Razgovor Bože Koprivice sa Duškom Vujoševićem (ceo tekst):
Ima li ovde još partizana

"Ako pričamo u terminologiji starih Grka, oni su onoga koji se ne bavi politikom smatrali idiotom, odnosno, idiot nije imao prava da se bavi politikom. Meni politika nije sfera interesovanja u smislu da je to nešto čemu bih posvetio život i bavio se time. Ali, u onoj meri u kojoj ona ulazi u sport – u moju profesionalnu oblast – da određuje visinu sponzorstva, prostor u novinama i tako dalje, smatram za svoju obavezu da mogu da iznesem mišljenje pošto u normalnoj državi kritika vlasti ne bi smela da bude nešto što mora da se plati glavom. Vlast mora da pristane na kritiku. Nažalost, ona je kod nas sve više i više apsolutistička i u rukama jednog čoveka", kaže Duško Vujošević

Šta je sudbina Sportskog društva i Košarkaškog kluba Partizan? Kakva je tu uloga politike i sadašnje vlasti? Šta su posledice iznošenja javne kritike i političkog stava? Zašto predsednik Vlade Aleksandar Vučić mora da se meša u sve pa i u sport? O ovim temama, ali i o Crvenoj zvezdi, antifašizmu, Srebrenici, košarci, apatiji u društvu i mnogim drugim temama razgovara partizanovac i pisac Božo Koprivica sa Duškom Vujoševićem, trenerom Košarkaškog kluba i predsednikom Sportskog društva Partizan.

BOŽO KOPRIVICA: Da bi Partizan pobedio Bate Borisov, šizofreno čitam Don Kihota. Tu negde piše – bolje biti mrtav i poginuti u bici nego biti na slobodi u bekstvu. Između te Don Kihotove, Servantesove lucidnosti i ludosti, malo je i tvoja pozicija kada si počeo ove godine prvi trening i gledao u lice tih mladih ljudi ispred sebe.

Duško VUJOŠEVIĆ: Meni – kada već pričamo o literaturi i kako ona definiše najpreciznije neke situacije koje se u životu dešavaju – ta moja pozicija već dugo liči na poziciju Borisa Davidoviča. Inače, volim jako Kiša i pogotovo tu njegovu pripovetku. Borim se za uspeh i još uvek osećam strast stvaralaštva, pogotovo kada radim sa mladim ljudima koji se još nisu afirmisali, kojima od tog rada zavisi kvalitet života. Ali, borim se i da ne učinim nešto pogrešno što bi moglo da uprlja moju biografiju kada je neko bude sabirao za 15 ili 20 godina.

B. K.: Više te pitam da li si osetio takmičarski naboj; da li je to bilo kao ranije na pripremama, tvoja karijera traje već decenijama. Šta je ovog puta prevagnulo: na jednoj strani je rezignacije što nema pola tima i što je ovakva situacija, a na drugoj radoznala lica, željna da od tebe nešto nauče?

D. V.: Sigurno postoji žal što je više kvalitetnih timova Partizana vrlo kratko trajalo zajedno i što su lako i jeftino rasprodati; sigurno da postoji i strah od izlaganja sa jednim nejakim timom na sve one ljude koje smo godinama dobijali i koji su željni krvi i osvete. Kada je sve to negde pomešano, stoji onda i jedna moja obaveza da ostanem na nekom svom nivou i da ne idem ispod njega. To je obaveza zbog koje je Fišer prestao da se bavi šahom. Verovatno nije mogao da podnese da bude stalno na tom šampionskom vrhu.

B. K.: Koliko vidim, kod tebe postoji strast za borbom, za neodustajanjem. Evo sada dok pričamo počinje protest... Ćerka Ivana me je zvala, ide sa momkom na tih Pet do dvanaest gde ti publika daje podršku i želi da ti ostaneš da vodiš klub Partizana koji si pretvorio u neku vrstu akademije.

D. V.: Naravno da sam im zahvalan. Truditi se, ustati ranije nedeljom kada može duže da se spava, imati energije i želje da se ode na jedan takav skup... To je nešto što me obavezuje... Puno je bolje, korisnije kada radim. Dešavalo mi se, kada nisam radio, da prosto ustanem i ne znam šta bih, svi odu na neki posao. Verovatno sam već i overdozirao košarku, ali osećam da to nije nešto što radim da bih živeo, već i da je moj smisao života utkam u to. Sigurno.

B. K.: Čak je i više od života.

D. V.: Ne znam šta može da bude više od života. Svima nama ipak je život ono najviše.

B. K.: Ali ako se uloži u nešto što se radi, u ono, što se kaže, više od života... Da li bi želeo da sada vidiš sva ta lica – bez ikakve sujete – ta lica koja žele da ti daju podršku?

D. V.: Da.

B. K.: Ako oni dolaze, to je neka vrsta i navijačke...

D. V.: Navijačkog hodočašća

B. K.: Ali i neka vrsta otpora ovom što se radi Partizanu.

D. V.: Apsolutno, ja to pre svega gledam kao to.

B. K.: U svim sferama društva zavladala je tolika apatija da prosto nije problem da li ima neke druge političke opcije ili ne, nego ne pamtim da je u Beogradu ikad bilo ovakvog beznađa, ove nepotrebne predaje ljudima koji ne da ne zaslužuju da vode državu već i nemaju nikakvu biografiju koja bi potvrđivala da mogu da rade bilo kakav posao. To su ljudi bez zanimanja, a rade tako na tako odgovornim funkcijama.

D. V.: Slažem se. Ali gora od njih je ta apatija koja je zavladala u narodu, ta procena o (u)zaludnosti, zaludnosti žrtvovanja, borbi... Energija je potrošena Petog oktobra. Praktično skoro svi koji su dolazili na vlast – a dolazili su ne zahvaljujući svojoj genijalnosti, već raspoloženju i spremnosti naroda da se žrtvuje još više – činili su to da bi imali privilegije, neku vrstu zadovoljstva što su na vlasti i komfora koji nije bio samo materijalni... Vrlo malo ljudi je tu viđeno da su u stanju da se žrtvuju.

B. K.: Ali da bar dobro rade svoj posao, da budu profesionalci.

D. V.: Ljudi su izgubili energiju da se bore za nekoga ko će ponovo, kada dođe na vlast da radi samo u svom interesu. Izgubila se poetika pobune, zavladala je velika apatija i veliki strah.

B. K.: Mislim da je taj strah bezrazložan. U pitanju su ljudi koji su svakodnevno prisutni u nekoj vrsti farse. Gledam ove dočeke mladih fudbalera, košarkašica, vaterpolista i ostalih sportista, za koje imam ogromno poštovanje, vidi se kako oni, ovi sivi ljudi, sada sve pokušavaju da prigrabe. To je išlo do groteske da predsednik države govori da je uspeh vaterpolista došao na zamahu uspeha Vlade.

Navikli smo već na te vrste gluposti koje izgovara predsednik države koji je, uzgred rečeno, partizanovac, ali me zanima kako neko od tih sportista ipak ne sumnja, kako neko od tih koji imaju tu inteligenciju druge vrste i građansku hrabrost, ne ode tamo i kaže: nije istina, to je samo naša sportska zasluga. Slično je bilo i pred utakmicu sa Hrvatskom. Dolazili su takozvani premijer i takozvani predsednik. Dobro da nije došao patrijarh da ih posavetuje kako će da igraju. Meni se čini da ovde vlada duh Šešelja, njegove brutalnosti, mala hrabrost u masi, izmišljanje, opanjkavanje, kukavičluk... Pre neki dan pročitao sam da je jedan istoričar, moj drug iz redakcije "Književnih novina", Dušan Bataković, direktor Balkanološkog instituta, ozbiljan poznavalac prilika na Kosovu...

D. V.: Ozbiljan nacionalista.

B. K.: Da, i vrlo ozbiljan nacionalista – to si dobro primetio – izjavio da je eto konačno Zvezdin stadion dobio ime po jednom ravnogorcu. Prvo ne znam baš da li je Rajko Mitić bio na Ravnoj gori – znam da je nešto malo bio pripadnik tog pokreta – ali valjda je Rajko Mitić izabran da stadion Crvene zvezde nosi ime po njemu zato što je bio veliki fudbaler i zato što je bio stvarno gospodin; imao sam prilike da s njim razgovaram. Jedan veliki gospodin koji je služio na primer svima, Bobekov prijatelj. A onda ti ozbiljni ljudi, istoričari, od te zaslepljenosti nacionalizmom, počnu da lupaju gluposti... I mislim da je ta podela na partizanovce i zvezdaše, podela na četnike i partizane.

D. V.: Nažalost, u dosta dobrom broju slučajeva to je tako. Pogotovo, kada instrumentalizuju uspeh sportista kao da je to uspeh vlasti, retki su ljudi koji naprave neki gest otpora... Sećam se jednog primera Vanje Grbića, posle osvajanja zlatne olimpijske medalje. Na nekom prijemu kod Miloševića rekao mu je otprilike da ne manipulira narodom... Sportisti su mladi ljudi, znate, vole da se popnu na taj balkon koji je simbol nekoga velikog trijumfa i opštenarodne radosti. Ali ponekad to postane čisti kič.

B. K.: Kakvo je to stanje opozicije ako tebe krste kao poslednjeg opozicionara? Šta govori to o stanju opozicije u našem narodu? U kom smislu si ti opozicionar? Ti si sada profesionalni opozicionar, boriš se za svoju profesiju, ali malo ima esnafske solidarnosti.

D. V.: Nema uopšte esnafske solidarnosti. Znaš šta su grnčari u staroj Grčkoj govorili za grnčare....

B. K.: Jeste, ali su priznavali ako je neko dobar grnčar.

D. V.: Jeste, i u okviru esnafa se znalo ko je koji. Nije se priznavao nerad. Mislim da, ako pričamo u terminologiji starih Grka, oni su onoga koji se ne bavi politikom smatrali idiotom, odnosno, idiot nije imao prava da se bavi politikom. Meni politika nije sfera interesovanja u smislu da je to nešto čemu bih posvetio život i bavio se time. Ali, u onoj meri u kojoj ona ulazi u sport – u moju profesionalnu oblast – da određuje visinu sponzorstva, prostor u novinama i tako dalje, smatram za svoju obavezu da mogu da iznesem mišljenje pošto u normalnoj državi kritika vlasti ne bi smela da bude nešto što mora da se plati glavom. Vlast mora da pristane na kritiku. Nažalost, ona je kod nas sve više i više apsolutistička i u rukama jednog čoveka. Gledajući njegovu biografiju, verovatno je moglo da se pretpostavi da će on, ako dođe na vlast, imati tu vrstu tendencije.

B. K.: On je izabran zahvaljujući prethodnim vlastima, pre svega Borisu Tadiću koji je izmislio tu partiju i time postigao užasan autogol, a ovima je više odgovaralo da budu večita opozicija, ali su ovi sa Zapada tipovali na njih jer su znali da će sve potpisati – i ono što im ne traže. Ne vidim da sada Tomislav Nikolić sa sinovima vodi Kosovski boj kao što je obećavao. Niti da čovek koji je bio potrčko Šešelju brani granicu Karlovac–Karlobag–Virovitica. Vidiš ovu fotografiju iz Potočara, i vidiš lice telohranitelja koji stoji direktno pored Vučića, vidiš jedno kameno lice, kao da je na nekoj promenadi, nema straha na tom licu, a mlad je čovek. A kao kontrast, Vučić se potalaušio, u licu nema kapi krvi, a zubi kao da su krenuli da ispadnu iz vilice. Nekoliko dana kasnije on je taj svoj hod opisao kao marš ponosa i demonstraciju hrabrosti. Najbolji komentar je onaj kišobran iznad njega i neka akten-tašna. Scenografija je važan komentar u toj farsi.

D. V.: Dobro, ja imam razumevanja za tuđe strahove.

B. K.: Imam i ja, plašim se i sam – plašim se pasa. Ja sam levičar, ali znam kako bi reagovao kralj Aleksandar. Sklonio bi sve telohranitelje i rekao: "Evo, ako hoće neko da me ubije, neka puca." Ili De Gol, koji je ušao u Pariz dok su trajale borbe – njegova dva ordonansa padaju pored njega mrtvi, a on stoji uspravan, ni da polecne, ni da trepne. Ne govorim da ti ljudi kojima je došao u goste nisu bili primitivni. Ali da dođe da se pokloni žrtvama u Srebrenici čovek koji je pre godinu dana lepio preko imena Zorana Đinđića ime Ratka Mladića za kojeg se zna da je ratni zločinac...

D. V.: Nije bilo pre godinu dana.

B. K.: Dobro, pre tri, četiri godine, nije to bilo tako daleko. Kakvo pravo on onda ima? Vidim da mu je u nekom tekstu Cvetičanin zamerio što ne pominje Miloševića, a ne zamera mu što ne pominje sebe, taj Karlobag–Karlovac–Viroviticu, granicu za koju su se borili. Da se ona prokleta lustracija desila, oni ne bi mogli da se bave politikom, bilo bi im zabranjeno. Nego, da se vratimo Partizanu pošto bi čitaoce ipak najviše trebalo da zanima tvoj položaj predsednika Sportskog društva. Ajde da zanemarimo fudbal i košarku. Ako postoji institucija u Partizanovom sportskom društvu, a postoji dosta institucija, onda je to Vaterpolo klub koji je sedam puta bio prvak Evrope, pa je 2011. čak i u ovako bednim uslovima, u finalu protiv Pro Reka u Italiji, sa Milanovićem kao trenerom, postao prvak Evrope. Umesto da se pomogne tom klubu, da se vrate ti igrači koji su bili otišli – Filipović, Udovičić, Prlainović, Pjetlović, Mitrović, Aleksić – i da se napravi najbolji klub na svetu, oni prave dva kluba – Zvezdu koja ima neku tradiciju i Radnički iz Kragujevca. Nemam ništa protiv Kragujevca i da se pomognu fudbal, košarka, atletika, boks... Čak su i Dodika zvali da u Banjaluci formira vaterpolo klub. Tako je počelo da se kruni Sportsko društvo Partizan. Samo, neće im uspeti.

D. V.: Jeste, ja se sećam, neposredno posle inauguracije naprednjačke vlade, u "Sportskom žurnalu" bio neki intervju sa Vučićem gde je on rekao da će na svaki način gledati da pomogne Košarkaškom klubu Crvena zvezda i prosto od jednog momenta, bez elemenata manije gonjenja, imam utisak da se na važna mesta u državi postavljaju ljudi koji između ostalog moraju da budu zvezdaši i koji se onda javno i deklarišu, da li je to gradonačelnik, da li je to premijer, da li je to direktor BIA, da li je to Goran Vesić. Vučić na početku svojih aktivnosti ide u Crvenu zvezdu uveče u 12 sati, televizija to direktno prenosi, dolazi kasnije francuski predsednik, Vučić mu daje dres Zvezde. To je jedini klub koji reprezentuje Srbiju i stvarno je tačna ona priča – jedan narod, jedan klub, jedan vođa. Prema Partizanu počinje da se zauzme takav stav, možda i prvo prema vaterpolu, a ubrzo zatim košarka dolazi kao nešto što je u njegovoj žiži interesovanja broj jedan, Čović inteligentno priključuje njegovog brata Andreja Vučića u upravu i tu stižu velike pare. Formalno se drži neka ravnoteža između Partizana i Crvene zvezde kada su u pitanju državni sponzori odnosno društvene firme. Privatne firme, firme koje su praktično uslovljene na kooperaciju sa društvenim preduzećima tipa Telekoma, ucenjene su da moraju da upućuju pare prema Crvenoj zvezdi.

Odnos para koje realno dobijaju Crvena zvezda i Partizan nesrazmerno je veći na strani Crvene zvezde. Ja koji imam i funkciju predsednika Sportskog društva Partizan smatram za obavezu da to objavim i tu počinju prvi ozbiljni problemi. Pominjanje da je Vučićev brat član uprave Košarkaškog kluba Crvena zvezda tumači se kao prozivanje familije, u sukobu koji nastaje unutar Crvene zvezde jer Čović odlučuje o sredstvima koja druga strana donosi koristi se moj i Čovićev konflikt da se kao izađe iz Košarkaškog kluba Crvena zvezda a da se sponzorstva ukinu, da se sada te pare daju bolesnoj deci. Valjda bolesna deca uvek treba da imaju brigu društva. Košarkaškom klubu Partizan se ukida sponzorstvo Telekoma, o čijim aktivnostima takve vrste odlučuje isključivo Vučić. Svedeni na Gasprom, čije je sponzorstvo manje od poreskog duga, praktično ostajemo bez sredstava za finansiranje. Danas, nažalost, u vrhunskom sportu bez velikih para nema rezultata. Mi ostajemo totalno bez para, igrači su primili tri plate od deset za celu sezonu, verovatno je bila neka intencija da se tim raspadne i da odu svi, kao što je Gagić otišao usred sezone, i verovatno su bili iznenađeni što se tim borio do poslednjeg daha. U klubu se izazivaju sukobi jer Vučić ne kaže to direktno, ali priča svojim saradnicima koji prenose da dok sam ja trener, Partizan neće dobijati sponzorstva. Ja sam prosto mislio da je kritika to što je higijenski potrebno vlasti. I nedostatak tih finansijskih sredstava stvara i loše odnose unutar kluba – ko je odgovoran, zbog čega, kako, neredovno primanje plata, i sve to sigurno narušava odnose jer svi pokazuju kolika im je tačka topljenja. Sport ne bi trebalo da bude situacija u kojoj se testiraju karakteri te vrste. Ali uglavnom jedan klub kao što je Košarkaški klub Partizan – koji je bio institucija na svetskom nivou, proizveo najviše igrača za NBA poslednjih godina, proizveo toliko igrača reprezentacije koja je pravila toliko uspeha, toliko se puta penjala na taj balkon – praktično se uništava. Čak ima i neopreznih izjava – rešili smo da stavimo tačku na crno-beli svet – koje su samo neoprezne što su u javnosti izašle i javno izrečene, ali to je ono što u tim kuloarima i dogovorima tih ljudi postoji kao takva tendencija i plan. Partizan postaje klub koji je torpedovan i spolja i iznutra. Fudbalski klub Partizan je doživeo da ga preuzmu ljudi iz Napredne stranke, to je bilo na tim zborovima iznenadnom pojavom novih članova, da bi ljudi mogli da postanu punopravni članovi tog zbora, ali pokazalo se da su ti ljudi koji su došli ipak ljudi koji vole Partizan i prave dobre rezultate. Imali su sreću da je Čović ušao u dil sa delom severa i hoće da ulaže u Fudbalski klub Crvena zvezda, pa je Vučić, pošto je taj deo severa vikao "Uprava napolje", praktično povukao te ljude iz uprave, koji su direktori javnih preduzeća, i otprilike rekao Čoviću: "Ako ti treba da preuzmeš klub, i ti ljudi sa severa, sad vi nalazite pare."

Smatram nepotrebnim da čovek koji je premijer treba da brine o sportu na taj način. Treba da se uspostavi sistem finansiranja vrhunskog sporta, merom poreskih zakona, olakšica onima koji daju donacije, koji daju sponzorstva za sport, kulturu, zdravstvo, školstvo, da se motivišu ljudi koji imaju višak para da te pare idu u sport. Da od tih nekih fondova, lokalne samouprave i tako dalje, da se određene pare dele prema rezultatima, da se napravi rang-lista najznačajnijih sportova i klubova koji u njima prave najbolje rezultate, pa na osnovu tih rezultata da se sredstva dele, a ne ovako na osnovu ličnih simpatija za koga navijaš ili ko priča protiv tebe ili ko ne priča protiv tebe; da pare, kao da su tvoje, daješ ili uzimaš. Čovek koji je na čelu države treba da shvati važnost sporta za državu na pravi način, da se sport razvija, a ne da se određuje ko će da bude prvi, ko će da bude trener, ko će da bude funkcioner, da se manipuliše navijačima, da se s njima prave dilovi i da na taj način pokušava da se kontroliše celokupna situacija.

B. K.: Poslednjih tridesetak godina u Srbiji postoji prefarbavanje istorije, laganje, eliminisanje značaja partizanskog pokreta, tih mladih ljudi koji su ginuli da bi ova zemlja bila slobodna. To ide do karikaturalnosti te vrste da nakon nesumnjivih rezultata Crvene zvezde jedan glumac, s kim sam ja i radio, Stefan Kapičić, iz partizanske porodice, kaže kako bi trebalo da Boban Marjanović dobije ulicu u Beogradu. Pa šta bi onda trebalo da dobiju Kićanović, Dalipagić, Danilović, Đorđević, Paspalj, Simović, Slavnić, čitava ta plejada? Mislim da taj sukob s tobom počinje dok Vučić još nije na vlasti, u vreme kada si ti proglašen za najboljeg trenera Evrolige. Oni su i tada kontrolisali neke tabloide u kojima su pisali da si ti dukljanska svinja.

D. V.: Jeste. "Pravda" je tada objavila taj tekst da sam ja dukljanska svinja. Kada kažem politika, naravno da ima mnogo i toga, opredeljenja za partizanski pokret, za četništvo, identifikacije ta dva kluba u tom nekom kontekstu. Partizanski, jugoslovenski, to je negativan predznak... Omalovažavanje svega što nosi to ime – jugoslovensko sportsko društvo, to valjda nije dovoljno arijevski, nije dovoljno srpski. Ima svega toga.

B. K.: Sada kada si bio na odmoru, kada ti se sve to malo slegnulo, da li ti je padalo na pamet da si trebao trenerski da uradiš nešto drugačije? Znam da je tu bilo otežavajućih okolnosti, odlazak Gagića i neisplaćene plate igračima, tvoji zdravstveni problemi... Gagić mi je sam priznao na Tašu da mu je Čović nudio velike pare da napusti Partizan, ali on nije pristao...

D. V.: Sa naknadnom pameću za koju svi znamo da nema težinu, neke stvari bih sigurno drugačije uradio.

B. K.: Bila je ta nesrećna utakmica protiv Cedevite...

D. V.: Problem je bio što smo mi bili uslovljeni da moramo prvo bez para da napravimo rezultat, pa iz tog rezultata da proizvedemo nešto malo para za tu sezonu, pa da prodamo igrače da se taj budžet od prethodne sezone nekako zakrpi. Umesto da bude obrnuto. Da materijalna sredstva budu baza za pravljenje rezultata. I onog momenta kada je izostao rezultat, automatski se taj neki lanac održivog razvoja prekinuo.

B. K.: Ni to nije bilo dovoljno nagrađeno, kad se napravi ta vrsta uspeha... Uostalom, kao i kad se išlo na Fajnal for.

D. V.: Ne, pa sto puta su obećavane i sala i raznorazne druge stvari... Menjan je pravilnik grada o nagrađivanju po već postignutim rezultatima, kada je Partizan postigao rezultate kojima je trebalo da dobije nešto. Čak te pare i nisu toliko velike koliko je velik uspeh koji je napravljen i pokazuje koliko je beskrupulozna želja da se radi protiv Partizana.

B. K.: Ti znaš bolje od mene, postoji ta priča kako je Zvezda krenula u tu neku vrstu oporavka pre pet godina? Zar nisu već pokušali sa Sagadinom, sa Šakotom, sa Pešićem, sa tom proneverom sredstava – reč je o 12–14 miliona evra koji su uloženi? Gde su te pare? Zar nisu ta imena garantovala neki uspeh? Zar nisu dovedena sa ambicijom da se Zvezda rehabilituje?

D. V.: Pa jeste, ali očigledno da je to bilo teško dokle god Partizan ima neke normalne uslove. Bilo je potrebno Partizan potpuno ugušiti, da nema para uopšte...

B. K.: Zvezda je bila mrtva. A zbog čega je bila mrtva?

D. V.: Zvezda je uvek, osim jedno godinu-dve, imala bolji tretman države. Druga je stvar što nisu mogli ta sredstva da iskoriste na pravi način. Oni nisu imali dovoljno vremena i strpljenja kad je u pitanju jedna ličnost...

B. K.: Misliš na trenera?

D. V.: Jeste, da se izgura neki program i neki plan. Ona je oporavljena, praktično, državnim kriminalom. Urađen je UPPR...

B. K.: Šta ti je to?

D. V.: Unapred pripremljeni plan reorganizacije. Znači, način kako se dozvoljeno ide u stečaj. Proglašen je stečaj u firmi i u samoj toj strukturi gde je Đilas najviše doprineo da to može da prođe. U to vreme je bio na vlasti, i kao zvezdaš, on je odradio taj posao.

B. K.: A nije mu smetalo da dođe kad je Partizan bio u Parizu?

D. V.: Nije mu smetalo. Mislim da je određeni broj dugova tu bio, kako da ti kažem, fiktivno proizveden da bi se napravila većina dužnika – ne po broju, nego po veličini duga. Onda su oni pristali da glasaju da dug bude sveden na 2,5 posto. Znači, ako se nekome dugovalo 100.000 evra, svedeno je na 2500. Interesantno je da je porez prihvaćen onoliki koliki je prijavljen, a to je nesrazmerno manje od količine duga.

Partizan je ostao da plaća pun iznos tog poreskog duga, sa kamatama. A kažem, Zvezda je od onoga što je prijavila, nesrazmerno malo u odnosu na glavnicu, i od toga nesrazmerno malo je svedeno na 2,5 posto. Tako je omogućeno da se klub koji je bankrotirao restartuje i krene sa potpuno novim poništenjem dugova. Ušla su nova sredstva, velika sredstva, i neka priča da će ljudi biti srećniji kad Zvezda bude prva, pa da je za državu dobro da ne bude stalno jedan prvi, nego da se menjaju, a pritom se radilo na tome da se svi drugi osim tog kluba ugase, da postanu efemerni i neko ko ne može da se takmiči na tom nekom nivou.

B. K.: Postoji i ta fama kako je Partizan jedno vrijeme bio favorizovan klub odmah poslije rata, mada ta priča ne pije vodu zato što je posle ‘48. opao uticaj vojske u Jugoslaviji. Koliko je ta armija bila slaba, pokazala je 90-ih. Udba je odavno preuzela glavnu ulogu tako da je Zvezda uvek bila u povoljnijem položaju. I sad pričaju njegovi ljudi u Partizanu kako će nam Aleksandar, valjda je Veliki, vratiti stadion. Da nije možda stadion Zvezde napravljen od privatnih para zvezdaša?

D. V.: Smešno.

B. K.: Zapanjujuće je kako je nestalo građanske hrabrosti i kako se svi zatvaraju u te male ćiftinske priče. Kad je ukinuta emisije Olje Bećković, na proteste pred B92 dolazili su svi ti njeni prijatelji onako radi reda. I ja sam bio jednom. Ali niko nije napravio neki gest, da neki list danas ne izađe, da drugi list sutra ne izađe, da to bude vrsta građanskog protesta. Dobro je Primo Levi govorio da se ljudi dele na svinje i ravnodušne. Ja se plašim da se ta ravnodušnost ne pokaže na delu i kad je u pitanju pokušaj gašenjem jedne institucije. Nije Partizan samo košarkaški klub, Partizan je sportsko društvo – sad ću ja navijački malo da preteram, ali i neću da preteram: Partizan je Svetozar Gligorić, i Milunka Lazarević, i Aleksandar Matanović, i Franjo Mihalić, i Ivan Gubijan, i Branko Zebec, i Stjepan Bobek, i Milan Galić, i Velibor Vasović, i Fahrudin Jusufi, i Milutin Šoškić, i Vojislav Marković, i Zoran Janković, i Milan Mušketirović, i Mirko Sandić, i Vlaho Orlić, i Ratko Rudić, i Nikola Stamenić... Svi ti ljudi koji su proneli slavu ove zemlje, i bivše i sadašnje, kao što nijedno sportsko društvo nije. A sa druge strane je Vučić taj koji je unutra, kobajagi svemoćan je, koji može sve... On pred Angelom Merkel, javno uhvaćenom u raznim malverzacijama i koja je sama priznala da su je Amerikanci prisluškivali – dakle ona je američki sluga – pezi kao da je njen sluga, pa čak izjavljuje: mali sam ja da me primi Angela Merkel. Neće oni meni sad popovati da više od mene vole ili poznaju Direra, Helderlina ili Rilkea ili Gotfrida Bena, ili Fazbindera, ili Vendersa, ili Gerda Milera. Puziti? Pred zemljom koja je u XX veku izazvala dva najstravičnija rata? I sad gledati u tu zemlju kao u uzor? U zemlju koja je razorila Jugoslaviju, pa sad nagovara da se takozvani region pomiri. Gdje je tu taj ponos? Srbija je zemlja koja je srazmerno svojoj veličini u dva svetska rata dala ogroman doprinos i to na pravoj strani. I nema razloga ni pred kim da se stidi niti da saginje glavu. Ali Zapad je instalirao te ljude da bi oni mogli da upravljaju. Sve što su govorili da neće da urade, oni su uradili. Gde je Vučić svemoćan? U čemu je svemoćan? U lažima? U dovođenju na najnižu točku socijalne bede? Evo, kažu da on čita pa ima nešto za njega u Don Kihotu, druga knjiga, strana 313 – da mu olakšam posao; ovako kaže Don Kihot Sanču Pansi kad je njegov skutonaša dobio arhipelag na upravu: "Nikad se nemoj povoditi za zakonom samovolje koji je obično privlačan neznalicama što zamišljaju da su oštroumni." I sad on ima pretenziju, pošto ne zna dobro da radi svoj posao, da se meša u sport. I to iz te neke ostrašćenosti... Zanima me taj tvoj lični odnos prema njemu, da li je bilo nekog kontakta?

D. V.: Pa on je ostrašćeni zvezdaš...

B. K.: Dobro, nemam ništa protiv.

D. V.: Bilo je to, kako da kažem, pre nego što je došao na vlast... Sećam se jednom kad je bila ona hajka na navijače od strane B92, kad sam se ja stavio na stranu ne navijača, nego sam hteo da se identifikuju oni koji su povezani sa kriminalcima... On me nazvao telefonom, ne znam otkud njemu moj telefon, i evo, videćeš kako će Radikalna stranka da te uzme u zaštitu... Mislim ono... To je drugi kontakt koji sam imao s njim. Prvi je bio kad sam radio u Radničkom i kada je pro forme Radnički bio kupio Pinki od strane zemunske opštine, verovatno su neke pare bile date ovim radikalima, i on je došao tamo. Ja sam bio sa Mrkom pred Pinkijem, ne znam šta je tad bio u rukovodstvu te stranke, i tako, obratio mi se u smislu: interesantno, vi pričate drukčije od drugih trenera, i tako dalje... To je bio prvi susret, a drugi ovaj kad sam generalno branio navijače, u smislu da to nije masa na koju se stavlja negativan predznak. To je vodio B92, pa se nisu razgraničili oni koji imaju kriminalne veze od onih koji vole i prate sport. Ima naučnih definicija da je čovek homo ludens – čovek igre.

Posle te njegove izjave, kako će se pomoći Zvezdi u svakom slučaju, kad je postao potpredsednik Vlade, ja sam imao određene reakcije, neka prozivanja... Situacija je išla ka nekom zategnutom odnosu. Onda je napravljen neki sastanak na kom je bilo rukovodstvo Partizana sa premijerom Dačićem i potpredsednikom Vučićem. Tu je došlo do određenih dogovora, i ja sam izjavio da ako se ostane pri tim dogovorima, Partizan je dovoljno pomognut i da je to korektno od strane vlasti. Neki ozbiljni problemi su počeli onog momenta kad je počelo da se odstupa od tih dogovora. Sećam se jedne utakmice, 3. marta, bio mi je tad rođendan, tad je publika skandirala protiv Vučića, vezano za neke penale i suđenja protiv Fudbalskog kluba Partizan, kad je on meni poslao poruku: "Hvala ti, jesam ovo od tebe zaslužio?" Odmah sam mu telefonirao – jer kakve veze imam sa skandiranjem? Uz to poštujem dogovore koje smo napravili, ali on više nije poštovao te dogovore, u smislu finansija, mi smo ostajali bez sredstava. Moram da kažem, kad sam bio u bolnici, imao sam problema sa bubrezima, on je sa Koraćem došao da me poseti. Taj odnos je mogao da krene i u drugom smeru, ali ja sam smatrao da dogovori moraju da se poštuju.

B. K.: Kako si tumačio tu posetu? Kao ljudsku brigu?

D. V.: Uopšte ne želim to da tumačim. Dajem joj pozitivan predznak i gotovo. Da se sad tu tumači kontekst, sa naknadnom pameću, može i ovako i onako, jebiga. Možda i preciznije. Ali, prosto ono što mu zameram jeste da je apsolutista, ne trpi kritiku, ličan je, meša se u sve, kad je sport u pitanju hoće da određuje ko je finansiran, ko nije, kakav ko tretman ima, ko je uspešan, ko neuspešan, da se direktno meša u ono što sportske organizacije u svetu zabranjuju: da politika ulazi u sport na taj način.

B. K.: Pa kad on ima vremena da se bavi svojim poslom? Onda ga loše radi?

D. V.: Ne znam, hiperaktivan je, valjda.

B. K.: Možeš ti da radiš svoj posao 20 sati, a da to nema nikakvog efekta. Šta znači, na primer, pojava na televiziji, otvaranje 200 radnih mesta u Subotici, a nebriga za 500.000 mladih ljudi koji zauzimaju vrlo važna stručna mesta u svetu, koji su pobegli iz ove zemlje? Pa kad bi oni ovde došli na vlast da su ti mladi ljudi tu? Nikad! Ali zanima me kako to niko, neko od Borisa Tadića, Čede Jovanovića, Rasima Ljajića, Ivice Dačića, kako niko od tih partizanovaca nema hrabrosti... Od čega je njih strah?

D. V.: Problem je što ne postoji definisan sistem finansiranja vrhunskog sporta, nego se to radi ad hoc na osnovu ličnih procena ljudi koji su na vlasti. Oni se ponašaju kao da daju svoje pare, iz svog džepa.

B. K.: Meni je rekao Boris Tadić kako je dao pare Partizanu u salonu Jugoslovenskog dramskog pozorišta kada sam pitao zašto ne dolazi na utakmice. Pitao sam ga – jesi li dao pare iz svoga džepa ili oslobađanjem neke firme od poreza. Ali i te pare su bile nedovoljne. Da je ekipa koju ste poslednjih godina stvorili ti i Danilović igrala tri-četiri godine zajedno, bili biste svake godine u Fajnal foru. Evo sad će na Evropskom prvenstvu biti pet igrača iz Partizana: Bogdanović, Milosavljević, Lovern, Veseli i Milutinov. Kakva bi to bila petorka! Da li postoji kod tih ljudi gram ljubavi prema poslu koji rade ili se sve svodi na moć. Ima Arsen onu pesmu Jezik ljubavi gde kaže da je to dečji jezik, jezik igre... Ili si ti postao u očima vlasti crna ovca, što Arsen kaže "nikom nisam bio sličan, zakonu sličnosti nisam vičan", tako nekako?

D. V.: Arsen kaže i "tko mnogo daje, malo prima". Što je čovek stariji i otkako Arsena nema, sve više se vidi koliko su mu tačne te pesme. Veliki pesnik.

B. K.: A koji su ti još njegovi stihovi bliski?

D. V.: Pa ovo, "tko mnogo daje, malo prima" i ono kad priča o svom grobu, gde da bude moj grob, ne znam kako se zove ta pesma.

B. K.: Šta očekuješ od ove skupštine?

D. V.:Ta skupština je glasačko telo. Vrlo je teško u ovoj konstelaciji obezbediti minimum sredstava za funkcionisanje kluba. Voleo bih, ako Danilović ne ostaje, a smatram greškom da ne ostaje...

B. K.: Ja mislim da Danilović mora ostati.

D. V.: Sigurno je u svom delu posla i on, kao i ja, pravio određene greške, ali u suštini, predstavljao je ipak neku vrstu otpora.

B. K.: I otpora i imena i uloge i podrške tebi.

D. V.: Ne znam u kom roku će da bude formirana ta komisija koja između vanredne i redovne skupštine vrši određene funkcije.

B. K.: Da li je neka krtica inicirala taj sukob? Normalno je da između ljudi koji su prijatelji 30 godina dođe i do nesuglasica.

D. V.: Ma ovaj finansijski deo je izazvao sve to, a onda je, naravno, ovoliko preko štampe rađeno, vidi se i Vesićev rukopis i jedan veliki rad ljudi koji su bliski Zvezdi i politici.

B. K.: Dobro, ali ja sam ubeđen da vas dvojica ništa ne biste radili jedan drugom iza leđa. To je prijateljstvo jače od svih mogućih...

D. V.: Apsolutno. Videćemo. Teško je predvideti šta će biti.

B. K.: Ti rezervnih varijanti nemaš, ostaješ u Partizanu?

D. V.: Da, dok me ne izbace.

B. K.: Postoji i ta mogućnost?

D. V.: Naravno da uvek postoji ta mogućnost. Da li će to biti sad na ovoj ili nekoj narednoj skupštini... Niko nije večan...

B. K.: Ali to nije partizanski, partizanski je da se borimo.

D. V.: Smrt fašizmu – sloboda narodu!

B. K.: Prvo da eliminišemo Bate Borisov, evo ja ću da pročitam peti put Don Kihota. To je moj doprinos, tvoj je da dobiješ utakmicu.

D. V.: Biće.

B. K.:Partizan je nešto što bi služilo na ponos svakoj državi i to mora da bude iznad svega ličnog.

D. V.:Tačno.

B. K.: Meni se čini da sam živ dok se nerviram zbog Partizana. Koliko smo mi dali malo Partizanu, Partizan ti je uvek više vratio.

D. V.: Ne samo meni, nego svima koji su prošli kroz Partizan.

B. K.: U Partizanu imaš šta da poštuješ i moramo se nadati čudu, da Partizan opet bude u košarci ono što je bio.

D. V.: Šta je potrebno za čudo?

B. K.: Nemam odgovor na to, to je stih Brodskog. Potrebna je vera i potrebna je ljubav. Ljubav pre svega. Ljubav i Partizan sve pobede.