Roman – Pertle:
Razbludna deca avangarde

Ovo je memoarski roman o bratskom odrastanju na periferiji i o razvijanju novog umetničkog senzibiliteta pod okriljem patrijarhalnog jugosocijalizma

Život nema radnje, čovek je bezličan, pa ne postoje ni likovi. Fabula života vrti se oko hrabrosti da se suočimo sa samima sobom i pogledamo sebi u oči.

Neobičan, pomalo "neprirodan" spoj avant umetnosti i retro života, nije li to jedna od tako tipičnih zaostavština (pre)zrele hipijevštine, šesetosmaštva, epohe "ezoteričnih" (najčešće "istočnjačkih") isprazno-mistifikatorskih bajanja i tripova, unjkavog eko aktivizma i ostalih umetničkih i lajfstajl moda šezdesetih i ranih sedamdesetih? Bivalo je toga u ono vreme i kod nas, kao manje ili više relevantnih odjeka iz velikog sveta, ponajviše na slovenačkoj i vojvođanskoj, pre svega novosadskoj sceni. I bilo je tu svačega, od vrhunskih dostignuća do pomodnog produciranja, ali u svakom je slučaju bilo živo i zanimljivo, mada u znaku (bar) jedne neotklonjive protivurečnosti. Na jednoj strani, umetnička produkcija – pretežno konceptualna, u najširem smislu reči – u znaku kreativne apoteoze visokog moderniteta, urbaniteta i lucidne "kritike svega postojećeg" i svakovrsnih autoritarnih narativa, na drugoj reterirajući, u konačnici nepodnošljivo kičasti i kmezavi životni stilovi i prakse, na primer, demonstrativno povlačenje u morbidno tupilo, mrak i tišinu sela i tzv. prirode, gde će se, je li, direktno komunicirati s Kosmosom, uz jutarnje čampraz-divane sa Suštinom herself (u velegradu brojne antene bezbeli ometaju prijem njenog signala), uz sekularno monaški (jer, seks nije zabranjen, dapače!) život bez agresije i stresa, i uz ritualno nejedenje životinjskog mesa, jer životinje su kanda naša braća i sestre, a ko još klopa brata svog i sestru svoju?! Za razliku od maleroznih biljaka koje su nam tek daleka rodbina, tako da, ko ih šiša, možemo ih tamaniti slobodno...

Božidar Mandić

Božidar Mandić (1952), višedecenijski patrijarh Porodice bistrih potoka (zadnja pošta Rudnik), mlađi od dvojice braće Mandić koji su nezaobilazni akteri novosadske i jugoslovenske konceptualističke scene (stariji je Miroslav, pisac, najpoznatiji po projektu Ruža lutanja), napisao je roman Pertle (Službeni glasnik 2015), dobrano autobiografski utemeljen, koji izobilno referira upravo na tu scenu i na njene aktere, te na ljudsko i umetničko sazrevanje braće Mandić, pomalo raspuštenih klinaca iz starog radničko-paorskog kvarta, u atmosferi panonskih i jugo-šezdesetih, u kojima komunistička revolucija više možda i nije više znala kuda udara, ali je zato seksualna revolucija (sve sa rokenrolom i kojekakvom "čudnom" umetnošću) već uveliko nogom lupala u vrata do tada oficijelno čednog socijali-zma. Pertle su ponajpre roman o jednom upečatljivom (među)bratskom zavetu – koji je i odgonetka naslova romana, no ne treba je ovde prepričavati – i o složenom, teškom i veličanstvenom odnosu starijeg i mlađeg brata sa sličnim umetničkim (i muškim, i kojekakvim još) afinitetima, ne nužno i senzibilitetima, dakle ljudi onako bliskih i beskonačno udaljenih kako to mogu biti samo oni najbliži. Koliko je tu tačno "stvarne" braće Mandić, a koliko je fikcijska nadgradnja, ne samo da nije moguće odgovoriti, nego neki zamišljeni "tačan" odgovor ne bi ničemu služio. Mandić mlađi napisao je knjigu koja je svojim do srži pesničkim osećanjem i jezika i sveta daleko od konvencija klasičnog "dobro skrojenog" romanesknog dela – s kojima se na više mesta umesno sprda – a da istovremeno ne zamiče u nebuloznost kakva se omakne ponekome ko s manje pažnje ili dara "prenebregava narativne konvencije".

Pertle su, dakle, lirska hronika jednog odrastanja i prozno-poetski zaziv jedne epohe kojoj se prilazi bez kičastog nostalgisanja ili osvetničkog ocrnjivanja, ali su i snažan, ma koliko fragmentaran portret hrabre, drske, mlade umetnosti tog vremena i njenih još skoro pa balavih aktera, od kojih će neki napraviti zavidne umetničke opuse, drugi će potonuti u anonimnost, a gotovo svi će manje ili više osetiti represiju režima i njene dugotrajne posledice; najviše Miroslav Mandić i Slavko Boganović, koji su osuđeni na robiju. E sad, baš je tekst zbog kojeg će Mandić stariji završiti u zatvoru takođe bitna začkoljica romanesknog međubratskog obračuna, ali ni o tome ne valja odviše govoriti...

Ovaj je rasuti memoarsko-romaneskni tekst imao sve šanse da se slupa na mnogo opasnih mesta, ali se do kraja održao na okupu, tvoreći jedno od vrednijih i intrigantnijih novih domaćih štiva u ponudi. Možda će biti boljih romana ove godine od Pertli, ali teško da će biti nečega što im može konkurisati po dragocenoj osebujnosti autorskog glasa, na literarno ubedljiv način svedočećeg o prvim i poslednjim životnim pitanjima (bratstva, prijateljstva, umetnosti, erosa, vere, ideologije, politike, izdaje...), te o jednoj još nedovoljno ispričanoj priči o nasilnom slomu nade u mogućnost "socijalizma s ljudskim likom", neodvojivog od senzibiliteta slobodne umetnosti i slobodnog, Fuko bi rekao nefašističkog života. Ako mene pitate, zato je i propao: po strani od naivno nadobudnih "klaracetkinovskih" proklamacija, realni komunizam (drugog nije ni bilo) bio je u praksi uglavnom duboko konzervativan i patrijarhalan projekat...

Za kraj, evo i pasusa koji se može čitati kao ars poetica ili pak kao sukus jednog iskustva, ali i srž jednog ispovednog romana: "Lament nad uzaludno potrošenim životom, daleko od gomile. Sve što prođe, ujedno nas obaveštava da bi još da traje. Starost nije ispovest, već dementna iskrenost. Ideali nisu tamo negde, već su prisutni ovde, tu. Ljudi koji su spavali izgubili su mogućnost da ih revolucije spasu. Krvave revolucije izazivaju bogati. Jednog dana, puške koje oni prodaju ispaliće iz ruku siromašnih. Načelo moje kurcolucije bilo je: Traži uši koje mogu da vide. Simbol dvadeset prvog veka biće metla. Naša majka bila je spremačica i taj psihogen poneo sam od nje. Ne trebaju nama revolucije iz hrabrosti, već revolucije iz straha, koje pročišćavaju dušu." Elem, na čitanje, pa na razmišljanje! I vežite pertle, ako umete.

Teofil Pančić