Preturajući po starim, zaboravljenim rukopisima na dnu ormana, naleteo sam na svesku sa naslovom "Priče jesenjih noći". Tekst ništa ne valja, bolje je da nikad ne dospe na videlo dana, nekakvo bajagi lirsko naklapanje iz vremena kada sam bio učenik srednje tehničke škole u Novom Sadu. Završava se sa datumom 27. marta 1947. godine. Bitno je za mene danas, međutim, da sam šezdesetak stranica ispunio zelenim mastilom veoma lepim, tehničkim slovima, i to, razume se, ćirilicom

Velike sveske, koje nazivam poslovnim dnevnicima, uredno vodim od 1958. godine. Njih pišem isključivo kao podsetnik šta sam kada radio. Ispisane su, naravno, ćirilicom.

Pored računara na svom pisaćem stolu držim hartije za beleške, podsetnik šta ne smem da zaboravim, adrese na koje treba da se javim, ideje za članke ili romane, koje pišem. Ispisujem ih ćirilicom.

Kada sam 1935. godine krenuo u osnovnu školu, već sam čitao ćirilicu, latinicu i goticu. U prvom razredu učili smo ćirilicu, u drugom latinicu. Nisam imao nijednog druga koji nije govorio najmanje tri jezika, srpski, mađarski i nemački, a mnogi još i slovački, rumunski ili romski. Stari je banatski vic, kada pitaju seljaka: "Znaš li, Lalo, da u Francuskoj sva deca govore francuski?" Lala se bajagi zbunjeno češe po glavi i odgovara: "To ne znam, ali u mom selu sva deca znaju tri jezika." Kao dete nisam mogao ni da zamislim da može da bude drugačije.

Kao nastavnik srednje tehničke škole u Beogradu i Čačku od 1948. do 1950. godine predavao sam i tehničko crtanje, a to znači pre svega i pisanje slova – ćirilicom i latinicom.

IZGUBLJENA GOTICA: Naglašavam te činjenice kao dokaz da niko ne može da me proglasi protivnikom starog srpskog pisma. Naprotiv.

Sve do devedesetih godina prošlog veka na računaru sam imao font i za goticu da bih nemačkim prijateljima pisao tim starim, za mene lepim slovima, sve dok zbog sve češćih protesta nisam shvatio da više niko ne ume da čita to pismo ili da se muči s njim. Konstatujem da je moćna nemačka država napustila to pismo, ali svoj nacionalni identitet naravno nije. U nemačkim školama se davno više ne uči gotica, a nekada su je zvali die deutsche Schrift – "nemačko pismo".

To pismo se koristilo od XV veka u raznim varijantama, ali tek 1915. godine ga je standardizovao izvesni Ludvig Ziterlin, pa su tu abecedu nazivali i Ziterlinovim pismom. U korist latinice ga je zvaničnim ukazom definitivno ukinula Hitlerova vlast 1941. godine. "Nemačko pismo" je, dakle, iz praktičnih razloga napustio najnacionalističkiji nemački režim koji se samo može zamisliti.

U poslednje vreme se u Nemačkoj vodi javna diskusija da li da se u školama potpuno ukine učenje pisanih slova, jer je za računare, smartfone i razne nove izume, koje ne umem ni da zamislim, dovoljno poznavati štampana slova, te pisana neće biti potrebna. Velike muke će imati svi oni koji žele da pročitaju šta piše u starim porodičnim hronikama, pismima iz XIX i s početka XX veka, u knjigama, koje nisu nanovo izdavane latinicom. Pretpostavljam da će se bar zbog toga na univerzitetima proučavati razne stare varijante pismenosti.

EGZISTENCIJALNO PITANJE: To nije moj problem, ali jeste potpisivanje računa, priznanica u bankama i drugih dokumenata, jer u Srbiji se, razume se, potpisujem ćirilicom, u belom svetu latinicom. Ako, na primer, potpisujem nalog za moju viza-karticu, koja se vodi na osnovu računa u austrijskoj banci, u Srbiji moram da se setim da za nju važi latinični potpis, inače će odbiti isplatu.

Nisam razmišljao o toj temi sve dok u Srbiji nije počela ova borba za ćirilicu, kao da od njene upotrebe zavisi opstanak srpskog naroda, srpske države i srpskog identiteta. Da nije tako strašno, bilo bi mi komično da u Vukovaru razbijaju table sa ćiriličnim natpisima. Da nije tako glupo, bilo bi mi komično što je u Srbiji opstanak ćirilice postao političko pitanje prvog reda, a ne, na primer, čistota i lepota jezika kojim govore naši političari, a kojim nam svakodnevno paraju uši sa radija i televizije.

Da li će srpska ćirilica opstati? Čini mi se da nemački primer u najmanju ruku dokazuje da to nije pitanje nacionalne egzistencije. Spadam u redovne čitaoce "Politike", jer uspeva da se ne tabloidizira u potpunosti, a ne zbog toga što se štampa ćirilicom. Ja bih smatrao skandalom da u Srbiji materijalne povlastice štampani mediji dobijaju na osnovu toga kojim tipom slova se objavljuju. Drugo je pitanje da li bi država na tržištu preplavljenom tabloidnim šundom određenim štampanim medijima zbog njihovog kvalitetnog sadržaja trebalo da pruži izvesnu pomoć i olakšice, što je, na primer, slučaj u Austriji.

GRANICE LATINICE: Brojčano veliki narodi imaju veće, ali drugačije probleme.

Daleko više od milijardu i po ljudi, ne samo u Kini, govori kineski, ali sa toliko različitih dijalekata da se mogu sporazumeti samo preko zajedničkog pisma u kome svaki pojam ima svoj znak, postoji ih preko 50.000. Da bi neko bio prosečno pismen i mogao da čita novine treba da zna 600 do 800 znakova, a da bi se čitala književnost potrebno je poznavanje nekoliko hiljada znakova – ne 25 ili 30 slova. U Nankingu sam u pozorištu, u kome se prikazivala stara kineska opera, video da uz pozornicu na duguljastim ekranima ide titlovani tekst koji glumci izgovaraju ili pevaju, jer ih inače svi gledaoci, Kinezi, ne bi razumeli. Pitao sam u Pekingu kako se stvaraju znakovi za nove pojmove koje zahteva moderan život. Rekli su mi da ih izmišlja i propisuje posebna komisija Akademije nauka. Takođe sam pitao da li se razmišlja o uvođenju latinice. Rekoše mi da se o tome diskutuje, ali da bi problem bio kako da se sporazumevaju stanovnici Kine koji govore na preko četrdeset raznih dijalekata, a sad to čine svojim zajedničkim pismom.

Slično je sa arapskim svetom. Pismo je zajedničko, pogotovu što je na njemu zapisan Kuran. Jezici i dijalekti, kojim govori preko 370 miliona ljudi, veoma su različiti, ali svi umeju da čitaju zajedničko pismo.

U Indiji se govori i piše na toliko različitih jezika da su u parlamentu morali kao zajednički jezik da zadrže engleski, jezik negdašnje omrznute kolonijalne sile. Iako postoje ona lepa slova hindu jezika, političke diskusije se vode i zakoni objavljuju na engleskom, znači, latinicom.

Ruskom ćirilicom piše 150 miliona ljudi. Sigurno će opstati, ali ona nije identična sa srpskom, makedonskom ili bugarskom ćirilicom.

Grci pišu lepom, starom grčkom azbukom. Gruzini svojim, za nas čudnim, gruzinskim pismom. Izrael svakako zadržava hebrejsko pismo.

Sve je to pomalo egzotično, simpatično – i nepraktično. Svet je mali, ljudi putuju svuda, pa naravno i širom Kine, Rusije, arapskih zemalja i Indije, korišćenje jednog lokalnog i jednog univerzalnog pisma nije samo poželjno, nego je i svakodnevna praksa.

Neću da razglabam o egipatskim hijeroglifima. Postoje retki stručnjaci koji umeju da ih čitaju. Možda će brže nego što mislimo slični eksperti biti potrebni da se čita gotica. Da li i srpska ćirilica?

БИЗНИСМЕН: Borimo se za ćirilicu, a govorimo biznis, biznismen, umesto na srpskom posao, poslovni čovek. Kažemo da imamo lidere, a ne vođe ili političke rukovodioce. Mučimo se sa problemom da li je pravilno reći vajber ili viber, ali ne da li bismo, na primer, mogli da kažemo štampati umesto printati. Smešno mi je kad kod nas pišu "downlodovati", prvi deo reči na engleskom, drugi bajagi na srpskom.

Literatura se u starom Egiptu, a posle u klasičnoj Grčkoj i Rimu prepisivala na svitke papirusa. Prvih pet knjiga Starog zaveta, koje pripisuju Mojsiju, zapisane su na svicima pergamenta. Fabrike hartije i Gutenbergov pronalazak štampanja pojaviće se tek 4500 godina posle prvih svitaka sa natpisima koje nazivamo literaturom. Od tih pronalazaka prošlo je pet stoleća, samo desetina ukupnog vremena od kada se čuva što su ljudi napisali. Posle su neko vreme štampane knjige bile tako teške da su se čitale stojeći, postavljene na posebne pultove. Mogućnost da se čita zavaljen u udobnu fotelju ili ležeći na kauču postoji tek nekoliko generacija. Knjige u današnjem obliku će nestati kroz nekoliko decenija, sa njima i izdavači, štamparije, knjižare, čak i autorsko pravo u današnjem obliku. Zameniće ih tableti u koje će stati čitave biblioteke. Miran sam pri pomisli na to, jer sam uveren da će literatura opstati, nije mi bitno u kom će se obliku čitati.

Iskreno rečeno, ne verujem da će srpska ćirilica opstati. I žao mi je. Kao što mi je žao za štampane knjige. Ja ću svakako da nastavim da čitam knjige i da svoje lične beleške pišem ćirilicom, ali to nije ni poruka, ni preporuka drugima, a pogotovu nije uslov prijateljstva ili čak pretnja trećima.