Likovna dela ne moraju da pričaju priču, od njih to niko ne traži. Čak i književna dela mogu biti bez fabule, pritom vredna. A svaka slika, svaki crtež Milana Blanuše priča priču, uz to nas njegove figure uhvate za ramena i snažno prodrmaju. Šta raditi u tom slučaju? Jedna mogućnost je da se klonimo njegovih dela, druga da im se prepustimo.

Kada sam se susreo sa Blanušinim uljem na platnu Duel 2, iz 1994. godine, na kojem se nalazi devojka dignute obrve, s crnom mrljom oko levog oka, kratke crvene kose u beloj treger majici, istetoviranog ramena – morao sam da zastanem i saslušam njenu priču. Devojka je izgledala kao da je izašla iz Bardžisovog romana Paklena pomorandža, kao da je grupi devojka Seks pistolsa, kao da je na pauzi snimanja filma Trejnspoting. Sva zadihana, pričala mi je o svojoj neuklopljenosti u društvo, o tučama, pijankama, krađama, o policajcima i psiholozima, pričala mi je o životu koji je odabrala, nije ni pomišljala da je u zlo gurnuta, da ne snosi svu krivicu. Predao sam se njenoj priči, gledajući je dugo. Ne vredi kriti, zavoleo sam tu devojku i zato sam je stavio na korice svog romana Van kontrole (izdanje iz 2005), pritom sam se zainteresovao i za stvaralaštvo Milana Blanuše.

Periode srpske umetnosti nisu ograničavali životi velikih umetnika, niti pravci i izmi koji su iz sveta preko planina i reka dolazili na Balkan, niti su oni lagano prerastali jedni u druge – nikad nije bilo dovoljno vremena da jedni sazru, drugi da se mirno zametnu – periodi naše umetnosti su se smenjivali na brzinu i na silu, njihove granice su bili ratovi i pogromi, jednu generaciju umetnika je često nasilnički menjala druga. I faze u stvaralaštvu jednog umetnika najčešće su bile ograničene raznim društvenim zemljotresima, a društvene promene ubrzano su menjale kako umetnikova shvatanja i interesovanja, tako i njegov opus. Za stvaralaštvo Milana Blanuše može se reći da je izdeljeno na jugoslovensku fazu, zatim na fazu koja je trajala od početka jugoslovenskog građanskog rata do Nato bombardovanja, da bi tu fazu strašnih devedesetih smenila ona koja još uvek traje i deo je nečega što se zove tranzicija, gde se neretko i najistaknutiji srpski umetnici iz hobija bave umetnošću, a na desetine hiljada ljudi bez osnovne kulture živi od nje, iako su neprijatelji svega što se kreće i svih onih koji nešto stvaraju. Ove reči nisu digresija, one su svakako u dosluhu sa delima Milana Blanuše jer je on angažovan umetnik, ozbiljan kritičar vremena u kojem živi. Blanuša je u jednom intervjuu tvrdio da umetnost danas ne može da bude umetnost ako nije subverzivna. Pretpostavljam da nas zato njegove slike ne ostavljaju hladnim, one su dokumenti koji svedoče o našem dobu više nego dnevna štampa. Njegova dela su reakcije na društvenu klimu, priče koje pričaju njegova lica su koliko potresne toliko i otrežnjujuće. Te priče su najpre iskrene, otkrivaju nam šta osećaju i Blanušini ljudi sa platna i naši bližnji i mi sami. Miodrag B. Protić je 1952. godine u Genezi srpske savremene umetnosti između ostalog rekao da stvarnost nije samo ono što jeste, nego i ono što osećamo, mislimo i želimo da bude, onda ona takođe nije samo u panou sadašnjosti nego i u projekciji budućnosti...

O prvom periodu Milana Blanuše neću pisati jer mi ono nije blisko, kao što mi nije blisko ni njegovo bavljenje terakotom, možda zato što nisam prisustvovao nijednoj takvoj izložbi, što sam njegove ljude u sivim odelima koji hodaju četvornoške video samo na fotografijama, preko interneta. Pisaću o crtežima i slikama iz njegove druge i treće faze, s tim što moram naglasiti da se njegova treća faza razlikuje od druge otprilike onoliko koliko se ovih petnaest godina dvadeset prvog veka razlikuje od devedesetih godina dvadesetog. Ima sitnih pomaka, ali je suština ista, oseća se jak zadah iz prethodne faze, primećuju se posledice previše intenzivnog doživljaja. Za stvaralaštvo Milana Blanuše to je odlično. (Mislim da je svima jasno da je ova podela na tri umetnikove faze moja, da Blanuša nije tako izdelio svoje stvaralaštvo, verovatno niti jedan istoričar umetnosti.)

Sve što je meni interesantno u njegovom radu započelo je godinu-dve pre devedesetih, serijom crteža velikog formata u kredi i tušu. Većina radova je nosila ime Akcija, sa rednim brojem dela. Njih je Blanuša crtao nekoliko godina, mislim da ih ima oko pedeset. Na mnogima se nalazi korpulentan muškarac u belom ili sivom odelu, negde je u crnom, oko vrata nosi kravatu, najčešće je ošišan do glave. Na nekim crtežima je gola devojka, ponekad je nečim ogrnuta, ali se uvek vidi i njena nagost. (Pogledati Akcija 43, kreda, tuš, 1989.) I devojka je neretko ošišana do glave, usamljena izgleda jednako agresivno kao i usamljeni muškarac. Na pomenutom crtežu devojka izgleda istovremeno i agresivno i uplašeno. Ali, postoje crteži na kojima su muškarac i žena zajedno. I na tim crtežima je muškarac uvek obučen u odelo, a žena je obično naga. Njihov odnos nikako ne asocira na ljubav nego na prostituciju ili na silovanje. Oni nam pričaju o zlu i nasilništvu, o bolu i patnji. Teško je izdvojiti rad koji bi predstavljao sve te izvanredne crteže, ipak sam se odlučio za Akcija 14 (kreda, tuš, 1989) jer se na njoj transparentno predstavlja agresivnost muškarca i potčinjenost žene. Njene oči su sklopljene, njena usta su otvorena, butina joj je gola, ruke joj se ne vide, nema čime da se brani. Čitava površina papira je što bela što crna, samo su ženine usne umrljane crvenom bojom.

Odnos dve figure je nešto čime se Blanuša najčešće bavio u tom periodu, ali i kasnije. Položaji tela su različiti od crteža do crteža, od slike do slike, ali njihove poze nikada nisu budile asocijacije na prisnost. U više navrata Blanuša se bavi i fizičkim dodirom dva muškarca, uvek su u pitanju dve velike gromade, istovetno obučene, istovetno podšišane. Njihov zagrljaj samo na prvi pogled je drugarski, ali ubrzo se primećuje da je tu ili tiha pretnja ili podmuklo gušanje ili predigra ubistva. Izdvojiću jednu od meni najdražih slika, onu pod imenom Senke (ulje na platnu, 1994) – ta je reprezentativan primer. Užas, koji se ogleda na licu koje je okrenuto k nama, teško je podneti. A, gde se to oni grle? Donja polovina zida je pokrivena keramičkim pločicama, gornja je ofarbana crno, poput njihove kose, poput odela. Bez sumnje, ambijent je sumoran.

Sve ove slike, kao i crteži koje sam najpre pomenuo, velikog su formata. Karakterišu ih široki potezi četke, linija i na slikama ima važnu ulogu. Odeća muškarca je sada najčešće crna, ponekad siva. U toj boji je i pozadina, obično je zid, često sa keramičkim pločicama. Blanušu – on to transparentno pokazuje – ne interesuju boje nego figura, stav, priča koja prerasta u život. Boje su uvek iste: crna, bela, neka od nijansi sive. Istina, na platnu se nađe i čuperak kose (pogledati crtež Akcija 43), ili komad odeće ili predmet – npr. na jednoj slici je to brushalter, na drugoj telefon – u narandžastoj ili crvenoj; i tih nekoliko vatrenih linija ili malih drugačije obojenih površina suprotstavlja se hladnoći čitave površine slike. Kada sam već pomenuo površinu, da skrenem pažnju da ona najčešće nije glatka nego reljefna, hrapava, poput zida, pa se ima utisak da njegove slike nisu naslikane na platnu, nego na fasadi.

Elem, na slici je sve podređeno unutrašnjem svetu junaka, njegovoj agresiji, besu, patnji, njegovoj duši, njegovoj priči i to se iskazuje figurom, linijom. Osim jedne ili dve figure, ničeg drugog na platnu skoro da nema. Eventualno pomenuti telefon, ili lavabo sa česmom iz koje uvek teče voda, međutim, nikada nemate utisak da se neko umiva već pre da je česma pokvarena i da se voda prosipa uludo. Uopšte, ambijent je teško prepoznatljiv, liči na kupatilo ili na javni toalet, na hodnik ili haustor, negde se vide stepenice, tamo gde je telefon mogla bi biti kancelarija ili hotelska soba. Ono što je nesumnjivo, uvek je to gradski ambijent. Iza figure je zid, na kojem su često grafiti. Da, to je važno, na većini njegovih slika ima ispisanog teksta. Nekad na srpskom, ali češće na nemačkom ili na engleskom. Ta slova se besprekorno uklapaju u rad. Ona nisu tek tako na slici, ona su bojom poput grafita napisana na zidu koji je on naslikao, ili je sa zida izgrebana boja tako da su te reči sastavni deo kompozicije slike. (Možemo ponovo pogledati i Duel 2 i Akcija 43 i Senke.) Te reči na zidu mogle bi služiti i kao naziv slike (na jednoj npr. piše Predator, ali slika se tako ne zove). Postoje slučajevi gde one i jesu poslužile kao naziv, npr. kod više puta pomenute slike Senke.

Reči na Blanušinim zidovima su me podsetile na sliku No pasaran Đorđa Andrejevića Kuna. Vrlo angažovanu sliku. Na njoj je takođe portret žene koja priča o krvi i čemeru, o borbi potlačenih, a na zidu iza nje stoji ta poruka. Moglo bi se tvrditi da je rukopis ova dva slikara sličan, ali ne samo rukopis. I kod Kuna boja nije važna, osnova njegove umetnosti je tema, pogotovo u fazi dok je bio aktivni član radničkog pokreta i borac u Španskom građanskom ratu. Neutralna umetnost ne postoji, rekao je Jorg Imendorf, a dela i Kuna i Blanuše to demonstriraju. O sličnostima slikarstva ta dva naša umetnika, ali još više o razlikama koje su toliko oprečne da se čini da su suprotne strane iste medalje, mogla bi se napisati interesantna studija. Da sam likovni kritičar verovatno bih se bavio tom temom, ali i nekim drugim koje su u direktnoj vezi sa Blanušom. Bilo bi interesantno i kada bi neko uporedio lica sa slika Milana Blanuše i lica sa slika njegovih mlađih savremenika Vladimira Dunjića i Bojana Otaševića.

Kao što je koju godinu pre ratova započeo fazu sa licima koja su bila pred našim vratima, tako je godinu-dve ranije započeo priču koja se tiče naše tranzicije. Ulje na platnu Posmatrači pomračenja Sunca iz 1998. godine uvod je u ono što nam je kao društvu predstojalo. Ta slika je po mom mišljenju reprezentativno delo te njegove faze. Razlike između navedene dve faze postoje uglavnom u samoj poruci i priči, sve drugo je isto, figure, motivi, postupak... Mogli bismo reći da u fazi iz devedesetih Blanuša slika pojedinca, eventualno par i njihov odnos, da je osnovna tema te faze agresivnost, a da se u sledećoj fazi bavi grupom i da je njena tema otuđenost. Malopređašnji čovek kriminala sada je čovek vlasti, čovek kapitala, on je dobitnik tranzicije. Međutim, na Blanušinim slikama se jasno vidi da su ovde čak i dobitnici ništa drugo do tragičari.

Mada je u naslovu pomenutog rada prvo slovo reči Sunce veliko, i mada na nekim kasnijim slikama istog naziva njegovi ljudi gledaju uvis, poput hijena, ili kojota, ili vukova u čoporu koji zavijaju na Mesec, na slici iz 1998. oni gledaju ispred sebe i može se postaviti pitanje ko je i šta je za njih Sunce. Inače, ta grupa sa slike, i sledećih slika tog ciklusa, uvek je skup istih pojedinaca, korpulentnih muškaraca izbrijanih glava ili kratko podšišane kose, u tamnim odelima sa kravatom, ovog puta i sa crnim naočarima. Blanušin čovek više nije sam, u društvu je istih takvih, ali iako u gomili, on, u suštini, jeste sam. Ti ljudi su nesumnjivo bez emocija, bez individualnosti. Oni su bezlični, oni ne pričaju priču, čak ni pogledom, pošto nose tamne naočare. Blanušin čovek je zaćutao. Pretvorio se u zombija. Do krajnosti je dehumanizovan. Slikajući ovakve ljude slikar nam još samo preko njihove poze i stava govori o sudbini, njihovoj ali i o našoj zajedničkoj. Odmah se može zapaziti da je naziv slike, po starom dobrom običaju, ispisan na njoj, ali ovog puta slova nisu na zidu već su preko figura. Tim postupkom slika liči na fotografiju iz dnevne štampe preko koje je neko napisao rečenicu kojom se definiše situacija. I to je sve. Čuje se samo listanje novina. Ali, da se ne zavaravamo, priča i dalje postoji. Sada nam je govori sam naš život.