Jagma zadnjeg vremena, uzdaha, gutljaja, zalogaja. Ovo pismo nazvaše pravopisom, a Ime, Ime Božje pravo pisati njime ne možeš. Opet engleskim se sve piše velikim i moje, lično, ja, i Božje. Vreme ti je jedino kameno, nešto, da možeš u njemu isklesati Bogoljubni trag, svoj lični i zajednički trag, trk, urezati, ka Samom Bogu, Bogoljube, zajednico Bogoljubnih, raznorodnih, al’ Bogoljubnih.

Ima li vere svaštoljubnim, ne-Bogoljubivim rodoljubljima, učiteljoljubljima, naukoljubljima, veroljubljima, neugrožene, neporemećene, neokaljane?

Neslobodni a oslobođeni, zarobljeni ali slobodniji od svojih zarobitelja, raskidanih lanaca, ali uz sav zveket njihov, robovlasnički, faraonsko-cezarovsko-sultansko-predsednički, neuspelo prikalemljen, nažuljalih stopala, pokrenusmo se. Pozivaru, vremena konačnog, zadnjeg, koji poziva da poverujemo Gospodu svom Samom, odazvasmo se, prenusmo se i pokrenusmo se.

U koloni sam Bogoljubnih i Boga molim da si i ti, da si se prenula i pokrenula, u zadnji, dobri čas i sujetu Bogu Samom hrleći, skrajnula. Ni pomisliti ne smem, kuda ćeš, ako nisi ovuda.

Seobe Bogoljubnih potresaju i uznemiruju, i uznemiravaju sredca, središta, brižnih, i bezbrižnih koji iz svoje razbibrige poharaše domove naše, naše duše.

Opšta je jagma za izvorištima snage i moći. Ne smeš više ni pomisliti drugačije, jer obeležen, nepoželjan, obespravljen bivaš i za kap, osuđen da kući nećeš doći.

Natovljena glad preti potpunim obezdušenjem svakom ko joj se pridruži. Zvuči primamljivo a zveči isprazno svakom Bogoljubu.

Stražarimo straga svojim središtima, sredcima, jer srce ne sme pripasti dijaboličnom stanju.

Ne prepoznajemo sve staro znano, niti se međusobno prepoznajemo odavno upoznati, niti znamo šta dišemo... Niti znamo šta pijemo... Niti znamo šta jedemo... Niti znamo koga ovo pred sobom gledamo, jednookog, bledolikog, slatkorečivog, bez-Božnog, bezveznog.

Samo znamo Bog Sami da nas Vidi... I žudimo za tim da nas Se pred Sobom, i pred Svojima boljim, ne Postidi.

Hidžra je napuštanje lošeg i upuštanje u dobro.

Braćo i sestre, ako je ovo pismo jezika kojim se Samoga Boga Samog Velikoga, Ne(u)poredivoga, slaviti, hvaliti, veličati, ne može, hidžrom Ga, radi Samoga Njega napustimo. A ako je ono pismo jezika, kao svakog, jednakog, ravnopravnog, kojim se Samoga Boga, Samog Velikoga, Ne(u)poredivoga, slaviti, hvalitu, veličati može, tad hidžrom rad Samog Njega svoju sujetu napustimo, i taj naš jezik nepažnjom ne zapustimo i sujetnom sujetniku ne prepustimo, već ga korenitim Kur’anom ukorenimo.

Nije hidžra iz jezika u jezik, iz srpskog u bosanski, albanski, iz hebrejskog u arapski, iz grčkog, jermenskog u turski, već iz jezika svakog u svejezik jedan, iz svaštoljubnog jednog svakog u Bogoljubni svaki, jedan.

Na početku beše proleće. A proleće proleće i leto leti, a jesen će za čas zimu doneti. Četiri su doba godišnja, ali su mesečeve mene za mesečne smene, i mesecu nije džabe ime mesec. E sad, čoveku je Bog dao srcokuc, kao meru onog vremena kojega mu Je Darovao, Poverio, Uamanetio. To vreme se ne meri brojanjem, nabrajanjem, već odbrojavanjem broja sudbodavnih srcokuca. Na kraju je 3210... Sate merimo suncem, a dane mesecom.

Tako je ispravno, i kod Adama, Noaha, Abrahama, Mošea, Davida, Solomona, Isusa, Muhammeda svih, pomenutih i nepomenutih vesnika Božjih poslanih čovečanstvu, adamovstvu, tlovečanstvu. Ibrahim-Abraham, otac naroda, a ne naroda i izroda, sarinovaca i agarjana, Bogom se Borio za Samog Boga.

Prepoznavši zvezde na svom putu, odreče se svega sem njih, a kad ugleda mesec, odreknu se i njih, a kad svanu i sunce kad granu, kroz sve što vide, Vladara Tvorca svega, s lakoćom uvide. Deseti dan mesečeve godine-ašura dan je pobeda i izbavljenja Adama, Noaha, Lota, Abrahama, Joba, Jone, Mošea, i mnogih drugih, ne volim reći proroka zbog ovih proročica, al’ volim reći vesnika Božjih, poslanika. Treba postiti 9. i 10. ili 10. i 11. dan godine mesečeve. Trenutno je, godišnji prvi, osvećeni, mesec u toku, ako se vodimo po mesečevom – hidžretskom, računanju.

Hidžra – napuštanje društva, govora, jezika, pisma, kojim se Samom Bogu pridružuje, označila je početak poslednje četvrtine trajanja čovečanskog, a od tada evo pro đe 1437 leta.

PISMO ILI KNJIGA: Kitaab je Pismo od radnje ketebe što znači pisati, a knjiga je sidžill od radnje knjižiti, odnosno, sedždžele, kao beležnik od radnje beležiti. Belaag se u Korenu kaže dostava, prenos. Pismo, Knjiga, Beležnik su sredstva pronosa Misli i Smisla. Knjižnica i čitaonica, veoma su prijatna, ugodna mesta, inače, a posebno, pri klanjalištu konačnog Božjeg vesnika, poslanika, bliženog, mirenog, blaženog, u Medini – Gradu.

PRAVILA ČITANJA: Vidim, čovek ne zna šta znači reč čitanje u svojoj suštini. Čitanje je ponavljanje napisanog, onog što oko je prvo videlo. Čitanje je i ponavljanje onog što smo čuli. Pravila čitanja- ponavljanja- zanavljanja... obnavljanja su veoma bitna pravila za svako čitanje... obnavnjanje, a najizuzetnije za naše obnavljanje... čitanje Korena... Kur’aana... Osnove, Obnove... Treba znati prvo, osnovni nije obnovni, ponovni... Izvor nije kao izvorni, Ishodište nije kao izhodišni. Osnov nije ponov a prevod ponova, nije ni Osnov, nije ni ponov, već poimanje prevodioca koji pokušava orenos, pronos smisla, nekada pehno, nekad uspešno, kajo Mu Sami Bog Otvorio i Pomogao. Bog Se Kune Vremenom, tvorenjima... mi ne možemo, sem Uvremeniteljem Samim, Tvorcem vremena i vremešnog sveg...

Imena su Tvorca Samog, ne opisi, pridevi, svojstva, već Svojina Mu, Imena, da Ga imenujemo, Nazivi, da Ga pozivamo, dozivamo, nazivamo, Samoga, a ne da Ga opisujemo. Približi to Bog Sami time što Da da odlučimo da ćemo onako kako Je On Kazao o Sebi u Svojoj Knjizi. Potom samo ne oklevaš i ne odustaješ, i uz Božju Pomoć bude OK – uBpok.

SAMI SVETI I OSVEĆENI: Svetost znači bezgrešnost i odsustvo nedostataka, pa je Sami Sveti, Njegova Svetost, Gospod Bog. Da, svedočim, Sami Sveti Jeste Sami Bog, i Svojom Voljom neposredno ili posredno preko anđela, Svojih slugu vernih, Brani, Zabranjuje, Štiti, Zsštićuje, Čisti, Očišćuje, Časti, Očašćuje, Sveti, Osvećuje, vremena, prostore, vremešno-prostorne. Sami Sveti Sveti i Osvećuje osvećeno, a ne Sveto.

Zapelo je u posrednosti, a Bog nas posredno Uči o neposrednosti veze molitvene naše s Njim.

Namanečujućima, Sami Bog posredno Javlja, da se Samom Njemu Svečujućem neposredno, dakle strogo, bez posrednika, obraćamo. Kao da je posredništvo povreda Svečujućeg. Da, posredništvo jeste pridruživanje Samom Bogu, i povreda je, huljenje, Njega Samog Svečujućeg. Zašto mi ovo na um pada? Zato što je narod sve više postao sujeveran, a sujeverje je svojeverje, verovanje u svašta, svaštoljublje. Narod svašta priziva u pomoć, a Samog Moćnog, treba. Narod svakog priziva u pomoć, a Samog Boga, treba. Kraj Ka’be, čujem neki prizivaju Muhammeda i Alija i Fatimu...Verujte, Sami Bog, Pomaže. Samome se Bogu služi, Samome se Bogu, zapomaže.