Debata – Šta nama znači Nemačka:
Mostovi između dve zemlje

Zašto otići i zašto se (ne) vratiti? Koliko je mladih ljudi sada u Nemačkoj, šta mogu da učine sa tim iskustvom u Srbiji i koji su problemi povratnika

Kada sam odlazila na master studije u Erfurt, u Nemačkoj, retko ko me je pitao zašto idem. Na moje sumnje i strahove što ostavljam svoje i idem na tuđe, odmahivali su rukom. Kada sam se nakon dve zaista lepe godine ipak vratila u Srbiju, svi su me pitali zašto sam to uradila. Zašto otići i zašto se (ne) vratiti? Koliko je mladih ljudi sada u Nemačkoj i šta mogu da učine sa tim iskustvom u Srbiji? Koji su problemi povratnika? Kako se slika Srbije u Nemačkoj menja?

To su bile neke od tema razgovora: "Šta nama znači Nemačka", koji je povodom dvadeset pete godišnjice ujedinjenja Nemačke organizovala nemačka ambasada u Beogradu. Učesnici su bili nemački ambasador u Srbiji Aksel Ditman, kao i četvoro mladih ljudi koji su, kroz studije ili posao, vezani za Nemačku – istraživač saradnica i doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Ana Bogdanović, završila je master studije u Berlinu, dok je Vukan Lavadinović, asistent na Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ujedno i doktorand Albert Ludvig univerziteta u Frajburgu, pozorišni režiser Miloš Lolić, koji uspešno radi i u Nemačkoj, i Aleksandra Tomanić, rođena i odrasla u Nemačkoj, a sada je savetnica u Vladi Republike Srbije.

Ambasador Ditman govorio je o mladim ljudima koji predstavljaju most između dve zemlje, kao i o tome da je dolazak studenata u Nemačku ujedno dobitak za njih, jer mogu da se usavrše, ali i za Nemačku, koja se tako obogaćuje, i da je reč o dvosmernoj ulici, a ne samo putu u jednom pravcu. "Oni su most između naše dve zemlje – u Nemačkoj su ambasadori Srbije, a kada se vrate u Srbiju onda su ambasadori Nemačke", kazao je između ostalog.

Nemačka je verovatno jedna od najčešćih destinacija ovdašnjih studenata u potrazi za onim, što bi se kolokvijalno reklo, normalnim životom ili, u najmanju ruku, zemlja u kojoj žele da se akademski usavrše i eventualno vrate. Veliki broj stipendija koje se nude našim đacima kao i odlični uslovi studiranja jesu važni razlozi za ovakav izbor. Vukan Lavadinović kazao je da studiranje u Nemačkoj, osim onih već poznatih pogodnosti, predstavlja i upoznavanje sa novim načinom razmišljanja. Naime, tamošnje studije su ga usmerile "ka samostalnosti u radu i originalnosti u razmišljanju", pokazujući mu da mentor nije tu da nas uči, već usmerava, a da moramo da radimo sami i to je ono što će se truditi da prenese svojim studentima.

Broj onih koji ostanu u Nemačkoj se ne zna, ali se zna da Srbija prednjači kada je reč o odlivu mozgova. Nije tajna niti retkost da bogate zemlje kao što je Nemačka svakako imaju više da ponude od siromašnijih. I sa tim Srbija ne može da se takmiči. Ali problem nastaje kada se povratnicima postave na desetine prepreka, kada ih njihova naučna zajednica koči, pa ne mogu u Srbiji da iskoriste stečeno znanje, iako im je to želja.

Ana Bogdanović govorila je o neophodnosti strategije koja bi predvidela lakše uključivanje povratnika i omogućila im da time nešto promene nabolje u svojoj zemlji. Takođe, ona je naglasila koliko je važno da država shvati da su umetnost, obrazovanje i uopšte, humanističke nauke, neophodne za njen razvoj i da ulaže u njih, a ne da ih gura u zapećak.

S druge strane, često, kada je o odlasku reč, ističe se samo dobro, a zaboravlja se da ništa nije crno-belo.

Kako je naglasila Aleksandra Tomanić, ljudi stalno govore o većem standardu, a zaboravljaju da ostavljaju socijalne veze, odnose, uopšte čitav jedan život koji su do tada izgradili. I da je to cena koja nije mala, iako se ponekad prenebregava. Kao jedna od realnih teškoća života u stranoj zemlji kao što je Nemačka, mnogi će pomenuti jezik i onu poskočicu koja kruži internetom i pripisuje se raznim piscima – Život je isuviše kratak da bi se učio nemački. Zanimljivo je da Miloš Lolić, pozorišni režiser, koji je već imao sedam premijera na nemačkom govornom području, sam ne govori nemački. Rad na taj način, u sredini čiji jezik ne poznaje, nanovo mu je pokazao da je jezik samo jedan od načina izražavanja u pozorištu, kao i da je mnogo toga još utkano u onaj celokupni utisak koji se stvori na sceni. Baš kao i u životu.

Jelena Jorgačević