TV manijak Preko plota pa na groblje Nekropolitika je ovde toliko uticajna da su mrtvi, kosti, stratišta i zločini osnova za definisanje svih pojedinačnih identiteta balkanskih naroda

piše: Dragan Ilić

Najčešće pominjan TV događaj prethodne nedelje bio je prekid prenosa na HRT-u posle poraza od Srbije u finalu Svetskog prvenstva u Kazanju. Ovaj detalj je čak i predsednik Nikolić pomenuo kao krunski dokaz neobjektivnosti Hrvatske u pogledu na Srbiju. Poenta celog mini skandala je činjenica da se "Bože pravde" nije mogla čuti na HRT-u nakon povišene temperature u bilateralnim odnosima.

Trenutno su na ex-YU prostoru svađe učestale. Posle potpuno različitog načina obeležavanja "Oluje", neko je na hrvatskoj televiziji preventivno prekinuo prenos, jer TV javni servis kao "katedrala duha" i autoritet u čuvanju nacionalnog identiteta nije mogao da pomiri ćirilicu i latinicu!

Međutim, opsednutost Srbijom primetna je u mnogim segmentima hrvatskih TV programa. Naročito je to vidljivo na komercijalnim TV kanalima, gde vlada neutoljiva glad za beogradskom estradom. Iznenadila me, recimo, opširna reportaža o bračnoj sudaniji između Severine i njenog bivšeg muža. Izjave advokata, eksperata za društvene mreže, fotografije deteta, pismo koje je Milan Popović uputio zastupnicima Sabora, priča o novom dečku i tako u nedogled.

Pošto je RTL sa mladine strane, izveštavanje je bilo pristrasno, kakav je ćale, da li posvećuje pažnju ili kupuje ljubav, ukratko, nadugačko i naširoko o nebitnoj temi za širi krug gledalaca.

Hrvatska je svakodnevno implicitna tema u svim izveštajima AMS-a Srbije. Prethodna dva vikenda donela su rekorde u broju automobila koji su prošli kroz Bubanj Potok. Na graničnim prelazima neretko se čeka više sati, na pasijoj vrućini u beskrajnim kolonama. Hrvatska je sada jedna od kapija Evropske unije pa su shodno tome procedure na granici dugotrajnije. Paradoksalno je da ova životna tema, koja se tiče običnih građana, putnika, zauzima najmanje prostora u medijima.

Floskule i omaške su na televiziji najbolji znak vremena. Na HRT-u sam otkrio jednu koju ćete sve češće čuti ako obratite pažnju, pogotovo u informativnim programima. Ako neko baca đubre na ulici, ako pred godišnji izbaci kuče, ako prima mito ili glasno psuje, na HRT-u će reći da se ponaša "ne-europski"!

Europa je sinonim za kulturu, za red, za poštovanje procedura i zakona. Ne-europski je nekulturno i neregularno, pa makar neko pljune na ulici, ili sudi u sporu oko teritorijalnih voda u Piranu. Ne znam da li je ova idealizacija uvedena zbog blage doze razočaranja i teških posledica ekonomske krize. Sumnjam da je 2015. posle Grčke ili talasa migranata neko toliko budalast da ne primećuje pukotine u tom savršenom svetu. Jedino logično objašnjenje možemo naći u definisanju identiteta, jer posle Batrovaca počinje – Ne Evropa! Tako je i na granicama sa Bosnom ili Crnom Gorom.

Hrvatska je takođe postala tema nakon odbijanja inicijative Premijera Vučića da se u celom region ustanovi Dan sećanja na žrtve svih vera i nacija. Ovaj pokušaj pomirenja, teško može uspeti iz jednog prostog razloga – "naši mrtvi" su ugrađeni u osnove svih novonastalih država. Nekropolitika je ovde toliko uticajna da su mrtvi, kosti, stratišta i zločini osnova za definisanje svih pojedinačnih identiteta balkanskih naroda. Zajednički dan sećanja bio bi viđen metaforično kao zajednička kosturnica i oblik Nekro-Jugoslavije. Drugi razlog zbog kojeg nisam siguran u uspeh Vučićeve inicijative jeste nemogućnost da odredite koje su to zajedničke žrtve kojih ćemo se sećati. U mojoj porodici, a verujem da je to čest slučaj na ovim prostorima – sa očeve strane o žrtvama se govori još od pokolja iz 1941. na Grmeču i Potkozarju, pa zatim u "Oluji". Sa majčine strane na Kosovu – sećaju se žrtava balista, pa zatim egzodusa nakon povlačenja vojske i policije.

U mitskom sećanju, vreme ne postoji, a groblja se gomilaju od Kosovske bitke do danas. Taj pokušaj da se žrtve sumiraju i posmatraju kao univerzalne tragične posledice ratova zahtevao bi jedinstvenu državu – ta Nekro-Juga bi bila EU u malom. SFRJ je imala taj pokušaj da posle rata objedini žrtve, pa je na spomenicima u Potkozarju ili širom Bosanske Krajine pisalo: "U spomen žrtvama fašističkog terora". Međutim, znalo se da su u konkretnom selu Srbe poklali Hrvati ili Muslimani, što se naplaćivalo tokom ratova devedesetih. To zatomljeno sećanje koje eksplodira sa još jačom mržnjom je jedini razlog zbog kojeg se pribojavam svih pomirenja koje neko propisuje. Pomirenje znači prestanak mržnje, a zatim i prestanak prenošenja mržnje na sledeću generaciju. Od političara očekujem samo toliko.