Ako su u junu 2002. lideri EU usvojili Evropsku povelju za mala preduzeća, kojom se pozivaju Evropska komisija i zemlje članice da pruže podršku i pomognu malim preduzećima u ključnim oblastima, poput obrazovanja i obuke preduzetnika, ali i stvaranjem efikasnijeg zakonodavstva, propisa, poreskog i finansijskog sistema, čini se da bi posle punih 13 godina nešto slično mogla da uradi i Vlada Srbije. Umesto što strane investitore, često moćne multinacionalne kompanije, iz polupraznog budžeta časti subvencijama i od 10.000 evra za svako novo radno mesto, Vlada Srbije bi praktično mogla da reši gorući problem rastuće nezaposlenosti sa mnogo manjim novčanim podsticajima, a možda i bez njih.

Trenutno u Srbiji posluje najmanje 300.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetnika. Oni, po nekim procenama, stvaraju tek 30 odsto bruto domaćeg proizvoda, upola manje nego u zemljama EU.

Sve naše vlade zaklinju se u mala preduzeća i preduzetnike, obećavaju podršku i usvajaju strategije, od kojih su već tri samo mrtvo slovo na papiru. U onoj iz 2003. definisana su dva ambiciozna cilja, da se broj malih i srednjih preduzeća i preduzetnika do 2008. poveća na 400.000 i da se u njima otvori više od milion novih radnih mesta! A gde smo sada? Sredinom 2015. imamo samo desetak odsto više malih firmi nego 2002. Ali u njima je manje zaposlenih nego pre 13 godina!

I, da se razumemo, nije se to desilo zato što naši ljudi nemaju preduzetnički duh i što skrštenih ruku čekaju pomoć države, kako to tvrde pojedini političari. Preduzetnicima u Srbiji nedostaje samo dobar sistem, sa normalnim uslovima poslovanja, kakvi postoje u većini razvijenih zemalja. A, koliko su oni žilavi najbolje ilustruje podatak da su tokom veoma teške, recesione 2014. godine sopstveni biznis pokrenula 29.102 preduzetnika i to je prvi put u poslednjih pet godina da je više radnji otvoreno nego zatvoreno! Da su to ljudi koji čekaju pomoć države, ne bi ni kretali u sopstveni biznis.

Ali, Srbija definitivno ima sistemski problem, jer se poslednjih godina na šest novih ugasi deset postojećih malih i srednjih preduzeća.

Ako se već toliko insistira na evropskim integracijama, zašto se ne potrudimo da izgradimo sličnu privrednu strukturu kao u većini evropskih država? A u EU funkcioniše 23 miliona malih i srednjih preduzeća. Iako ih ima 99 puta više od velikih kompanija, Evropska komisija je usvojila strategiju za njihov razvoj u narednom periodu (Horizont 2020) i formirala 78 milijardi evra vredan fond za istraživanje i inovacije, sa ciljem da se poveća konkurentnost malih i srednjih preduzeća EU, koja zapošljavaju dve trećine, a u nekim sektorima i četiri petine radnika.

Srbija će biti mnogo otpornija na krizu kada dostigne privrednu strukturu Austrije, u kojoj 99 odsto svih firmi čine mala i srednja preduzeća. Dostizanju tog ideala mogli bi pomoći i recepti, koje su primenile neke države, koje su u međuvremenu postale članice EU, a pre dve i po decenije su ekonomski lošije stajale od Srbije. Češka je, na primer, 1992. odlučila da podrži mala i srednja preduzeća. I dok je Srbija samo menjala strategije, Češka je olakšala osnivanje malih firmi i formirala fondove, koji su se finansirali iz budžeta, i tako pomogla malim firmama da ekonomski ojačaju. Poljska je pak 1995. usvojila nacionalnu strategiju i sada ima dva miliona takvih firmi, koje zapošljavaju oko 60 odsto radne snage i stvaraju polovinu BDP-a. Slovenija je, s druge strane, usvojila Zakon za promovisanje malog biznisa i formirala fond za razvoj malih preduzeća, koji se finansirao iz budžeta i drugih izvora, a rezultat je da se u toj zemlji mala preduzeća najbrže razvijaju.

Sam podatak da tek svako 25. malo preduzeće iz Srbije nešto izvozi u isto vreme zabrinjava, ali ukazuje i na pravce mogućeg delovanja. Ona u ukupnom izvozu učestvuju sa 8,8 odsto, što znači da stranim kupcima isporuče robe za nepunu milijardu evra. Kada bi se broj izvoznika među njima povećao na evropski prosek (11,9 odsto), srpski izvoz bi automatski skočio za 20 odsto. Šta tek reći za Dansku, koja ima 4,5 puta više izvozno orijentisanih malih preduzeća od Srbije. Ona u izvozu Danske učestvuju sa čak 37,2 odsto, a da Srbija ima tako jak sektor malih preduzeća, njihov izvoz ne bi bio nepunu milijardu, već 4,1 milijardu evra! U tom slučaju, naravno, Srbija ne bi bila među šest najsiromašnijih zemalja Evrope.

Ni fiskalna konsolidacija, na kojoj Vlada insistira sa željom da se smanji minus u državnoj kasi i visoki javni dug, nije nepremostiva prepreka za veću podršku malom biznisu. Za to bi bile dovoljne samo "mrvice" od 700-800 miliona evra, koliko se svake godine izdvaja iz budžeta za subvencije raznim gubitašima. Na stranu to što je država za protekle četiri godine usmerila čak 392 milijarde dinara raznih podsticaja za regionalni razvoj, a zna li iko efekte tih podsticaja?

Vreme je i da se zapitamo hoćemo li i dalje i dokle izvoziti smrznute maline, sveže trešnje, kukuruz i balvane? Ili je bolje stvoriti uslove da se preduzetnicima obezbede krediti na 10 do 15 godina, uz kamatu od dva-tri odsto, i period mirovanja obaveza od jedne do pet godina, te da oni taj novac usmere u male fabrike koje će izvoziti sokove od malina, slatko od trešanja, kornfleks i nameštaj od punog drveta?

Država može pomoći stvaranjem garantnog fonda, koji bi bankama garantovao vraćanje kredita, jer sada preduzetnici nemaju dovoljno kvalitetno sredstvo obezbeđenja za vraćanje zajmova. Zato im banke i ne daju kredite, ili im pozajmljuju novac po visokim kamatnim stopama, koje ih na kraju oteraju u bankrot. I problemi sa finansiranjem su veći što je preduzeće manje. Uostalom i u zemljama EU, Mađarskoj i Malti, trećinu malih preduzeća banke ne žele da kreditiraju.

Ako neko i sumnja u značaj garancija, neka pročita nedavnu izjavu Johanesa Busea, predstavnika EBRD-a: "Garancije su dobro sredstvo da se pomogne bankama da prošire svoje poslovne odnose na neka mikro preduzeća." Bez jedne takve "šeme", Srbija će se teško pomeriti sa 105. mesta na rang listi 144 zemlje po dostupnosti kredita. Konačno, ako su takve institucije bile potrebne Austriji (AWS) i Mađarskoj (Garancijski fond za poljoprivredno preduzetništvo), teško da Srbija može bez njih da pokrene stvari sa mrtve tačke.

Nekim preduzetnicima, koji već imaju dobar proizvod, nedostaje samo novac za njegovu promociju, što bi im omogućilo značajno povećanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta. Zar su svi u nekada uspešnim firmama, koje čekaju stečaj, a nekada su sarađivale sa velikim multinacionalnim kompanijama, zaboravili da rade? Zar u njima nema stručnjaka koji bi uz malu finansijsku injekciju mogli da pokrenu sopstveni biznis?

Dobrim sistemom podsticaja mogli bi da se aktiviraju mnogi potencijali, koji sada stoje neiskorišćeni. A državi bi se, kroz poreze i doprinose, svaki uloženi dinar višestruko vratio. A uz pažljiv odabir projekata vratio bi joj se i svaki dinar podsticaja. Kakvi su tek potencijali Srbije u turizmu, sektoru informacionih tehnologija... I ne treba smetnuti sa uma da bi sa novim modelom podsticaja možda neki mladi stručnjaci rešili da ostanu u Srbiji i ovde pokrenu biznis, umesto što odlaze u inostranstvo zato što ovde nikada nisu dobili pravu šansu.