Kultura sećanja:
Čarobnjak kontrolisanog vremena

Pre deset godina političku i javnu scenu napustio je intelektualac Miodrag Milić, poznatiji kao Mića Doktor. Teško je pronaći osobu koja je imala toliko poznanika i prijatelja i levo i desno: Mića Danojlić, Dobrica Ćosić, Sveta Stojanović, Ljuba Tadić, Nebojša Popov, Filip David, Pavluško Imširović, Milovan Đilas, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Kokan Rakonjac kome je napisao scenario za film Izdajnik, Lazar Stojanović...

Pre deset godina, beogradsku, srpsku i jugoslovensku političku i javnu scenu napustio je čuveni beogradski, srpski i jugoslovenski intelektualac Miodrag Milić, poznatiji kao Mića Doktor. Čovek koji je svojom intelektualnom čestitošću i konsekventnim levičarskim držanjem, na samo sebi svojstven način, obeležio opozicionu političku scenu Beograda i Srbije, kako za trajanja socijalizma tako i u periodu višestranačja u Srbiji, do svoje prerane smrti.

Mića je rođen u Pirotu, u uglednoj familiji, odakle posle rata, zajedno sa majkom i braćom dolazi u Beograd na studije, gde i započinje svoj intelektualni i politički rad. Još kao dete bio je poznat po tome što je Pirotom šetao sa hrpom knjiga ispod ruke. Majka mu je davala veći džeparac nego braći, upravo zato što je kupovao knjige. Kroz ljubav prema knjigama, a posebno prema istorijskoj nauci, Mića se vrlo brzo uključuje u intelektualnu beogradsku sredinu, koja već pedesetih godina pokazuje kritički stav prema vladajućem autoritarnom poretku. Mića se od tih dana intenzivno bavi izučavanjem istorije Partije i kao neki čarobnjak u strogo kontrolisanim vremenima, pronalazi najrazličitije dokumente i knjige koje oslikavaju najmračnije strane boljševičke ideologije i staljinističkog poretka. Mića svojim prijateljima deli fotokopije Manifesta iz 1920. godine i posebno značajnu knjigu Živojina Pavlovića Bilans sovjetskog termidora, knjigu koja se nije smela spomenuti, a kamoli posedovati, knjigu zbog koje se gubila glava. Pomenute Mićine akcije samo su mali deo njegovog aktivizma. On kroz druženja sa tada najpoznatijim mladim piscima, slikarima, filozofima, sociolozima i filmadžijama, svakodnevno kroz šetnje i rasprave u uskim krugovima vezanim uz tada otvorenije časopise, pretresa jugoslovensku političku stvarnost, pišući tekstove i scenarije za filmove ranih 60-ih godina.

Teško je pronaći osobu koja je imala toliko poznanika i prijatelja i levo i desno, a kojima je Mića na neki način obeležio život. Na primer, Mića Danojlić priča o poklonjenom kaputu, Dobrica Ćosić, Sveta Stojanović, Ljuba Tadić, Nebojša Popov, Filip David, Pavluško Imširović, Milovan Đilas, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Kokan Rakonjac kome je napisao scenarijo za film Izdajnik, Lazar Stojanović... Imena bismo mogli nabrajati unedogled, jer gotovo da ne postoji nijedan iole značajan intelektualac ili umetnik a da s njim Mića nije drugovao i "podučavao" ih o onim delovima naše istorije koji nisu bili dostupni kroz uobičajene izvore. Sva Mićina podučavanja drugih odvijala su se tokom dugih šetnji, razgovora u kafanama, a pogotovo na tribinama 70-ih i 80-ih godina. I sam sam bio polaznik Mićine peripatetičke škole, gde sam slušao najneverovatnije priče o Titu, Rankoviću, da manje značajne i ne pominjem, kao i potpuno posebne opise života i rada poznatih umetnika 60-ih, 70-ih i 80-ih godina. Na tribinama i na sastancima na slobodnom univerzitetu Mića je postavljao pitanja i izlagao teze od kojih je slušaoce hvatao strah, jer ne zaboravimo, u tim godinama za delikt mišljenja odlazilo se u zatvor. Zbog svojih predavanja na slobodnom univerzitetu, a pogotovo zbog svoje studije Rađanje Titove despotije na čuvenom procesu šestorici i sam je osuđen na robiju, koju je izdržao u požarevačkom kazamatu.

Kao jedan od polaznika "kurseva oralne istorije" Miće Doktora, mogu posvedočiti o njegovoj neverovatnoj individualnoj hrabrosti, ali i veoma racionalnom pristupu tadašnjoj političkoj stvarnosti. Kako je u vreme procesa šestorici među učesnicima slobodnog univerziteta ipak vladao strah od posledica, kako po optužene tako i po svedoke, dvoje mladih prijatelja pitalo je Miću šta dalje da rade, a Mića je odgovorio: "Ništa, sedimo, čekamo, testiramo režim." A na njihovo potpitanje da li neko od optuženih radi za Udbu, Mića je odgovorio: "E deco, to je tipična udbaška podmetačina da razbiju solidarnost grupe. Ne obraćajte pažnju na glasine i ne bojte se!" Mića je svojim stavom u toku tog procesa i druge oslobađao straha. Znao je sve na šta je vlast spremna, i na to je svoje prijatelje upozoravao, pokazujući im vlastitim primerom kako sačuvati integritet i iznad svega čovečnost. Ili kao što se seća Mića: "Prošle su dve decenije od naših hapšenja. Taj događaj pripada našoj nacionalnoj istoriji koja kakva god da je, blesava, glupa – takva je. Cilj nam je bio da se demokratizuje društvo, bar smo uspeli da sahranimo taj javni staljinizam, i više nije smeo da se pojavljuje."

Osamdesetih godina Mića je anticipirao šta će se našoj zemlji u budućnosti događati. O tome svedoči i u nekim svojim intervjuima datim pred kraj života. "Kad sam izašao iz zatvora, sačekalo me je iznenađenje. Opozicionari su postali veliki nacionalisti. Šetam sa Dobricom Ćosićem i Mihajlom Markovićem, pričamo o formiranju socijaldemokratije. Mihajlo kaže Ne dozvoljavam da se ruši vođa srpskog naroda Slobodan Milošević. Ne mogu da prepoznam ljude. Jedino je Đilas bio mudar. Veoma mudar. Govorio je Dogodiće se bosanski lonac, da li ste svesni koji je to pakao?... Ali nije vredelo. Dogodio se najgori mogući rat. Mislim da je srpska inteligencija lako prihvatila nacionalizam iz razloga velike istorijske frustracije..." Mića je sa svojim prijateljima i tada uoči rata i tokom samog rata čvrsto zastupao svoju levičarsku ideju i antišovinistički stav.

Zahvaljujući pre svega velikom i časnom Nebojši Popovu, uspomene na Miću Doktora, barem što se tiče pisanih delova Mićinog rada, ostale su sačuvane. A ona druga dimenzija Mićinog stvarala-štva, usmena, moći će da se sačuva samo ako se na jednom mestu saberu svedočenja o Mići i Mićinom radu i životu. Kultura sećanja koju i te kako treba negovati, pogotovo sećanja na individue koje su obeležile neki period naše istorije, bila bi unapređena kada bi se prethodno pomenuti stav o objedinjavanju svedočanstava i obistinio.

Mića Doktor je svoju filantropiju potvrđivao svakodnevno, a pečat joj je dao poklanjanjem 4000 knjiga Pirotskoj biblioteci, a Vilerove goblene koje je izradila njegova majka, Muzeju domaće radinosti Pirota.

Na kraju jedan predlog, pošto je pokojni Mića Doktor bio jedan od najaktivnijih učesnika svih beogradskih javnih tribina 70-ih i 80-ih godina, usudio bih se da predložim Domu omladine i SKC-u da utemelje sedmicu tribina svake godine, na najrazličitije teme politike, demokratije, socijalizma itd., pod nazivom Dani Miće Doktora.

Petar Lađević