Turska – Teroristički napad u Ankari:
Rat na dva fronta

Poslednji teroristički napad u Turskoj komplikuje krvave odnose Ankare s Kurdima i upozorava da Islamska država širi zonu svog delovanja i na Anadoliju

U terorističkom napadu dvojice bombaša samoubica kod železničke stanice u Ankari 10. oktobra, uoči sindikalno-levičarsko-kurdskog marša mira protiv tursko-kurdskih sukoba, ubijeno je 97 osoba, a povređeno najmanje 246.

Eksplozivne naprave punjene TNT-om i metalnim kuglama slične su onima koje su upotrebljene u Suruku 20. jula 2015. kada su u terorističkom napadu na učesnike mitinga za podršku kurdskim milicijama u Siriji stradale 32 osobe.

Posle početne sumnje da su napad možda izvršili kurdski levičarski ekstremisti, turska policija ipak saopštava da istraga upućuje na to da jedan od bombaša samoubica u Ankari može biti Junus Emre Alagez (25–30 godina) – stariji brat Adijarmana – Šeika Abdurahmana Alageza (20), pripadnika snaga Islamske države i izvršioca terorističkog akta u Suruku. Stižu vesti o hapšenju desetina pripadnika ćelija Islamske države (ID).

Nakon ovog terorističkog napada u Ankari, Istanbulu i drugim gradovima su održani masovni protesti Kurda koji su nosili veliki transparent s natpisom Katildevlet, "Država ubica". Kurdske partije optužuju vladu u Ankari ili za to da nije učinila ništa da spreči teroristički napad, ili čak da stoji iza njega. Sukoba kurdskih demonstranata i policije bilo je i posle terorističkog napada.

AUTOPUT ZA DŽIHADISTE: Turska je dugo zauzimala neutralan stav prema Islamskoj državi. U jednoj analizi BBC-ja se primećuje da je Turska predstavljala "autoput" kojim su u Siriju stizali dobrovoljci Islamske države iz Evrope. Sada se Turska suočava sa posledicama činjenice da u proteklih četiri-pet godina nije činila dovoljno u borbi protiv islamističkog terorizma.

Prošlog meseca, nakon obnavljanja sukoba u jugoistočnoj Turskoj, propalo je primirje potpisano 2013. godine između turske vojske i gerilaca Radničke partije Kurdistana (PKK), koja je osnovana 1973. na osnovu nacionalnog lenjinističko-revolucionarnog programa, a od 2005. deluje na osnovu programa "demokratskog konfederalizma naroda bez države", koja se od 1984. bori za pravo na samoopredeljenje Kurda i koju su Turska i njeni zapadni saveznici označili kao terorističku organizaciju.

List "USA today" procenjuje da se u Turskoj sada rasplamsava nerazrešiv rat između vladinih snaga i PKK, sličan onom iz devedesetih godina prošlog veka koji je odneo oko 40.000 života.

U poslednjih mesec dana više od stotinu turskih vojnika i policajaca i boraca PKK poginulo je u nizu sukoba koji su se odvijali gotovo svakodnevno, a mnogi civili su stradali u unakrsnoj vatri.

Spirala nasilja koja je zahvatila Tursku nakon kraha primirja podudara se i sa političkom krizom u ovoj zemlji nakon izbora u junu 2015. Sa više od 10 odsto glasova i 80 mesta u turskom parlamentu, Kurdska narodna demokratska partija, koja je umerenija od PKK, privukla je Kurde koji su ranije glasali za Erdogana i tako onemogućila da njegova konzervativna Partija pravde i razvoja osvoji apsolutnu većinu u parlamentu. U nadi da će obezbediti željenu većinu koja mu je potrebna da bi sebi kao predsedniku države dao veća ovlašćenja, Erdogan je raspisao nove izbore za 1. novembar, pa se u kampanji razgorela ljutita antikurdska retorika.

NAROD BEZ DRŽAVE: Između 25 i 35 miliona Kurda, autohtonog naroda indoiranskog porekla, četvrte po veličini etničke grupe na Bliskom istoku, živi u Turskoj (11–15 miliona, što čini 15 do 17 odsto stanovništva), Iraku (5–7 miliona), Iranu (6–8 miliona) i Siriji (oko 2 miliona), Libanu...

Od početka XX veka Kurdi se bore za svoju nacionalnu državu Kurdistan. U međuvremenu je u nekoliko navrata stvarano nekoliko nepriznatih kurdskih državnih tvorevina, ali je tokom proteklih 80 godina svaki pokušaj Kurda da osnuju nezavisnu državu brutalno osujećen.

Nakon Prvog svetskog rata i poraza Otomanskog carstva, zapadni saveznici su kao pobednici u Ugovoru iz Sevra 1920. bili predvideli stvaranje kurdske države, međutim, taj ugovor nije primenjen, pa su, kada su Sporazumom iz Lozane između Turske i sila Antante određene granice moderne Turske, Kurdi ostavljeni sa statusom manjine u pomenutim zemljama.

Na severu Iraka Kurdi su ostvarili visok stepen faktičke autonomije u okviru iračke države u raspadu. Iran je prihvatio Kurde kao svoju manjinu i kurdski jezik kao manjinski. Na severoistoku Sirije izgleda da vlada neko stanje nenapadanja između snaga Bašara el Asada i Kurda, koji tamo imaju izvesnu kulturnu autonomiju, na primer pravo na učenje nacionalnog jezika u privatnim školama. Kurdski jezik (koji ima tri varijante) uz arapski ima službeni status u Iraku, u Iranu se priznaje kao regionalni jezik, dok se u Jermeniji smatra jezikom kurdske manjine. U Turskoj, u kojoj su ranije i sami nazivi "Kurdi" i "Kurdistan" bili nepoželjni, eskalacija krize ugrozila je Erdoganove pokušaje da s Kurdima postigne sporazum o jezičkoj i kulturnoj autonomiji, čime oni očito nisu zadovoljni. Pregovori su zapeli na uobičajenoj dilemi u takvim prilikama: da li prvo razoružanje pa onda autonomija ili prvo autonomija, pa onda razoružanje.

RAT PROTIV KURDA: Radnička partija Kurdistana je nakon terorističkog napada u Ankari, u atmosferi trodnevne nacionalne žalosti i predizborne kampanje, opet proglasila primirje i naložila svojim borcima da napuste kontrolne punktove na teritoriji koju kontrolišu u jugoistočnoj Turskoj, da se povuku u baze, da ne napadaju, ali da odgovaraju na napade.

Izgleda da turske vlasti na to gledaju kao na prozirni manevar. Erdoganove snage su tako obnovile akciju protiv Kurda i ušle u borbu na dva fronta – protiv Islamske države i PKK, koje se pak međusobno sukobljavaju.

Kurdske milicije su, inače, uključene u borbu protiv Islamske države, od koje brane svoju autonomnu oblast na severu Iraka i svoju enklavu na severoistoku Sirije (u oblasti koju nazivaju Ražava ili Zapadni Kurdistan), u čemu, kako izgleda, imaju podršku Amerikanaca, a s druge strane, i prećutnu podršku vlade Bašara el Asada.

Turski zvaničnici su tvrdili da će rat na dva fronta (protiv Kurda i protiv ID) biti uspešan, mada neki kritičari kažu da strategija Turske komplikuje njene dugotrajne probleme sa velikom kurdskom manjinom. Kao članici NATO-a, Turskoj je, inače, gledano kroz prste ne samo kad je protiv Kurda intervenisala na svojoj teritoriji, već i kad je protiv njih vodila kampanju na teritoriji Iraka. Iz EU i od humanitarnih organizacija stizala su verbalna upozorenja.

Turska se protivi vojnoj akciji Rusije u Siriji. Svoju vazduhoplovnu bazu Indžirlik na jugu Turske (inače NATO bazu) ustupila je avijaciji SAD za napade avionima F-16 na uporišta Islamske države.

Turska politika je da se pretvara da vodi rat protiv ID, a da u isto vreme nastoji da uništi PKK, ocenjuje Kerem Oktem, profesor u Centru za jugoistočnoevropske studije na Univerzitetu Grac u Austriji. Pitanje je koliko je ta procena još aktuelna. Događaji možda upozoravaju da Islamska država širi zonu svojih dejstava i na Tursku, u kojoj, kako se čini, ima snaga koje je podržavaju.

"Njujork tajms" piše da se Turska, koja je dugo podeljena nizom suprotnosti između sekularnih i religioznih, bogatih i siromašnih, Turaka i Kurda, suočava s nizom supstancijalnih bezbednosnih pretnji: od Islamske države, sunitskih militantnih grupa koje kontrolišu zone u Siriji i Iraku, do Radničke partije Kurdistana koja decenijama predvodi pobunu protiv Turske i marksističkih militantnih grupa koje su bile aktivne još tokom hladnog rata, a da reakcije iz svih segmenata turskog društva nakon terorističkog napada u Ankari pokazuju da je Turska u ratu sa samom sobom. Nemački nedeljnik "Špigel" u naslovu svoje analize kaže da je Turska nakon tog terorističkog napada – pocepana zemlja.

Milan Milošević