali to su pre povodi za nacionalno promišljanje o učinku izabranih nego za unijaćenje u odbrani svakog njihovog postupka.

Otuda poziv na nacionalno, srpsko jedinstvo predstavlja još jedan pokušaj obmane javnosti uz pomoć najjeftinijih političkih trikova. Mi treba da poverujemo da će njihove odluke biti naše, kao ona floskula da će Srbija odlučiti hoće li Vučić ići u Srebrenicu. Odnosno, taj apel, uz gromopucateljnu propagandu koja se već stvara, ako uspe, kao konačan produkt nekakvog jedinstva treba da bude alibi za ove koji upravljaju državom.

Kuda na letovanje: Ovde će biti zanimljivo

Dugo se, naime, odlagala vest o potpunom zaokretu srpske politike i sad se udarnički radi na peglanju opranog i pofajtanog veša. Zgodno bi bilo da odluka bude "naša", a ne samo "njihova".

Taj konačni zaokret srpske politike zbilja će se odigrati u mesecima koji slede, koji će biti teški i zbog kojih Vučić nije lep kao što je bio. Vesna Pešić u "Peščaniku" dosta živopisno o tome piše:

"O tome svedoči ona štreberska priprema premijera Vučića za posetu Americi. Spremao je odgovor na svako pitanje. Pred sam put je trčao u Albaniju kod Edija Rame i sve je prošlo mnogo dobro, brže-bolje se izmirio sa nevladinim sektorom s punim ustima ljudskih prava i medijskih sloboda, susreo se i sa progonjenim ombudsmanom, upregao Verana Matića za još jednu Komisiju za ubistvo braće Bitići, čak je pred sam polazak pomenuo i onu ključnu stvar da će Srbija diverzifikovati svoje izvore snabdevanja gasom (što je odmah porekao i rekao da to ne znači otklon od Rusije).

Pa ipak, nekako se sve promenilo, nekako se sve srušilo. Idile više nema. Američki prijatelji postavili su direktno pitanje: da li ste sa nama ili niste. Ako ste sa nama, dobićete podršku, ali pod uslovom da se posao sa Kosovom dovede do happy enda, ojača federalna vlast BiH a oslabi Republika Srpska, i ohlade odnosi sa Rusijom. Prevedeno na razumljiv jezik, traži se obuzdavanje srpskog nacionalizma koji i dalje rovari i glavna je prepreka da se Srbija i susedi priključe EU i NATO.

Ponuda je danas ista ona koja je Srbiji nuđena pre početka ratova devedesetih. Ponuda je bila da se Srbija pridruži Zapadu, ali onda je bila odbačena zarad srpskih nacionalnih fantazija. To isto se dešava i sada, na stolu je ista ponuda i šansa. I šta je sada tako teško? Pa to da se Srbija odluči na koju će stranu, i da li će podvući crtu, pogledati se u ogledalo i doneti taj zaista istorijski zaključak da su njeni stari i nerealni nacionalni snovi prošlost koja se više neće vratiti..."

Taj definitivni zaokret biće težak posao i za ovu vladu s visokim premijerskim rejtingom. Zato nije na odmet apelovati ka narodnom jedinstvu. Letujte u Srbiji, biće zanimljivo.

Dragoljub Žarković