Hrvatska izbeglička hronika:
Imajte srca, dajte nam prolaz

Kreće proboj izbeglica sa male železničke stanice u Tovarniku. Stampedo gotovo gazi jednog britanskog novinara. "Daj jeboga, pošalji ljude ovdje!", viče jedan žandarm svom pretpostavljenom. Ništa ne vredi. Očajni ljudi prolaze kroz kordon. Policajci sležu ramenima i sklanjaju se. Da batinaju izbeglice kao Mađari ili Makedonci, to Hrvatima ne pada na pamet

Šid, Tovarnik, Zagreb, Harmica

Prizor na malom graničnom prelazu između Šida i Tovarnika deluje montipajtonovski: niz teretnih kamiona, kao i obično, čeka da bude propušten u Hrvatsku. Šoferi, kao i obično, maratonsko čekanje prekraćuju ćaskanjem u hladovini. Seljaci, kao i obično, po poljima baliraju seno. Ono što nije kao i obično su desetine novinara i kamermana iz celog sveta, koji u niskom startu iščekuju vesti, zavlače se među kukuruze, bore se za poziciju.

Gungula nastaje kada se konačno iz pravca Šida pojavljuju dva krcata autobusa sa izbeglicama. Prošlog utorka (15. septembar) srpske vlasti su namignule domaćim prevoznicima, a zakon ponude i potražnje regulisao je ostalo. Autobusi više ne idu na sever, do granice sa Mađarskom, nego do Šida. Stižu sa svih strana, iz Beograda, Preševa, a onda i iz Horgoša, kada je postalo jasno da provlačenje ispod bodljikave žice i put kroz Mađarsku mogu poći za rukom tek malobrojnim srećnicima.

Iz autobusa se teturaju umorni ljudi, srećni što su stigli dovde, iako ne znaju šta ih dalje čeka. Njihovi kanali komunikacije dobro su uhodani, kupe svoje stvari i kreću poljskim putem između njiva da prepešače poslednja tri kilometra do Hrvatske. Do Evropske unije.

ANGELA: Jedan mladić upada u oči. Tanki brčići, ranac na leđima i ruke pune hleba, sardina i vode koje mu je upravo dao Crveni krst. Husam al Habali – tako se zove – disciplinovano sa sobom nosi i jednu praznu plastičnu flašu kao da tu, između kukuruza i dve balkanske zemlje, očekuje kantu za smeće. Kaže da je "svoje smeće bacao u kantu i u Grčkoj". Bio je na "jednom prelepom ostrvu" i nije hteo da ga prlja.

Ne imenuje "prelepo ostrvo", ali to mora biti Kos ili Samos, odakle je stigao krijumčarskim čamcem iz Turske. Iz drugog pokušaja – prvi put se zamalo udavio. Iz rodnog sirijskog Homsa putovao je do hrvatske granice osam dana, što je za izbegličke pojmove gotovo ekspresno. Kod kuće je ostavio majku i dve sestre, a starijeg brata nije video tri godine. Njegov brat Osama al Habali je poznat i međunarodnoj javnosti – uhapšen je jer je snimao filmove o Arapskom proleću koji nisu odgovarali zvaničnim istinama režima u Damasku. Osamnaestogodišnji Husam se nada da će iz Nemačke nekako moći da mu pomogne.

Poslednjih pet dana skoro nije oka sklopio, ali odlučno korača prašnjavim putem u masi ljudi. "Ovi Pakistanci, Avganistanci i Iranci bi te odmah opljačkali da mogu", kaže. "Nadam se da će ih Angela Merkel smestiti negde u planine u Nemačkoj. Oni nisu kao mi, Sirijci."

Jedna izjava, ona da Nemačka raširenih ruku čeka izbeglice, kupila je gvozdenoj nemačkoj kancelarki valjda najveću popularnost koju je neki zapadni političar ikada uživao na Bliskom istoku. Merkelova, koju Nemci vole jer je hladna, racionalna i staložena, ovde među kukuruzima važi za Majku Terezu. Husam ima i malu prezentaciju: nebrojene fotografije kancelarke, u pozadini nemačka zastava ili orao, izlivi ljubavi na nemačkom i arapskom. Kaže da "mnogi imaju Angelu Merkel kao bekgraund-sliku na telefonu".

Čuo je mladi Sirijac i za minska polja u Krajini iz rata koji se završio pre nego što je rođen. Čuo je i za tu Jugoslaviju, koja "mora da je bila deo velike Rusije". Nije baš upoznat sa istorijom i političkim mapama Balkana, ali to je za Husama ionako samo koridor do boljeg života. Hoće, kaže, iz Hrvatske direktno u Austriju. Mirno k znanju prima obaveštenje da između dve zemlje postoji još malena Slovenija.

Prvo ga čekaju nasmejani hrvatski policajci, koji su stvorili kakav-takav red pre nego što će političke glavešine zatvoriti granicu sa Srbijom. Niko se više ne probija preko njiva, ljudi mirno dolaze do policijskih kombija koji sa granice voze do železničke stanice u Tovarniku. "Nego, što ćete vi protiv Čeha večeras u basketu?", pita me jedan policajac.

STAMPEDO: Da ljubaznost čuvara reda još ni izbliza nije dovoljna dobro se pokazuje na maloj železničkoj stanici u Tovarniku. Stotine ljudi na upeklom suncu čeka nekakav voz koji će navodno doći iz Zagreba. I tako već petnaest sati. Kordon žandarmerije pokušava da propusti samo onoliko ljudi koliko autobusi mogu da povezu dalje – ka smeštajima u Belom Manastiru i Kutini, ili skroz do Zagreba. Strpljenje popušta, ljudi se guraju sa policajcima, kidaju malu žičanu ogradu železničke stanice. Svi odreda u rukama ili džepovima imaju famozni papir i važe kao "registrovani" u Hrvatskoj. Mimikrija pravne države koja tim ljudima ništa ne znači.

"Volimo Hrvatsku, njihovu vladu i policiju", kaže student iz Irana Ali Armani kroz ogradu. I on je digao ruke od rute preko Mađarske i zahvalan je svakoj zemlji koja mu ne blokira put. Dok ljudi oko njega vrebaju priliku da šmugnu kroz policijske redove, kaže: "Mi muškarci možda još možemo da čekamo, ali porodice sa malom decom ne mogu." Iznad kordona, preko policijskih šlemova, prebacuju se dečija kolica, plač jedne devojčice na trenutak nadjačava galamu – majka joj je ostala iza barikade. Dragana Šukri, žena sirijskog stomatologa koji decenijama živi u Hrvatskoj, pokušava da primiri masu na arapskom. Njene megafonom pojačane reči više niko čuje.

Kreće proboj. Stampedo gotovo gazi jednog britanskog novinara koji je navalio da snimi stand up baš ovde i baš sada. "Daj jeboga, pošalji ljude ovdje!", viče jedan oklopljeni žandarm svom pretpostavljenom. Ništa više ne vredi. Policajac samo sleže ramenima i okreće se. Da batinaju izbeglice kao Mađari ili Makedonci, to Hrvatima ne pada na pamet.

Masa sada slobodno trči ka obližnjem parkingu na kojem čeka desetak autobusa. Zaostaju tek pojedine grupice, okupljene oko svojih saputnika koji su kolabirali. Jedan otac urla na policiju: "Why, why?", dok mu ćerka beživotno leži pod nogama. Lekara nema. Polivaju devojčicu vodom i ona nekako dolazi sebi. Pravo je čudo da niko nije poginuo tog dana.

VELESAJAM: Kolaps sistema priznao je indirektno i premijer Milanović kada je rekao da se od registracije izbeglica delimično odustaje, ali da neće graditi zidove i pujdati pse na nesrećni narod. U Hrvatskoj vlada predizborna atmosfera pa su to jedva dočekali u konzervativnoj opoziciji: te dići ogradu ka Srbiji, te nikako ogradu nego pravi zid, te tući izbeglice koje u stvari nisu izbeglice nego "ekonomski migranti". Srećom, ti ljudi ne mogu da razumeju šta im se poručuje sa naslovnih strana "Večernjeg lista" i ostale nacionalno osvešćene štampe.

Oni koji se upućuju ka Sloveniji poslednjih dana završavaju na zagrebačkom Velesajmu. Tamošnje scene drugačije su od onih u Tovarniku, posle registracije ljude u sajamskim halama čekaju ležajevi, tuševi, hrana. Komešanje nastaje jer većina uopšte ne vidi razlog da se tu zaustavi. Oni bi odmah dalje, ka obećanim zemljama Zapada.

"Oni nisu ni za šta krivi, to su slobodni građani koji poslije registrovanja mogu da odluče gdje žele da idu", kaže Pavle Kalinić, šef gradske kancelarije za krizne situacije. U prikladnoj je opremi, crnim vrećastim pantalonama i sa megafonom. Izjavu daje ponosan na organizaciju grada, pomalo podbada republičku vladu – i njegov šef gradonačelnik Milan Bandić rado bi u premijersku fotelju.

"Slobodni građani" često završe na glavnom zagrebačkom kolodvoru. Veliki semafor pokazuje da su vozovi ka Sloveniji, Austriji i Nemačkoj redom otkazani. Neki ipak voze do pograničnih mesta. Izbeglice su se rasprostrle po travnjaku pred stanicom. "Želimo samo da slovenačka vlada otvori granicu. Od njih nam ništa drugo ne treba", kaže Abas Šebek. Tvrdi da je u Iraku bio nastavnik engleskog, iako se na tom jeziku otežano sporazumeva.

Ubrzo se pojavljuju dva sumnjiva tipa, obrijanih glava i kratkih pantalona ispod kojih izviruju "hrišćanske" tetovaže. Merkaju izbeglice, nude im vožnju do Bregane ili Harmica za novac. Jedan mladi Zagrepčanin pored mene misli da su desničari i da je pametnije ne voziti se s njima. No sumnjivu ponudu ovde niko ne prihvata – stiže dovoljno Zagrepčana spremnih da besplatno prevezu izbeglice.

ĆUPRIJA: Sutradan u Harmici srećemo iste ljude koje smo videli u Šidu i Zagrebu. Jedna Kamerunka ljubičasto farbane kose oduševljeno pozdravlja poznata lica. Sedi na mostiću preko Sutle, reke što razdvaja Evropu B od Šengenske zone. Oko nje su stotine ljudi, neki spavaju, drugi grickaju keks i čips, koji je doneo UNHCR. Iza nje hrvatski policajci nalakćeni na ogradu mosta, tamo gde su do pre samo dva dana kontrolisali putne isprave. Ispred nje – i to je jedino što trenutno zanima Kamerunku – mali kordon slovenačke žandarmerije čuva barikadu sa svoje strane ćuprije.

Svaka dva ili tri sata odande se pojavljuje po jedan autobus i Slovenci se pripremaju da propuste porodice sa malom decom. I ovde počinje borba za pozicije, pod nogama krckaju čajno pecivo i plastične flaše. "Šabab, šabab", viče jedan Sirijac kroz megafon. Šabab – mladići – moraju desno, a porodice levo. Jedan čovek visoko podiže plišanog Vinija Pua, dokaz da sa sobom ima sinčića koji se u masi ne vidi.

Abdel Karim će morati još da čeka. Kaže da od prethodne večeri mirno sedi ispred kordona, tu je i spavao. Kada su izbeglice pokušale proboj, slovenački policajci su preko svojih štitova potegli suzavac u spreju i sada Abdel Karim pokazuje svoje suzne i crvene beonjače. "Samo smo im rekli: Otvorite granicu, pustite ljude, žene i decu! Ali oni ne pomažu! Zašto?", viče promuklo. Posle malo ubeđivanja, Iračanin pristaje da ode do sanitetskog vozila s hrvatske strane da mu lekar pogleda oko. Prvo se plašio da će ga voziti nazad u Zagreb.

S hrvatske strane, pažljivo koračajući da ne zgazi nekog, stiže čovek koji se nikako ne uklapa u ovu sliku. Odelo, džemper, do grla zakopčan mantil na toj vrućini. Staje ispred kordona, diže desnu ruku i drhtavim glasom viče policiji. "I vi ste bili u ratu. Vaše majke su plakale. Dajte prolaz. Imajte srce. Angela Merkel plače. Ovo su vaša braća i sestre." Kada je izdeklamovao šta je imao, okrenuo se i otišao.

U pozadini smo opet sreli Abasa Šebeka i njegovog brkatog saputnika. Hoće u Finsku, kaže brkajlija, i ne zna tačno da objasni zašto. "To je dobra zemlja", dodaje. Na listu papira ima mapu i pita kako će čak do Finske. "Može li preko Švedske? Do druga Putina u Rusiju svakako neću." Prevalio je više od pola puta, ali na mostiću u Harmici Evropa sa mape odjednom deluje ogromno, nepremostivo.

Nemanja Rujević