Intervju – Đorđe Milosavljević, scenarista:
Stvarnost i stereotipi

"Ukazivanje na korumpiranost društva nije bila nikakva naša tendenciozna namera. Ali, samo još u omladinskoj literaturi možete naći ispravnog policajca koji će čitaocu delovati istinito"

Đorđe Milosavljević je scenarista filma Igra u tami, u režiji Juga Radivojevića, čija je beogradska premijera bila ove nedelje, zatim scenarista serije Čizmaši, urađene po romanu Dragoslava Mihailovića, koja se upravo emituje na RTS-u, kao i serije Vere i zavere, ekranizacije istoimenog romana Aleksandra Tišme, koju snima Radio-televizija Vojvodine. Zbog broja scenarija čiji je on autor nedavno je nazvan veteranom, iako godine Đorđa Milosavljevića (1969) ne mogu biti zaslužne za takvu titulu. Đorđe Milosavljević je i dramski i prozni pisac, reditelj, bavi se strip scenarijem, i predaje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Njegovi najpoznatiji naslovi su Ustanička ulica, Konji vrani, Jesen stiže dunjo moja, Apsolutnih sto, Nebeska udica, Točkovi, Budva na pjenu od mora, Jagodići, Cvat lipe na Balkanu, Sva ta ravnica...

Aktuelni film Ples u tami priča je o devojci koja je misleći da će dobiti posao kelnerice na Crnogorskom primorju postala žrtva trgovine ženama.

"VREME": Da li je aktuelnost bila važan kriterijum kad ste odabrali ovu temu za film?

ĐORĐE MILOSAVLJEVIĆ: Da! Uvek sam imao potrebu da odgovorim na nešto što se upravo dešava. Ja i studentima savetujem da pišu o aktuelnim temama. Na primer, sadašnja rumunska kinematografija je bazirana na novinskim vestima, i to joj ništa ne smeta. I onda kada se takva tema pežorativno nazivala novinarskom, ja sam i tada smatrao da je to legitimna scenaristička tema – naravno, pod uslovom da je predstavite dramskim sredstvima.

Problem trgovine ženama je bio aktuelan i kad ste pre pet godina o njemu govorili u predstavi Ples u tami igranoj u pozorištu "Boško Buha". Šta to znači: da je problem nesavladiv, da umetnost nema uticaja na svest društva, ili da ste hteli da stari tekst obnovite drugim medijem?

Pozorišna predstava je nastala od materijala za televizijsku seriju Moderno ropstvo, koja nije snimljena. Pripremajući seriju, video sam i pročitao veliki broj priča u kojima nije bilo ničeg dramskog: te žrtve su osuđene na propast i mala je verovatnoća da će ih neka božanska intervencija ili slučajnost spasiti. Imao sam potrebu da im dodam neki takav element i došao do junaka, to je Vuk, neuobičajenog trgovca ljudima zato što ima slabost – voli i divi se igri. To je, zatim, bila asocijacija na Andrićevu pripovetku Aska i vuk i njen metaforičan kontekst, i posle toga se priča predstave razvila u tom pravcu. Ispostavilo se da predstava ima filmskih elemenata, pa smo Jug Radivojević, reditelj s kojim sam sarađivao i na prethodnim predstavama Gola vera i Instant seksualno vaspitanje, i ja već tada odlučili da snimimo i film. E, sad: zašto je između predstave i filma prošlo nekoliko godina, to ne treba da vam objašnjavam. Inače, što se tiče uticaja umetnosti na svest društva, imam utisak da je uloga umetnosti malčice precenjena. Naravno da svi filmovi koje odgledamo u životu imaju tu moć, kao i sve knjige koje pročitamo i sve predstave koje vidimo. Ali samo jedan film – nikako. Dok sam pisao tekst nisam razmišljao o naravoučeniju. Razmišljao sam samo kako da sastavim uzbudljivu priču koja će gledaoca da uvuče u njen svet, a edukativne vrednosti su se desile same po sebi.

Jedna od slika koju film Igra u tami sugeriše gledaocu je nezainteresovanost policije i države za trgovinu ženama.

Ali to je manje-više tačno. Ukazivanje na korumpiranost društva nije bila nikakva naša tendenciozna namera – jednostavno, ta pojava je deo stvarnosti, deo problema o kome priča film i da smo je izostavili, bilo bi neuverljivo. Samo još u omladinskoj literaturi možete naći ispravnog policajca koji će čitaocu delovati istinito. Mogu da se policajci ljute zbog toga na nas, ali takva je naša slika trenutne situacije. Zasad nismo dobili nijednu primedbu – ni oni nemaju iluziju u kakvom svetu žive.

Među likovima filma su i stalni gosti kafane namenjene prostituciji, Fadilj, diler droge, i njegov brat Agim – Albanci.

Kad pričate neku priču teško je mimoići stereotipe. Tako, na primer, ako se u nekom filmu pojavi diler droge, pa je uz to i Albanac, to je sigurni stereotip. Ja sam tu činjenicu pretvorio u priliku da preskočim stereotip. Ako ste primetili, Fadilj u mom filmu postupa drugačije od očekivanog, drugačije od stereotipa. On u priči ima svoje parče krivice, ali je jedini pozitivni lik među kriminalcima u filmu i publika je to prepoznala. I to nam je i bio cilj. Jer stereotipi ništa ne govore o stvarnosti u kojoj živimo, već o našoj predstavi o toj stvarnosti.

Serija Čizmaši, za koju ste scenario napisali po istoimenom romanu Dragoslava Mihailovića, produkciono nije jednostavna, pa je zato moguće i primer o prilagođavanju scenariste mogućnostima i potrebama producenta – mislim na, recimo, nameru da se neki istorijski događaj predstavi na neki određeni način.

Kad pišem scenario, pišem kao da će se film ili serija realizovati u milionskom budžetu. Recimo, serija koju upravo snima RTV Vere i zavere rađena je po istoimenom romanu Aleksandra Tišme, koji se dešava u Novom Sadu, Beogradu, Budimpešti i Beču. Ja sam je pisao kao da će i biti snimana u tim gradovima i, koliko znam, za sad je još sve u redu. Film Igra u tami je imao smešno mali budžet, ali srećom, kamerna atmosfera pogoduje radnji filma zato što govori o ropstvu, o zatvorenosti. Čizmaši su imali mogućnost rada u kontinuitetu, što govori o producentovom poštovanju scenarističkog posla, a s obzirom na to da je trebalo ekranizovati postojeći roman, podrazumeva se da je trebalo prvo voditi računa o tom zahtevu pa posle o producentskom. Inače, meni niko nikad nije sugerisao kako da idejno obojim to što pišem. Naravno da postoje izvesna očekivanja, ona su u vezi sa kulturom kojoj pripadate i činjenicom da o istoriji svako ima drugačije mišljenje, ali je moja sloboda ipak bila jača od tih očekivanja.

Naše televizije muči pritisak koji vrši nekvalitetan inostrani program na naš. Pritom ne mislim na rijalitije, oni su u osnovi i po koncepciji loši, nego na serije koje naše televizije proizvode po licenci. Proizvodnja tog programa je jeftina, ali ukida mogućnost scenariste da bude originalan. Televizije uvoze prava da stranu seriju premeste u našu sredinu! Ne bi me iznenadilo da u jednom momentu kupimo licencu istorijske serije koju ćemo posrbiti kao da pripada našoj istoriji. To bi bio vrhunac kulturnog kolonijalizma. Znam da je to stvar globalizacije i ukusa, ali televizije sa nacionalnom frekvencijom bi trebalo da vode računa o tome.

Zahvaljujući vašoj inicijativi, od ove školske godine uveden je strip u nastavu master studija na Fakultetu dramskih umetnosti. Da li je to pokušaj da se strip popularizuje?

Tačno da je strip jedna od žrtvi savremene kulture i da se teško snalazi u svetu filma i interneta. Mislim pre svega na evropski strip, zato što je strip veoma prisutan u američkoj kinematografiji, ali ga to usmerava u nekom drugom pravcu. Evropski strip je u apsolutnoj defanzivi, i postaje nešto kao opera, kao okamenjena umetnička vrsta koja neguje svoje kvalitete, ali gubi kontakt sa masovnom kulturom. Strip se pretvorio u luksuzna, malotiražna izdanja, i postao je kult. Ja mislim da to ne utiče na strip kao medij, da je strip i dalje kulturni fenomen i zaslužuje pažnju bez obzira na to što nema masovnu publiku. Uvođenje stripa u fakultetsku nastavu je zanimljiv pomak, i ja sam zadovoljan interesovanjem studenata. To dokazuje da strip ima vitalnost.

I film Igra u tami, da se vratimo na temu koja je povod ovom razgovoru, verovatno će pokušati da bude deo nekog inostranog festivala. Da li imate utisak da plasman naših filmova zavisi od atraktivnosti Srbije u svetu?

Film Nebeska udica je poslednji srpski film koji je učestvovao u takmičarskom delu jednog od tri festivala A kategorije: na Berlinskom festivalu, za "Zlatnog medveda". Bilo je to 2000. Srbija je tada, kad je snimljena Nebeska udica, bila interesantna Evropi zbog bombardovanja, a sad se pažnja inostrane publike okreće ka Belorusiji ili Iranu – jasno je zbog čega. Evo, baš pre neki dan na sastanku koproducenata u Kodbusu u Nemačkoj, producenti mog novog filma Domino efekat imali su prilike da vide da su evropske producente najviše zanimali projekti iz Jermenije i Ukrajine. Ne kažem da nisu bili zainteresovani i za naš film, samo hoću da na primeru pokažem da politička dešavanja u zemlji imaju uticaja na prijem filma. Naravno, dobro je što rat više nije razlog zanimanja za srpsku kinematografiju, ali zna se kakve se teme očekuju iz određenih delova sveta, a to je poražavajuće. Sad treba da našim temama i pričama preskočimo stereotip koji nam je nametnut, i pokažemo svetu da mi ne pravimo samo filmove o nacionalnim sukobima.

Šta mislite, da li će vaš film vratiti domaću publiku u bioskope? Kakav bi to film trebalo da bude?

Nemam pojma. Mislim da se takvi filmovi ne prave, već da se dešavaju. Ne možete praviti film sa sigurnošću da će biti dobar. Naša kinematografija prolazi put tranzicije kojim su prošle hrvatska i slovenačka kinematografija, dovedene su do minimalnog broja gledalaca, ali su promene i skokovi uvek bili prisutni. Zato – videćemo.

Sonja Ćirić