Intervju – Sreto Malinović, brigadni general u penziji:
Sedam meseci za sedam žrtava i četiri helikoptera

Neprijatno me iznenadilo odsustvo hrabrosti čelnih ljudi države i lanca komandovanja Vojskom da brzo preduzmu određene mere iz svoje nadležnosti, za šta su imali dovoljno činjenica koje ih obavezuju na postupanje. To je sigurno uzdrmalo poverenje pripadnika vazduhoplovstva i Vojske u svoje pretpostavljene i stvorilo im osećaj nezaštićenosti

Posle udesa helikoptera Mi-17 Vojske Srbije u noći 13. marta koji je odneo sedam života, još uvek se ne nazire pravosudni epilog najveće katastrofe u novijoj istoriji Vojske Srbije. Najviši predstavnici države i Vojske izneli su ocene da odgovornost postoji i da mora biti utvrđena, komisije koje je formirao načelnik Generalštaba i komandant RV i PVO odavno su dostavile svoje izveštaje, a Tužilaštvo još vrši predistražne radnje...

Nesreća helikoptera izbacila je na površinu i pitanja o funkcionalnosti organizacione strukture Vojske i Ministarstva odbrane, demokratske kontrole, kao i o nadležnostima u skladu sa zakonima o odbrani i Vojsci. Na tragičnom primeru u praksi ustanovljeno je da – makar iz najbolje namere – efektivama Vojske Srbije može naloge izdavati ministar odbrane i komandant koji u tom trenutku nije na dužnosti...

"Po prvi put – očigledno usled pritiska javnosti – od kada znam za nesreće u RV i PVO, sve je javno objavljeno, svi dokumenti, prilozi, transkripti; neshvatljivo je kako se među njima ne nalaze transkripti razgovora mobilnim telefonima između inicijatora, naredbodavaca i izvršilaca nesrećnog leta za Rašku", kaže za "Vreme" brigadni general u penziji Sreto Malinović, zamenik komandanta RV i PVO do decembra 2011. i ratni komandant 98. jurišnog avijacijskog puka sa aerodroma Lađevci. "Ako nisu za javnost, nadam se da su dostupni Tužilaštvu. Takođe, postupak koji je na više mesta jasno opisan kao ‘naredba’ (ministra odbrane komandantu 204. vazduhoplovne brigade, op. aut.), u izveštaju komisije koju je formirao načelnik Generalštaba formulisan je kao ‘iniciranje’ što usmerava odgovornost samo na pripadnike Vojske. I dalje smatram spornim i sastav komisije koja je ispitivala uzroke nastanka vanrednog događaja. Ostalo je i otvoreno pitanje da li je komandant RV i PVO prihvatio izveštaj komisije koju je formirao ili je možda tražio dopunsko ispitivanje. Ako nije prihvatio, taj dokument nije mogao biti objavljen i predstavljen javnosti kao relevantan.

Ima tu još nešto veoma važno za sistem odbrane i Vojsku. Vršiti odgovorne rukovodeće i komandne dužnosti nije doživljaj vlastitog stanja duha, već pre svega pitanje odgovornosti za činjenje ili nečinjenje. Zato me kao vojnika neprijatno iznenadilo odsustvo hrabrosti čelnih ljudi države i lanca komandovanja Vojskom da brzo preduzmu određene mere iz svoje nadležnosti, za šta su imali dovoljno činjenica koje ih obavezuju na postupanje. To je sigurno uzdrmalo poverenje pripadnika vazduhoplovstva i Vojske u svoje pretpostavljene i stvorilo im osećaj nezaštićenosti; to se nije smelo dopustiti.

Sve posle toga, od nespretno organizovane konferencije za medije, preko neshvatljivih izjava zvaničnika do proturanja informacija iz "pouzdanih" izvora i objavljivanja izveštaja komisija, samo je dodatno uznemiravalo javnost. A kada se tim povodom svojim stavovima oglasio i zaštitnik građana Saša Janković, nepoverenje u institucije sistema dostiglo je prilične razmere.

Nisam stručan da komentarišem rad Tužilaštva, ali sigurno da ga je sve ovo dovelo u nezavidnu situaciju. Zato imam donekle razumevanja za poziciju Tužilaštva, iako mi se sedam meseci čini kao predug period da se epilog istrage ove strašne nesreće ne nazire ni u naznakama. To ne samo da javnost, naročito stručnu, navodi na sumnju u nezavisnost rada Tužilaštva, nego kod porodica poginulih izaziva ogorčenost, a ljudima iz letačke profesije obezvređuje spremnost na žrtvovanje u nekoj sličnoj ili opasnijoj situaciji."

"VREME": Katastrofa helikoptera pokazala je – i u nalazima i preporukama komisija – nedostatke u opremljenosti helikopterskih jedinica RV i PVO. Može li se i kako izvući iz tog naizgled začaranog kruga nemanja i neispunjenih obećanja?

Sreto MALINOVIĆ: Sledeće što je, pre svega, pitanje održavanja i jačanja operativne sposobnosti VS i odbrambene moći RS jeste ulaganje u remont, rezervne delove i modernizaciju perspektivnih borbenih sistema, oruđa i oružja. I naravno, opremanje savremenom borbenom tehnikom, pre svega avijacijom i dalje po redu prioriteta i mogućnosti. Novac za to mora da se nađe i ovome mora da se pristupi kao životnom strategijskom pitanju na nivou države. Ukoliko ne želimo da neizvesnu budućnost dočekamo nespremni, krajnje vreme je da se pokrenemo. Lišimo li se ofanzivne moći, lišavamo se moći odvraćanja i bićemo laka meta okruženju i svakom nedobronamernom prolazniku. Dvorište se brani napadom a ne čekanjem na pragu kuće. U protivnom, izgoreće i prag i kuća. Onaj ko zna da na pretnju imamo s čime uzvratiti, znaće i kakvim se posledicama izlaže.

Od premijera i ministra odbrane ne jednom smo čuli da Srbija nabavlja dva ruska helikoptera Mi-17 i dva "nemačka" koji su po svemu sudeći Erbasove (Airbus Helicopters) "super pume". Ministar je najavljivao i mogućnost vraćanja u upotrebu starih, uskladištenih lovaca MiG-21... Da li su ove nabavke dobro ili barem najmanje loše rešenje za srpsku avijaciju što se tiče opremanja?

Francuski, odnosno sada evropski helikopter "super puma" je dobar helikopter sa sofisticiranom opremom, ali dosta većom cenom od Mi-17 koji je zbog odnosa cene i pouzdanosti jedan od najtraženijih helikoptera u svojoj klasi. Pitanje da li je bolje uzeti dve "super pume" ili tri Mi-17 za iste pare (uz već obučeno ljudstvo i remontne kapacitete za taj ili srodne letelice), daće najbolji odgovor o isplativosti investicije. Siguran sam da RV i PVO nema interes da im se, uz sve kadrovske i tehničke poteškoće, pridodaje još jedan tip helikoptera koji dodatno usložnjava obuku, održavanje i remont. Zato ne verujem da je predlog ili zahtev za kupovinu dve "super pume" potekao iz Komande RV i PVO kao taktičkog nosioca. Pre bi se moglo reći da je to produkt lobiranja određenih poslovnih krugova, a ne isključujem ni mogućnost da se radi o politički uslovljenoj odluci da se pređe na novu, zapadnu tehniku. Ako je to državni projekat postepene obnove vazduhoplovstva, onda to ima logiku samo ukoliko je planirana nabavka najmanje ekvivalenta jedne eskadrile. Što se tiče lovačke – kao i svake druge – avijacije, kvalitetnog pilota ne čini tip aviona, već nalet; kad "nabijaš" nalet, "nabijaš" samopouzdanje i osposobljenost; povećanje broja aviona u upotrebi pa makar i prevaziđenih MiG-21 upravo to omogućava, ali i obezbeđuje zaštitu vazdušnog prostora.

Najjednostavnije rečeno, ko komanduje Vojskom Srbije? Kako su postavljeni odnosi u institucijama od vrha nadole?

Po zakonu, Vojskom Srbije (VS) komanduje u ratu i u miru predsednik Republike Srbije; međutim, predsednik kao institucija nema mehanizme za direktnu kontrolu operativnih i funkcionalnih sposobnosti Vojske i sistema odbrane. Taj element kontrole je ugrađen kao Inspektorat odbrane (IO) u Ministarstvo odbrane (MO) kao dela Vlade. Sve zahteve koje predsednik ima ispostavlja preko MO; narodski rečeno, predsednik komanduje Vojskom u čije stanje ima indirektan uvid, iz treće ruke. Predsednik postavlja, unapređuje, odlikuje i penzioniše kadrove o kojima nema predstavu van one koju mu daje predlagač – MO. Bilo bi to razumljivo da ga ne tituliraju kao "vrhovnog komandanta". Takvo stanje stvari dovodilo ga je u situaciju da donosi neke odluke pod veoma neobičnim okolnostima, naravno ukoliko i sam nije već bio deo takvog dogovora.

Ministarstvo odbrane, odnosno ministar, ne komanduje Vojskom – mada predsednik može da mu prenese deo tih ovlašćenja – već ima ulogu da obezbedi uslove za izgradnju njenih operativnih i funkcionalnih sposobnosti, što je upravna funkcija. MO takođe, na osnovu Zakona o ministarstvima, raspolaže pokretnom i nepokretnom imovinom Vojske Srbije i Ministarstva, pri čemu preko inspektorata vrši sve vrste kontrola i u VS i u MO, tako da ispada da kontroliše i samo sebe.

Glomazna organizacija samog MO značajno opterećuje funkcionisanje sistema odbrane. Kako tek razumeti pitanje odgovornosti predsednika za stanje oružanih snaga kojima komanduje i ministra odbrane, kome su preneta neka ovlašćenja, za obezbeđenje uslova za njeno funkcionisanje? Čak je i odgovornost načelnika Generalštaba (NGŠ) razvodnjena formalnim postojanjem Združene operativne komande (ZOK) koja je nadležna za rukovođenje i operativno komandovanje. Tako ispada, jednostavno rečeno, da mi imamo dva ministra: ministra vojnog i ministra u Vojsci… Ovako izgovoreno deluje skoro pa kao vic..

Kako se sve to odražava na efikasnost Vojske Srbije?

Teško je u ovako postavljenim odnosima videti mogućnost efikasnog funkcionisanja rukovođenja i komandovanja u sistemu odbrane. Funkcionisanje Vojske posebno se otežava ukoliko iz nekih razloga dođe do međusobnog nerazumevanja na političkom nivou odlučivanja. U takvim se situacijama Vojska najčešće nađe u vakuumu. A to je pogodno tlo za njenu politizaciju i zloupotrebu. Vojnici su morali na to upozoravati nadležne. Prilika da se otklone neke nedorečenosti propuštena je tokom donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani i Vojsci. Da li zbog neodlučnosti ili nespremnosti čelnika Vojske da se u predlaganju ode dalje od kozmetičkih izmena ili zbog nekih "viših razloga", tek iz ovakvog stanja ostalo je da odgovornost u sistemu odbrane počinje i završava samo na nivou Vojske.

Šta sve koči vojsku?

Kada pogledate organizaciju Generalštaba, jasno je vidljivo da ona svojom strukturom uopšte ne odražava dvovidovsku organizaciju Vojske. Primera za to ima mnogo a poseban je već pomenuta Združena operativna komanda u kojoj je vid Ratno vazduhoplovstvo i Protivvazduhoplovna odbrana (RV i PVO) sveden na nivo referenata – dodavača. U sastavu ZOK se nalazi Operativni centar sistema odbrane (OCSO) koji upotrebljava snage RV i PVO iz pripravnosti, lovačku avijaciju i raketne jedinice i Službu traganja i spasavanja (STS). Sa kojim autoritetom i kako to može ići videli smo, na žalost svih nas, na primeru nesreće helikoptera Mi-17. Nema potrebe da ZOK bude "živa" komanda, u stalnom sastavu, po potrebi može da se naređenjem NGŠ formira ad hoc, za neke operacije ili specifične zadatke. Praksa je potvrdila ovaj stav u svakom većem angažovanju vojske.

Komanda za obuku (KZO) predstavlja samo još jednu nepotrebnu komandu kopnene vojske operativnog nivoa. Sve njene nadležnosti, a to su centri za obuku i komande za razvoj brigada, izuzev centra za obuku RV i PVO, može da preuzme Komanda KoV bez ikakvih troškova i posebnog opterećenja. Ukidanjem ZOK i KZO skidaju se četiri generalska mesta, a kada bi u MO neke uprave ukinuli ili sveli na realan nivo, mogli bi smanjiti još četiri do pet takvih mesta.

Moglo bi se poraditi i na komandama vidova i jedinica, posebno u delu hijerarhijskog odnosa, broja i ranga nekih celina strukture, ali bojim se da će, po običaju, neki visoki dužnosnici i slučaj sa helikopterom Mi-17 iskoristiti da na svoj način najviše "poboljšaju" organizaciju RV i PVO.

Ako do toga dođe, komandant RV i PVO mora da se odupre nametanju postavki koje potkopavaju temelje specifičnosti vazduhoplovstva i komandovanja njime. Ne sme se dozvoliti da unutrašnju organizaciju RV i PVO uređuje neko ko nema odgovornost za funkcionisanje vida niti dozvoliti primenu logike: nemamo – ne treba nam. Tom linijom manjeg otpora je u kadrovskom i stručnom aspektu srpska avijacija devastirana u periodu od 2004. do 2008. i od toga se, nažalost, još nije oporavila.

Da bi država imala vojnike, spremne da ispune svoju zakletvu i u najtežim uslovima, pored stalne nadogradnje sistema odbrane, mora preduzeti korake u psihološkom i moralnom ozdravljenju vojničkog duha. To, uz jačanje profesionalne discipline, podrazumeva vaspitavanje pripadnika Vojske u tradicionalnom duhu – kodeks o čojstvu i junaštvu, počev od vojnog školstva i centara za obuku, pa kroz jedinice i komande do kraja vojničke karijere. Tako ćemo stvarati vojnike osposobljene i spremne na odsudnu odbranu kada izbora nemamo i oficirski kor koji će biti snažan stub odbrane države! Nije floskula, to je najbolji put za jačanje demokratske i civilne kontrole vojske. Za ovo nisu potrebna prevelika materijalna sredstva. Za početak, najbitniji su organizacija i kadrovi, ljudskog i profesionalnog integriteta, koji mogu izneti ovako postavljene zahteve.

Bili ste zamenik komandanta upravo RV i PVO. Šta je potrebno da Srbija ne ostane bez avijacije?

Potrebno je analizirati stanje, definisati potrebe i pravac razvoja RV i PVO na bazi doktrine upotrebe snaga, mogućih integracija i realnih pretnji bezbednosti Srbije u budućnosti. Potom sledi oformljavanje radnog tima na nivou Vlade za pripremu tehnološko-ekonomske analize nabavke koji treba da sagleda i predstavi finansijski aspekt paketa kupovine tehnike, pri čemu, ako ima prostora, izbor tipa vazduhoplova bazirati na mogućnosti angažovanja domaće industrije.

Najmanja jedinica za nabavku vazduhoplova je ekvivalent eskadrile (16 do 18 vazduhoplova, op. aut.). Lično smatram da borbene efektive RV u budućnosti treba organizovati u dve eskadrile višenamenskih borbenih aviona, sa većim brojem dvosedih verzija radi efikasnije obuke postojećih i novih pilota, 10 borbenih i 12 transportnih helikoptera različite namene, naravno uz odgovarajuće vazduhoplove za selekciju i obuku. Paralelno je potrebna nabavka dva do tri radara za kontrolu vazdušnog prostora i prilaza Republici Srbiji; po obezbeđenju uslova sledi nabavka raketnog sistema za PVD velikog dometa i dalje nadograđivanje srednjim i malim sistemima, po redu prioriteta.

Naravno, to je moj pogled ka cilju kome treba težiti; ovi okviri su podložni korekcijama u skladu sa redom prioriteta, finansijskim aranžmanima i mogućnostima države. Sličan pristup i model je moguće primeniti i na borbene sisteme u naoružanju KoV. Sve ovo je težak i dugotrajan proces ozdravljenja i jačanja odbrambene sposobnosti zemlje. Temeljna i ozbiljna analiza stanja i jasna predstava o opstanku države i budućih generacija u svetlu prošlih i sadašnjih dešavanja u svetu i našem okruženju, daće najbolji odgovor na pitanje kojim putem treba da idemo i šta nam je činiti… To nema cenu. Da bismo nesmetano išli ka tome cilju, potreban nam je istorijski predah. Zato je neophodno, na najvišem državnom nivou, vrlo pragmatično sagledati potrebu integrisanja u neke bezbednosne strukture bez opterećivanja prošlošću. To se nameće kao put bez alternative na zaštiti nacionalnih interesa u sadašnjim svetskim kretanjima. Zato je potrebno odlučno i na pravi način pripremati domaću javnost na takve korake.

Igor Salinger