Narodni sabor na Povlenu:
Nek se vari varenika

Sve u šesn’es’ ‘arambaša umetnik Milutin lično najavi svoju umetnicu drugu, mlada moma, diže ruke, sklopi oči, pa uze kaziva: Gde nestade junače iz gore/ plavog oka kano sinje more... Neću drugog, nek me bog ubije!

Povlen pripada vencu Valjevskih planina, poznat i po tome što mu je najviši vrh Mali Povlen, 1347 metara, ima i Srednji Povlen, dok Veliki Povlen visok 1271 metar. Povlen još poznat i po tome što baš ispod Malog Povlena, na Kneževom polju, vikendicu ima Dušan Mihajlović, eksministar policije, koji poslednjih godina o’zgo bistri maglu.

O Povlenu ima vazdan zapisa, evo jednog, kako se navodi, "uvaženog profesora i prirodnjaka" Dragana Nedeljkovića: Kad dođeš na planinu Povlen, pogledaš njegove smaragdne šume i cvetne livade kako se bezšumno njišu na vetru, senke oblaka koje klize po tom zelenom tepihu, oslušneš ptice, okusiš vodu, udahneš vazduh i sa vrhova osmotriš pola Srbije, pomisliš da je nekada davno došlo do velike zabune, i da je raj, pravi raj, baš ovde!

DUNI VETRE: Biće da se zbog sve navedeno i nenavedeno, početkom avgusta, na Povlenu, poslednjih godina, održavaju sabori, kako vele, u slavu prirode i tradicije.

Dakle, pod Malim Povlenom mali hram Sv. arhiđakona Stefana, koji podiže vinar Miljan Jelić, ispred takoreći kapija, dve motke na koje orlovi zastave. Drveni zvonik sa nebo-plavu zastavu "Sabor na Povlenu", dalje nekoliko štandova sa prirode proizvodi, još dalje šatra vojničke boje za odmor discipline.

Javiše se trubači Dragoša Lazića, iz Trnave kod Užica, starije ženskinje u nošnju narodnu krenu dva koraka napred, jedan nazad, što značilo da saborovanje otvoreno. Sve u svoje ruke preuze voditelj Veseljko, koji najavi bogat i raznovrstan program. Prvo pa bi pesma Petra Pajića, pre’stavi se izvorna ženska grupa "Kolubarke", Sa Povlena, sa Povlena, hladan vetar duva... a bilo i, Čuvam ovce, teram džadi bliže/ jutros dragi iz avlije stiže... Pa opet, Duni vetre, duni vetre...

Bogat i raznovrstan program se nastavi, nastupi izvorna grupa "Crnoćanke" od podno Rudnika, zapeva ženskinje, Na livadi stado pase, i pesma se čuju/ a iz luga devojkama momci dovikuju... podviknu i muškinje, Sa Rudnika zakliktala vila/ svu Srbiju pesmom natkrilila... izrimovaše i Hvala tebi Mišić Živojine...

Svi pozdraviše školski avion iz koga bačeni paketići sa pršutom, na scenu stupi, u te ustaničke odore, sa širiti i zlatne puceta, harambaša imena Milutin Ranković. Bi tu, Pomaže bog, bi i Bog ti pomog’o, javi se vožd Karađorđe, ne izostade knjaz Miloš, harambaša Milutin i nazdravi, Da nazdravimo Povlenskim planinama, i povlenskim maglama i vedrinama, našim jatacima... Pa se sve u šesn’es’ umetnik Milutin dohvati gusala, iz bijela grla viknu, Pod Lovćenom rat se bije... pa sve nastavi šta Baća Mićunović kazivaše kralju Nikoli.

Onda umetnik Milutin lično najavi svoju drugu pesnikinju mladu, koja će govoriti pesmu tugovanku. Mlada moma, bijela bretele majica sa svilen ešarpu preko ženska ramena, diže ruke, sklopi oči, pa uze da se kaziva, Soko tica, natkrilila nebo/ mlada moma tuži na daleko/ gde nestade junače iz gore/ plavog oka kano sinje more... neću drugog, da me bog ubije. Svi bili impresionirani, u ta osećanja umetnik Milutin zamoli za malo pažnje i koncentracije, pa povelju svoje družine, za prvog jataka, dodeli Dušanu Mihajloviću.

OVACA MI NEMA: Voditelj objavi da sledi tradicionalno takmičenje zdravičara, izdiktira žiri, na čelu književnik RBM, tu i dramaturg g. Lukić, i kako reče, bez saglasnosti, pesnik i novinar D. T. Reporter ubeleži priznanje kao sugestiju da ne piše Nako, među poznati svet primeti poznatog glumca, bivšeg ambasadora komada jedan, te, da ne ređa, poznatog profesora Našeg državnog fakulteta, koji sa te domoljubne zdravice stoji Vako. Među sve poznato pristiže i pesnik Petar Pajić.

Prvo pa bi zdravičar Velibor, Kad svetinja stoji na vrh brda/ reč je časna, a vera je tvrda... Reportera još dojmilo, Kad se leto po sredini deli/ blagoslovi srpski rod vasceli. Posle Velibora bilo dete Miloš, a onda bio akademik u čuvanje tradicije, gospodin Dragiša Simić Runda. Gospodin akademik Dragiša diže obaveznu čuturu, pa gologlav uze zdraviči, Zdrav Srbine, moj ponosu... Kraj tamjana gruda voska/ neka ti je puna pljoska... Na guslama nek su strune/ neka su ti puške pune/ Budi budan na oprezu/ moj Srbine, moj vitezu... Prosto se ne zna koja mu bolja, koja lekovitija, reportera načisto dojmi, Nek se vari varenika/ ne treba nam Amerika/ Kosi brate svoje njive/ potkresivaj mlade šljive... Kad reče, Pod ikonom Svetog Save/ lekovite drži trave, ne bilo dileme i sumnje da gospodin Dragiša pobednik u sve discipline.

Nastupi folklor KUD-a "Đerdan", koji pobednik u taj i čuveni TV "Šljivik", pa sve pređe u prozu, stade besediti uvaženi profesor i prirodnjak gospodin Dragan Nedeljković: Šetnje oblaka po nebu, milozvučni zvuk planinskih potoka, proplanci, livade i polja... cveće je šareno i mirisno... Slovenska boginja proleća bila je Vesna... leto dočekuju biljke rumenih cvetova, a majčina dušica je divna biljka...

Kad završi prirodnjak, priliku dobi frulaš Mirče, kad se odsvira Mirče organizator dodeli priznanje "Zeleni šešir", rendžer koji brine o beloglavim supovima u obližnjem kanjonu Trešnjice objavi da bilo samo 3–5 parova, a sad imaju 24 para orlova... Ponovo nastupi izvorna grupa "Crnićanke", da se zabeleži apsolutno pobednička, Čuvam ovce oko devet sena/ okretoh se, ovaca mi nema...

Uzeše čitaju ko pobedio u disciplini zdravičara, treće dete Miloš, drugi akademik za tradiciju gospodin Runda, prvi, ko godine prošle, gospodin Velibor. Svi dobiše poklone, ko dukat Sv. vladike Nikolaja, ko njegov "Ohridski prolog". Pade zajedničko slikanje, prođe zajedničko slikanje, reporteru ne bilo jasno kako akademik Dragiša samo drugo mesto.

Uto pade komanda, Svi u kolo, takmičenje za najboljeg igrača. Voditelj objavi da predsednik žirija iguman manastira Lelić Avakum, krenu Mirče sa sviralu. Do’vati se narod po livadi, ali tek kad se uključiše trubači iz Trnave nastade gonjanje. To uze traje, vetar je samo pirio, dok se svi ne oznojaše. I tu pobednika beše, i to muško imena Milenko. Bi još tog pobedničkog slikanja, podeliše još povelja i priznanja, i bogat i raznovrstan program bi gotov. Jedino sve u šesn’es’ umetnik Milutin nastavi sa umetničke discipline, sa motornu testeru, i još alata, uze u trupcu bukve delja skulpturu monaha.

Onda, pošto bilo vreme ručku, za pozvane, bio ručak pod maslinastu šatru. A ko se snaš’o, i ko bio na uzovu, bilo ručka sve do prvog mraka. Da vi kažem, reporter se snaš’o, i to tako da umalo promaši prvi mrak.

Dragan Todorović