Lisica i ždral Ruski rulet Koliko sam puta čuo mudroliju da nije bilo šestog oktobra: stilska figura nepogrešivo pronalazi buduće svoje čuvare i korisnike, i svako od njih nudi je publici kao svoje vlastito otkriće

piše: Ljubomir Živkov

Je li bilo šestog oktobra? Po moemu, bilo ga je, i više nego petog; ako me sećanje ne vara (svedok sam što se kaže istorije, a ako nešto treba izručiti sumnji onda su to izjave svedoka) tog je dana Slobodan Milošević obznanio da silazi sa svog već prilično ofucanog prestola, i danas je, gle, šesti oktobar, probudio sam se u pet ujutro, šta fali ovome jubileju, ovoj petnaestogodišnjici, opraću u čast toga ipak prevrata jednu mašinu šarenog veša, da, otpočeću dan time, kad bi samo i sve drugo moglo u "Gorenje" mašinu, pa da iz bubnja izađe čisto!

U selu imam štrik razapet preko dvorišta, između dveju šupa, tu kad prostrem veš srce mi je na mestu, kao što se na međunarodnom sajmu vijore zastave svih zemalja koje u halama imaju ma i najmanji štand, tako se i ovde rublje različite starosti i kakvoće leluja na zapadnom povetarcu (stiže sa utrina, iz Perleza, iz Titela, možda i sa same Petrovaradinske tvrđave gde sam kao samohrani student marksizma odlazio da slušam čika Janiku), ovo su moje Ujedinjene nacije, samo je tamošnja postavka barjaka zemalja članica moglo bi se reći stalna, dok je moja svaki put drukčija, ovo je moj lični Tibet, gde stanovništvu nije dosta što ga vetar stalno šiba, nego voli ono i da ga sluša kako pršti u malim raznobojnim zastavama, šarenim jedrima, naopako okrenutim. Da. Izrazio sam želju da za rođendan dobijem vetrokaz, držim da ga je dobro imati i kad čovek nije moreplovac, glatke polulopte od mesinga lepe su i kad se zavrte, i kad zamišljene zastanu, kad je suvozemna bonaca.

Rado perem beli veš, peškire, posteljinu i službene košulje (sviram uvek u beloj košulji: za tamburaše su kraj svega što tekstilna industrija danas nudi tamne pantalone i bela košulja nezamenljivi), ali mi je šareno još draže, belo kad staviš na jedinicu bog te zaboravi, a šareno je brzo gotovo, biće da se potonje uklapa u moj san o efikasnosti, ponekad šarenom rublju i namičem kvorum, nema ga dovoljno da popunim bubanj, pa domećem stvari koje sam nedavno prao i koje bi mogle da budu još neko vreme u redov. opticaju.

U kiosku među efemernim proizvodima domaćeg tiska ugledam književno delo, "Ovako je to bilo", penzionisana profesorka, slavna pripadnica rasejanja (nemamo više ministarstvo za dijasporu? prihvaćen je moj okrutni stav da se naši u belom svetu imaju, kao i mi ovde, starati sami o sebi?) dala je na hiljadu strana oduška svome književnom neizdržu, kad živiš u Rusiji ni tvoj lični rat i mir ne bi da zaostane za onim iz lektire, pitam kako se knjiga prodaje, kao alva, kaže novinarka, pa dobro, braćo, vidim da visoko cenite istinu iz prve ruke, slušajte Kristijana, čitajte Marković Mirjanu, hvalisavi civil ispričaće vam i ono što se nije desilo, penzionerka će, naoborot, od svega što se zbilo zaslugom njenom i njenog pokojnog muža probrati samo stvari apsolutno romantične, enjoy!

More, da ne govori iz mene zavist, zavidljivost poslenika tiska koji je barem dvared sa svojom književnošću doživeo žalostan trgovački slom? Prvenac moj ukoričeni ("Groblje slonova") imao je kao konkurenta neko od neprebrojnih dela najmlađeg doktora u SFRJ, odem u "Plato" da obiđem svoj umalo ne rekoh štand, moja knjiga skrajnuta u ćošak, na smetlište takoreći istorije, a Šešeljeva postavljena u visini očiju prosečnog čitaoca i nadohvat ruke, kao u brošurama o reklami! Premestim Vojvodu na zabačeniju policu, vratim svoje delo, sa mapom Jugoslavije na koricama, tamo gde mu je mesto, dođem sutradan, opet me Šešelj nadvladao, tako mi i treba kad nemam svoju stranku!

Možda me je i snimila kakva sigurnosna kamera kako se pod okriljem noći prikradam panou ispred knjižare, i kako pored reklame za delo nagrađeno Žičkom hrisovuljom dolepljujem plakat gde se "Groblje" prehvaljuje, veliča i kuje u zvezde (a sve to iz moga pera, uz likovno-slikovnu pomoć I. Hrašovca koga i ovim putem pozdravljam), sam sam sebi izgledao kao skojevac koji usnulo stanovništvo grada Beograda pismenim putem podstrekava da se odupre fašistizmu i domaćim izdajnicima: kao što se u vreme okupacije moglo začuti zloslutno "halt" praćeno lavežom službenih pasa sa istog govor. područja, tako sam ja bio spreman da na maternjem jeziku čujem povik: "Štaradišto?!"

Kad god se probudim ovako rano, setim se romske pesme (za koju ne znam melodiju, našao sam je u jednoj antologiji): "Jedno jutro ustao sam rano/Šta da radim/Počeh da razmišljam/Nemam para/Pobeže mi žena..." Nabroji još nekoliko stvari koje ga tište, ili koje niukoliko ne idu na njegovu vodenicu, da bi jutarnji inventar završio sa "Šta da radim/Ubiti se neću", tako je, care, voleo bih da me tvoj poklič prati u svako jutro kad, kao i ti, počnem da razmišljam.

Ne držim odavno korak sa napretkom. Pritisnem dugme na dezodoransu, ono ni makac, sprej zakočen, pa šta ga kočite, kao da je pištolj, milu mu pilulu, ima plastični obruč koji uz krckanje vrtiš, ali nije obeleženo mesto gde treba da zastaneš, nego su sve uspravne recke istovetne, moram sa rođenim dezodoransom da igram ruski rulet, hoće prska, neće prska.