Ne, nije ono na šta ste prvo pomislili, sram vas bilo. Pa, šta je onda? Prvo mi na pamet pada jedna od bezbrojnih redakcijskih priča partizanki, koja datira negde duboko iz devedesetih, iz glavne novinarske sobe u Mišarskoj, zvane staklenac. Tamo je uvek bilo bučno i prenapučeno, pa se tako i tog dana diskutovalo i halakalo među oblacima duvanskog dima sve u 16 (mada se deadline za predaju tekstova sve opasnije približavao), i tako sve dok sobni patrijarh Miloš Vasić nije zapovedio: "A sad više nemojte da pričate ništa zanimljivo, moram da pišem!" Ne sećam se više čak ni jesam li prisustvovao izgovaranju ove kultne rečenice ili sam o tome samo slušao, ali nema veze, poruka je jasna i svevažeća: "Pustite me da radim, ne želim zvučnu pozadinu koja će me dekoncentrisati."

Razume se, redakcijski rad je uglavnom neodvojiv od ovakvih distrakcija; nema novinara dostojnog tog naziva koji nije iskustvom izdrilovan da bude u stanju da se izbori sa belom bukom okolnog sveta, ali to i dalje ne znači da je to nešto po sebi "dobro", ili da je pogrešno težiti boljim uslovima za neometano pisanje. Naročito kada se piše, recimo, kod kuće; naizgled paradoksalno, ali u kući, ili nekom drugom "tišem" mestu, mnogo si osetljiviji na bilo kakve neželjene uticaje nego u redakciji, na ulici, u kafiću ili vozu...

Svako ko se iole ozbiljno bavi(o) bilo kakvim pisanijem zna da su jedini optimalni uslovi za rad ovi: samoća i tišina. Sve ostalo je tek manje ili veće dovijanje u nevolji. Ali, hm, je li to zaista u potpunosti tako? Za samoću bih još i prisegnuo da jeste, ali tišina? Da, ponekad mi godi i podstiče me. Zatvorim se u sobu, pogasim sve uređaje za proizvodnju i distribuciju zvuka i čukam po tastaturi u okeanu tišine, blago zaljuljuškanom tek brujavo-šištavim prolaskom ponekog automobila dole na ulici. U nekim drugim prilikama, međutim, i tišina počne da smeta, postane prebučna, traži omekšavanje nekom vrstom kontrolisane zvučne pozadine. Razume se da to znači muzika, ta šta bi drugo?

Muzika je načelno smetnja, naročito ako je niste sami birali. Nema to mnogo veze s tim da li je "dobra" ili "loša": naravno da će vas "loša" muzika ometati jer vas naprosto iritira, ali mnogo šta od "dobre" glazbe pokazaće se još gorim, jer vas, hteli – ne hteli, okupira na način koji pisanju nikako ne pogoduje, infiltrira se u vaš sistem kao naizgled prijateljski naklonjeni virus, sve dok vas potpuno ne razori, dok ne priznate da dalje ovako ne ide: ili "Haustor" ili pisanje! Oboje ne može!

Najgore je imati posla s muzikom koju poznajete i volite, a koja vas na bilo koji preeksplicitan način emotivno i intelektualno angažuje. Prostije kazano, najgora je muzika s tekstom, barem onim na jeziku koji razumete. Muziku s engleskim tekstom zato izbegavam dok pišem, onu sa južnoslovenskim još i više. Ako, pak, neko peva na jeziku koji vam je nepoznat, to može da prođe, jer i pevanje tada postaje deo blažene instrumentalne apstrakcije, kalorični dodatak melodijskoj prehrani. Ali, kako god okreneš, instrumentalna muzika je zakon! Njena je neverbalnost prirodni, željeni, potrebni antipod onome što muzeš iz sebe, orkestarska pratnja tvom solo vokalu, pozadina koja ti daje potrebnu odstupnicu, istovremeno te i angažuje i ostavlja te na bezbednoj distanci od sebe, ima je i nema je, tu je, ali je i negde u drugoj galaksiji.

Pre neko veče, sedimo posle jedne tribine i blejimo u prolaznice, Ivan M. i Milan Vlajčić razmenjuju diskofilske utiske, spominju se aškenaziji, horovici i marte argerič, i Vlajčić najedared izgovara: "Klavirska muzika je najbolja za pisanje." Ne mogu da se složim više nego što se već slažem: kad god sam se opredelio za nekog Šopena ili Lista (može solo, može i sas orkestar), ali bogme i Henkoka ili Monka, nisam se pokajao. Mada, u poslednje vreme mi je omiljen dvočasovni recital klavirske muzike Skrjabina, u izvođenju Vladimira Sofronickog: taman komotno dovoljno za tekst, i još da fina komadeška preostane! Mada nikako nisam s raskida ni kada su, recimo, duvači u pitanju. Jedno vreme sam se naoružavao raznim live "Masada" postavama Johna Zorna – e, taj je oštar i brizantan, uz njega se s uživanjem piše edgy... – a sada sam nekako skloniji lirskijem i kontemplativnijem zvuku, to valjda dolazi "jesen u našem kraju"... Enivej, igla mog You Tube gramofona sad mi, dok pišem, nekako najčešće grebe po opusima Nilsa Petera Molvaera i Ibrahima Malufa, zajedno ili odvojeno...

I nemojte mi samo reći da je "degradirajuće" za dobru muziku da bude tretirana kao, iju naopako, puka pozadina uz nešto drugo, jer je to snobovsko nagvaždanje koje sa stvarnim životom i ljudima nema veze. A sad me pardonirajte, odoh da promenim ploču, tekst je ionako gotov, Rundeče hir aj kam!

Teofil Pančić