Serija – Deutschland 83:
Sloboda i dužnost, rakete i banane

Sjajna nemačka serija dočarava i interpretira vreme Hladnog rata i podeljene Nemačke inteligentno i precizno, bez ustupaka nadirućem revizionizmu

Znate već kako to ide kod Bonda, Džejmsa Bonda: ovaj ženerozno ovlašćeni službenik vlade Njenog veličanstva u stalnom je ratu sa zloćama svih boja koje prete Slobodnom svetu, a svoje bitke dobija s lakoćom i šarmom: svaki put izvede nekoliko neverovatnih majstorija i vratolomija koristeći se em svojim neviđenim veštinama em najsavremenijom tehnologijom epohe, i još stigne da usput prospe niz superiorno duhovitih & pronicljivih opaski i da osvoji poneku extragiga lepojku, nestrpljivu da mu se poda. A koju će već u sledećoj situaciji bez premišljanja zameniti drugom, sve u svemu još neodoljivijom. Nije loša karijera, jelda? Samo, nemojte se mnogo nadati, bojim se da konkurs više nije otvoren – zapravo, nije nikada ni bio. A i sam Bond se, ako mene pitate, nepovratno olinjao otkad nema onog pravog Hladnog rata, njegovog prirodnog okruženja. Pa, normalno: ne mogu nekakvi bradati lunatici s religiozno-seksualnim halucinacijama, ili ne znam već ko, da dostojno zamene stari, dobri KGB ili Politbiro KPSS...

E sad, Martin Rauh daleko je od Bonda koliko se to može biti, i to ne samo po tome što mu je u hladnoratovskoj podeli sveta pripalo da igra za drugu stranu: on je takoreći sasvim običan istočnonemački (DDR; sećate se valjda te groteskne sprdnje od države) mladić na odsluženju vojnog roka. Skoro sasvim, zapravo: dakle, ako ne računamo činjenicu da mu je tetka visoka šarža u Štaziju, tajnoj političkoj policiji (zakamuflirana u rolu kulturnog atašea DDR u Bonu); i da mu je majka teško bolesna i potrebna joj je transplantacija bubrega što pre, a za to se dugo čeka na listi u državnoj bolnici (a drugih nema), osim ako se nekako vanredno ne zasluži brzo napredovanje... O da, ima još nešto: Martin fizički jako nalikuje stanovitom Moricu Štamu, zapadnonemačkom vojniku s perfektnim dosijeom, koji je upravo raspoređen da bude neka vrsta "ćate" visoko rangiranom nemačkom NATO generalu. Siroti Štam taj posao neće dočekati, ubiće ga u kupeu voza u raznim smislovima fatalna Štazi agentkinja (svako njeno kratko pojavljivanje u kadru ispuniće ga u celosti...), a Martin će biti podmetnut pod Moricovim imenom, dakle, kao krtica Istoka na veoma važnom mestu u vojnoj strukturi Zapada, blizu vrlo korisnih tajnih informacija...

Da skratimo priču: Martin (igra ga Jonas Nay) nije nimalo rad da se oda špijuneriji, ali biva ucenjen majčinim životom: njegove zasluge omogućiće joj transplantaciju. Okej, eto ga na Zapadu, u obličju Morica Štama, a sve to u nemačkoj seriji (jedna sezona, osam epizoda po cca 45-50 minuta) Deutschland 83 (RTL, UFA fiction 2015; scenario Anna Winger, režija Edward Berger i Samira Radsi). Godina je, dakako, 1983, hladnoratovska retorika opet je vrlo zaoštrena, notorni Ronald Regan u ne baš diplomatskoj, ali svakako najtačnijoj replici svog života opisuje SSSR kao "imperiju zla", Ameri se spremaju da rasporede rakete Peršing II po zapadnoj Evropi, Sovjeti šize da to -valjda iz zavisti, šta li? – NATO hoće da ih napadne (a zapravo su naprosto švorc i sve im je ekonomski nepodnošljivije da drže korak u trci u naoružavanju), ukratko, paranoja raste na sve strane.

Od ove tačke nadalje vrlo je teško pisati o ovoj seriji a da se to ne pretvori u minsko polje spoilera za one koji ne bi da im se kvari neizvesnost. Zato nema više "prepričavanja", dobili ste dovoljno, a mi idemo dublje u kontekstualizaciju...

Film ili serija koja se bavi nekim "završenim" istorijskim periodom – u ovom slučaju, Hladnim ratom – operiše nečim što je sledivo u celosti, i gde znamo "šta je bilo na kraju" (to jest, pao Zid, i srušio sve od Istočnog Berlina do Moskve), pa manje-više i to ko su tu, generally speaking, bili u razumnoj meri "dobri" a ko u neizbežnoj meri "loši" momci (doduše, ovo potonje će povampirena neolevičarska revizionistička cenzura pokušati da vam uskrati, ali ne dajte se!). Okvir je, dakle, takav kakav je, tu se ne može mnogo učiniti. Razumna ambicija bila bi verna rekonstrukcija epohe, ali prokomentarisana i rekontekstualizovana onako i onoliko koliko današnji gledalac "više" zna od onog iz epohe. U tom smislu, Deutschland 83 polaže ispit bar sa devetkom: pravo je uživanje posmatrati vrlo minuciozno re-kreiran svet ranih osamdesetih, modu, muziku, frizure, čitav "lajfstajl"; takođe i pojavljivanje džidža-bidža koje su danas već nepovratno zastarele, a tada su bile senzacija (recimo, vokmen), ali i prodor koječega drugog tada novog i nepoznatog u živote onovremenika (recimo, AIDS-a). Ovo sve važi za scene koje se dešavaju u Bundesrepublici, a s druge strane, DDR scene su takođe besprekorne, išlo se dotle da su, na primer, scene iz sedišta Štazija snimane u današnjem Muzeju Štazija, ergo – u nekadašnjem sedištu Štazija... No, ima nešto što je mnogo važnije od pukog zanatskog umeća. Autori vrlo inteligentno i nemilosrdno duhovito – a bez banalnog izrugivanja – dočaravaju i svu smešnjikavu inferiornost gromopucatelnog Istoka, koji je ovamo bio "avangarda oslobađanja čovečanstva" a onamo nije imao ni najosnovnije stvari; recimo, jedan od uzgrednih poslića agenata Štazija infiltriranih na Zapad bio je i da šefovima dobavljaju Neskafu... Ni onog Bonda 007 nisam baš slučajno spomenuo: u jednoj epizodi, Martin gotovo pa bondovskim veštinama dolazi do sefa u kojem se nalazi supertajni dokument NATO, i kad ga konačno otvori, ima šta i videti: zblanuto zuri u nekakav tanki četvrtasti plastični predmet nepoznate namene, a zove se flopi disk! Kasnije u centrali Štazija danima pokušavaju da s tim flopijem urade nešto korisno, ali ne vredi, šejtančić nikako neće da se udene u njihove kompjutere koje kao da je pravio profesor Baltazar na kokainu... Pa dobro, kaže šef rezignirano, da nabavimo onda taj njihov IBM, nanu li im imperijalističku? E pa ne mere, zli Regan nam zaveo sankcije na tehnologiju...

No dobro, tehnologija na stranu, ovaj pokvareni gledalac rado priznaje da je još više uživao u vrlo pronicljivom – i u određenom smislu prilično hrabrom – skroziranju "pacifističke" i uopšte "alternativne" scene Zapadne Nemačke i Zapada generalno, portretiranih u diskretno satiričnom tonu, kao skupina načelno baš dragih i dobronamernih ljudi, ali koji nekako prečesto završe kao korisni idioti upotrebljivi za svrhe i namere mračnjaka sa druge strane Zida. Mlađi se toga ni ne sećaju: baš je u Zapadnoj Nemačkoj tih godina bio najjači neohipijevsko-ekološki pacifistički pokret koji se junački zalagao za unilateralno razoružavanje Zapada, što su macani u Moskvi i drugde, jakako, gledali s odobravanjem – i istovremeno "svoje" wannabe pacifističke aktiviste uredno slali na robiju čim bi pisnuli. Zato nije mnogo bitno što je jedan od vođa "pacifističke alternative" prekaljeni istočnonemački agent (to je takoreći banalno); mnogo je tu signifikantniji sin onog NATO generala, pobunjeni mirovnjački radikal, zapravo naporni mali degenerik koji bi za neodložne potrebe "mira u svetu" (ili naprosto za iživljavanje svoje pobune protiv očinskog autoriteta) učinio bilo šta, što gluplje i štetnije to bolje. No, da ne bude nesporazuma: to što autori serije ne padaju na jeftine demagoške i revizionističke fore poistovećivanja dvaju sistema je jedno, ali tretman likova, ko god bili i gde god živeli, jeste drugo: oni su uvek punkorvni karakteri, a ne ilustrativne punjene ptice.

U celini i celosti, Deutschland 83 je ozbiljan TV dramski komad o dijalektici ciljeva i sredstava, o frustrirajućem odnosu dužnosti prema sebi, bližnjima, ideologiji i državi (Martin, taj divni i odani sin, učiniće mnogo zla prema nedužnima ne bi li spasao svoju majku), odlično napisan i režiran i vrsno odigran (briljiraju pre svega štazijevski negativci, poput Marije Šreder i potpuno fascinantnog Silvestera Grota). I na kraju će Martin, dakako, biti progonjen od obe strane – jednoj će priznati da špijunira za one druge ne bi li je upozorio da su mu poslodavci potpuno odlepili, druga će ga zato tretirati kao otpadnika – a sve u nameri da ih zaustavi u ruskom ruletu međusobnog uništenja. On je, naime video izbliza da su i jedni i drugi upali u začarani krug paranoje. Ali ne baš podjednako, ipak: Istok presudno više, jer mu je nepojmljivo da je velika NATO operacija koja je u toku, a koju vide kao predigru nuklearnog udar, ipak samo vežba. Zašto? Zato što se, ubeđuje ih Martin koji je to što je mozgopranim kremaljskim pulenima nepojmljivo video iznutra, "njima ipak živi, nisu ludi da sve unište". Hm, razlika u mentalitetima? Rekao bih to drugačije: razlika u dostupnosti Neskafe i banana. Banalno? Da, Neskafa i banane su svakako banalni, fuuuj – ali samo kad i gde ih ima u slobodnoj prodaji, po razumnoj ceni.

Teofil Pančić