Konferencija "Spoljna politika Srbije i unutrašnji održivi razvoj u svetlu novousvojenih razvojnih ciljeva UN":
Igramo za pravi tim

Šta će za Srbiju značiti usvajanje novih petnaestogodišnjih globalnih ciljeva Ujedinjenih nacija, kako je tekao proces oblikovanja tih ciljeva, koja je bila uloga Srbije, kako će naša zemlja usaglasiti obaveze koje je preuzela, bile su teme konferencije "Spoljna politika Srbije i unutrašnji održivi razvoj u svetlu novousvojenih razvojnih ciljeva UN"

U petak, 6. novembra, u prostorijama "Jugoslovenske kinoteke", u organizaciji nedeljnika "Vreme" i Fondacije za otvoreno društvo Srbija održana je konferencija "Spoljna politika Srbije i unutrašnji održivi razvoj u svetlu novousvojenih razvojnih ciljeva UN", na kojoj su učestvovali Kori Udovički, ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu Republike Srbije, Irena Vojačkova Solorano, stalna koordinatorka Ujedinjenih nacija (UN) u Srbiji, Dragan Županjevac, ambasador, koordinator za Ekonomsko socijalni savet UN i održivi razvoj, i Jadranka Jeličić, izvršna direktorka Fondacije za otvoreno društvo u Srbiji.

Konferencija je održana mesec i po dana pošto je Generalna skupština Ujedinjenih nacija (od 25. do 27. septembra u Njujorku) jednoglasno, odlukom sve 193 članice, usvojila Agendu UN sa ciljevima održivog razvoja za svet do 2030. godine. Agenda UN se sastoji iz 17 ciljeva i 169 podciljeva ili "targeta", pri čemu se Agenda odnosi na sve zemlje članice UN, a ne samo na zemlje u razvoju. Početak primene ovih ciljeva zacrtan je za januar 2016. Podsetimo, svih tadašnjih 189 članica Ujedinjenih nacija obavezalo se 2000. godine da će se potruditi da do 2015. budu ispunjeni tzv. Milenijumski razvojni ciljevi, među kojima su se nalazili iskorenjivanje ekstremnog siromaštva i gladi, omogućavanje univerzalnog osnovnog obrazovanja, promocija jednakosti polova, smanjenje stope smrtnosti dece, poboljšanje zdravlja majki, borba protiv side, malarije i drugih bolesti, obezbeđivanje održivosti životne sredine i razvijanje globalnog partnerstva za razvoj.

CILJ 16 I DOBRO UPRAVLJANJE: Ciljevi održivog razvoja UN za narednih petnaest godina su sada znatno brojniji i, kako su neki učesnici konferencije naglasili, pojedine razvijene zemlje su u početku odbijale ukupno 17 ciljeva, uz obrazloženje da ih je previše. Jedan od ciljeva koji su učesnici konferencije najviše pominjali bio je cilj broj 16, koji se, u suštini, bavi dobrim upravljanjem. "Promovisanje miroljubivih i inkluzivnih društava za održivi razvoj, obezbeđivanje pristupa pravdi za sve i izgradnja efektivnih, odgovornih i inkluzivnih institucija na svim nivoima", glasi ovaj član, uz čitav spektar od 10 podciljeva ili "targeta" i dve smernice, među kojima su "znatno smanjenje svih oblika nasilja i povezane stope smrtnosti, zaustavljanje zlostavljanja, eksploatacije, trgovine ljudima i svih oblika mučenja i nasilja nad decom, promovisanje vladavine prava na nacionalnom i međunarodnom planu i obezbeđivanje jednakog pristupa pravdi za sve", ali i "znatno smanjenje korupcije i podmićivanja u svim oblicima, razvijanje efikasnih, odgovornih i transparentnih institucija na svim nivoima, obezbeđivanje odgovarajućeg inkluzivnog, participativnog i reprezentativnog donošenja odluka na svim nivoima", kao i "obezbeđivanje javnog pristupa informacijama i zaštita osnovnih sloboda, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom i međunarodnim sporazumima".

I pre petnaest godina, kada su bili usvajani Milenijumski ciljevi, dobro upravljanje je umalo našlo svoje mesto među njima. U junu ove godine, dakle, pre usvajanja ciljeva održivog razvoja, nedeljnik "Vreme" je organizovao konferenciju "Dobro upravljanje kao garancija poštovanja ljudskih prava svih građana" (vidi "Vreme" broj 1277), na kojoj se moglo čuti da dobro upravljanje obuhvata pet osnovnih načela: odgovornost, transparentnost, društveno uključivanje, efikasnost i nediskriminaciju. Sve ovo, i još ponešto, sadrže "targeti" cilja 16.

ULOGA SRBIJE: Učesnici konferencije su naročito istakli značaj koji je Srbija imala tokom definisanja ciljeva održivog razvoja. I inače, stiče se utisak da, okrenuti sebi (o čemu je govorila i ministarka Kori Udovički), građani i javnost Srbije nemaju dovoljno saznanja o tome koliko je važno članstvo Srbije u Ujedinjenim nacijama, a naročito o tome šta za njih, građane, znače velike globalne strategije, kakvi su ciljevi održivog razvoja. Dragan Županjevac je naglasio da je Srbija jedina od zemalja u okruženju učestvovala u obe radne grupe koje su definisale ciljeve UN, kao i u Komitetu zaduženom za izveštaj o sredstvima finansiranja. Sa druge strane, Irena Vojačkova Solorano je rekla da je Srbija bila veoma aktivna u oblikovanju i formulisanju ciljeva, kao i da je u celom procesu učestvovala na dva nivoa – na jednom je bila Vlada Srbije, a na drugom građani, koji su takođe preneli svoju poruku na globalnom nivou, kroz širok proces konsultacija u kom su učestvovali.

GLOBALNA SAGLASNOST: Generalna skupština Ujedinjenih nacija foto: wikipedia Građani žele promene stavova i promenu kulture Mi iz Ujedinjenih nacija smo samo posrednik koji će pomoći Srbiji i njenim građanima da dostignu one ciljeve koje žele. Kada se generalni sekretar UN Ban Ki Mun obratio učesnicima sastanka na kome su usvojeni ovi ciljevi, rekao je da su to ciljevi važni za sve ljude i za celu planetu. Milenijumski ciljevi, koji su bili usvojeni 2000, bili su usmereni na smanjenje siromaštva, povećanje učešća u obrazovnom sistemu, kao i povećanje dobrobiti majke i deteta. Mi smo od tada pomagali srpskim vladama da postignu ove ciljeve, i uskoro će biti objavljen izveštaj koji dokumentuje kako se Srbija postavila prema ovim ciljevima, i šta je sve urađeno. Postoje oblasti na kojima je potrebno još rada – to je preneto i ugrađeno u ciljeve održivog razvoja, koji stupaju na snagu u januaru 2016, i taj posao će trajati do 2030. godine. Moram da kažem da je prilikom definisanja ciljeva održivog razvoja, koje je potrajalo dve godine na globalnom nivou, Srbija bila veoma aktivna u njihovom oblikovanju i formulisanju. To je bio veoma važan proces, jer ne samo da je pokazao da Srbija doprinosi globalnoj debati, nego i da građani Srbije imaju poruku koju žele da prenesu, i da se ta poruka čula na globalnom nivou. Taj proces je vođen na dva nivoa – u jednom delu procesa je učestvovala vlada Srbije prilikom pregovaranja ovih ciljeva u Njujorku, ali, ovde, u Srbiji, tim UN je radio sa zajednicom, komunicirao je i konsultovao se sa svim nivoima društva, kako bi se došlo do njihovih predloga, da bi se videlo šta oni žele da se događa u društvu do 2030. godine. Dve godine smo sprovodili konsultacije sa javnošću – sa organizacijama civilnog društva, sa mladima preko društvenih medija, sa think-tank organizacijama – o tome kako žele da izgleda naša budućnost u ovoj zemlji. Iz tih konsultacija je proizašao jedan veoma zanimljiv rezultat – ne samo da ljudi žele povećanje zaposlenosti, dobro upravljanje, već je jedna od njihovih želja i promena u stavovima i u kulturi. Ovo je jedinstven rezultat, koji smo videli samo u veoma malom broju zemalja na svetu. Sada smo te ciljeve utvrdili, oni su usvojeni, i sada treba da definišemo kako ćemo ih sprovesti – ne samo na nivou vlade, nego i na nivou celog društva. Jedinstvena stvar kod ciljeva održivog razvoja jeste da prvi put imamo globalnu agendu, i biće meren učinak svih zemalja u odnosu na ovih postavljenih 17 ciljeva. Ovo je velika šansa za Srbiju da pokaže koliki napredak može da napravi, ne samo u lokalnom, već i u globalnom kontekstu.

Vizija Vlade Srbije Kada sedite u UN, onda ne samo da vidite svet u celini, što jeste zadatak UN, već i u kontekstu mnogo dužih rokova i procesa u kojima se današnje globalno društvo razvija. Mislim da je to i najveći doprinos ovih ciljeva održivog razvoja, pogotovo za Srbiju. Srbija je jako okrenuta sebi, i zanimljivo je da je srpsko civilno društvo ovoliko učestvovalo u celom procesu. Mislim da to ima malo veze i sa tim koliko se sama Kancelarija UN u Srbiji angažovala, kao i sa tim da civilno društvo u Srbiji želi da razmišlja o tim procesima. Ako pogledamo diskurs u medijima, u javnosti, a u krajnjoj liniji i program rada vlade i akcioni plan koji je iz toga proizašao, činjenica je da smo jako usmereni na naše vrlo akutne probleme koje, ako ne rešimo, nema nam ni malo dužeg roka u našem razmišljanju. Naše ostvarenje Milenijumskih ciljeva je bilo dosta dobro, jer se uspeh merio u odnosu na već narušeno privredno i društveno stanje zatečeno krajem devedesetih godina. Kada smo na Vladi usvajali izveštaj o ostvarenju Milenijumskih ciljeva, na kraju tog izveštaja smo stavili jednu malu viziju, jer se Vlada još nije pozabavila time da ove ciljeve prevede u nešto što bi se moglo nazvati akcionim planom. U toj kratkoj viziji dat je izbor od 10 ciljeva – prvi, i, po mom mišljenju, najvažniji cilj jeste promovisanje jakog inkluzivnog i održivog ekonomskog rasta i dostojanstvenog zaposlenja za sve. Mislim da to jeste problem broj jedan u Srbiji, i, zanimljivo, on se pojavljuje kao cilj broj osam u ovih 17 ciljeva UN. Sledeći je smanjenje siromaštva (cilj broj jedan u 17 ciljeva UN), zatim, postizanje zdravog života za sve starosne grupe, što je jako važno za jedno društvo koje ubrzano stari. Dalje, obezbeđenje obrazovanja za sve, gde su podciljevi vezani za kvalitet možda još i važniji za Srbiju. Potom, postizanje rodne ravnopravnosti, unapređenje održive industrijalizacije, smanjenje nejednakosti unutar zemlje, kao i između zemalja, unapređenje održivih modela potrošnje i proizvodnje, promovisanje aktivnosti na svim nivoima u borbi protiv klimatskih promena, kao i postizanje miroljubivih i inkluzivnih društava vladavine prava.

Otvorenost globalne privrede Postoji još jedan veliki svetski proces koji se zove otvorena uprava, otvorena vladavina, ili partnerstvo za otvorenu vladavinu. On je inaugurisan pre nekoliko godina, njemu je Srbija pristupila, a on se i te kako tiče procesa pridruživanja EU, ali i cilja broj 16. Gđa Udovički je pomenula da je delom promenjen Zakon o ulaganju. Jedan od podciljeva u cilju 16 govori o eliminaciji korupcije i eliminaciji svakog oblika davanja mita, nelegalnih tokova novca, i tako dalje. Od koga to zavisi, osim od represivnih mera države? To zavisi od toga kako je organizovan globalni biznis, globalna privreda. Da li ćete vi imati otvorenost na nivou jedne države ili nećete, i tako ugroziti stvarne investicije ili ne, zavisi od toga kako se vaši propisi odnose na ugovore. Jedan od ciljeva otvorene uprave, u čiju je strategiju već integrisan cilj 16, jeste otvoreno ugovaranje. To znači da svi ugovori koji se zaključuju između privatnih i javnih entiteta budu otvoreni za javnost, a na to mora pristati i veliki biznis. Jedino na taj način možete raditi na univerzalnoj eliminaciji korupcije. Sedamnaest ciljeva je postalo univerzalno zato što je verovatno nemoguće eliminisati korupciju i uspostaviti inkluzivni razvoj u Kongu, ako vi imate najveće investitore sa sedištima u evropskim zemljama ili Severnoj Americi koji su potpuno neodgovorni, i mogu da diktiraju hoće li biti otvorenog ili tajnog pregovaranja. Potrebno je da te zemlje, odakle dolaze investitori, u svojoj zemlji ustanove procese krivičnog gonjenja onih koji nude mito i korupciju u zemljama u razvoju, i da time kompenzuju nedostatak kapaciteta u tim zemljama. Svedoci smo skandala raznih kompanija, čak i na tržištima razvijenih zemalja, gde se putem prevare ili korupcije ostvaruje nelegalna konkurencija na svetskom tržištu.

Srbija aktivno učestvovala u formulisanju ciljeva UN Agenda nije pravno obavezujući dokument, mi nećemo dobiti sankcije ako ne sprovedemo svako slovo i svaki cilj, ali ona ima veliku moralnu i političku snagu. Šefovi država i vlada skoro svih zemalja sveta od 25. do 27. septembra su na podijumu Ujedinjenih nacija govorili i podržali ovaj dokument, i obavezali se da će da ga sprovedu. To i piše u poslednjoj rečenici Agende: "Mi, lideri sveta, obavezujemo se da do 2030. godine sprovedemo ove ciljeve." Tako da to nije stvar koja treba olako da se prihvati, to je jedan značajan, izuzetno ambiciozan i transformativan dokument, koji je vrlo povezan sa samom Poveljom Ujedinjenih nacija. Srbija je veoma aktivno učestvovala u ovom procesu. Ideja za formulisanje ciljeva razvoja doneta je 2012. i podsticaj za usvajanje ovakve univerzalne Agende koja će da važi za sve zemlje sveta, ne samo nerazvijene, već i one najrazvijenije, bio je u činjenici da je u sprovođenju Milenijumskih ciljeva pre roka postignut cilj prepolovljavanja svetskog siromaštva. Mislim da je već 2007. ili 2008. konstatovano da je milijardu ljudi izašlo iz dubokog siromaštva. I to je dalo podsticaj, ta spoznaja da se nalazimo se u 21. veku, u eri ogromnih ekonomskih i tehnoloških dostignuća, i da je de facto moguće da svet reši problem siromaštva, gladi, bolesti, da je to rešivo, da ima dovoljno para za sve to. I zbog toga su lideri sveta 2012. u Riju rekli, hajde da formulišemo nove globalne ciljeve, i da vidimo iz kojih sredstava će se ti ciljevi finansirati. I ne samo da je naš predsednik Nikolić učestvovao te 2012. u Riju, nego je Srbija izabrana da bude članica obe radne grupe za formulisanje ciljeva, a takođe smo izabrani i u Komitet koji je trebalo da sačini izveštaj iz kojih sredstava će se sve finansirati i na koji način će ta sredstva biti mobilisana. Dakle, Srbija je bila učesnik u oba procesa, što nijednoj zemlji u regionu nije pošlo za rukom. Zbog toga mislim da smo dobili određeni spoljnopolitički plus, jer smo aktivno učestvovali u nečemu što je veoma važno. Pregovori o formulisanju ciljeva su bili veoma dugi i teški, bilo je 13 zasedanja, i bilo je veoma teško da 70 zemalja koje su učestvovale u radnim grupama postignu konsenzus. Mi smo, u principu, a što je u skladu sa našom spoljnopolitičkom orijentacijom, dosta pratili stavove EU, naravno, uvek vodeći računa o našim interesima. Bilo je tu puno rasprave o svim pitanjima, ne samo o cilju broj 16, koji je suštinski, jer ako nemate vladavinu zakonitosti, ako nemate dobro upravljanje, ako ne suzbijete korupciju, vi ne možete da imate rast. Ako imate korumpirano, loše vođeno društvo, podrivate sopstveni razvoj. Takođe, cilj broj 16 govori o razvoju, a mi znamo koliko su ratovi devedesetih godina sputali naš razvoj. Iz tih razloga je Srbija podržavala taj princip, ali se borila i za sve druge ciljeve. Na kraju, morao je da se postigne neki kompromis, i kada je postignut, kada je radna grupa 2014. godine iznela 17 ciljeva i 169 podciljeva, to je dato Generalnoj skupštini UN, a onda su sve 193 zemlje gledale da to izmene, posebno su razvijene zemlje rekle da je 17 ciljeva previše. Sada, kada su ciljevi usvojeni, postavlja se pitanje kako će biti sprovedeni. A da bi se to pratilo, važno je da budu utvrđeni neki statistički identifikatori, i da se utvrde do koje mere mi ostvarujemo napredak po pitanjima siromaštva, energetike, poljoprivrede... Nama će biti potrebna pomoć i kadrovi da se to sve vrlo precizno prati. Takođe, svaka država mora da primeni te ciljeve na svojim realnostima, a mi moramo da formiramo naše interne ciljeve, koji su realni, i koji odgovaraju našoj stvarnosti. To će biti zadatak radne grupe, koja će biti formirana ubrzo, za nekoliko nedelja, i mislim da smo jedna od retkih zemalja u regionu koja je pripremljena za ovaj proces.

KOMPLEMENTARNOST SVETA: 17 ciljeva za 193 zemlje foto: flickr.com Relevantnim indikatorima do razvoja Mi smo dve godine bili u procesu o kome je govorio i g. Županjevac, na globalnom nivou, jer i mi pripadamo globalnoj mreži Fondacija za otvoreno društvo, gde smo se, pre svega, zalagali za cilj 16 – da efektivne institucije i pristup pravdi prvi put postanu deo agende globalnog razvoja. Razlog za to jeste što smo mi kao organizacija, a to je lako zaključiti po našim aktivnostima, sasvim uvereni da nema razvoja, da nema smanjenja nejednakosti ni unutar zemlje, niti u odnosu na druge zemlje ukoliko nemate efikasno upravljanje, inkluzivne institucije, odnosno institucije koje mogu da opslužuju svaki segment društva bez obzira na to kako se on formira po etničkom, socijalnom ili nekom drugom kriterijumu. Dakle, mi danas u svetu više i ne govorimo samo o održivom razvoju – mi govorimo o socijalnoj i uključivoj ekonomiji na svetskom, evropskom i na regionalnim nivoima. Zato, a pogotovo jer ovaj put ne govorimo o smanjenju siromaštva u narednih 15 godina, nego o razvoju, za nas je bilo izuzetno važno da efektivne institucije budu jedan od ciljeva, kao i pristup pravdi – uvek morate računati sa time da institucije neće odgovoriti na potrebe građana, već da morate pred drugim institucijama dobiti svoje zadovoljenje. Mi smo sve vreme učestvovali u pregovorima sa statističkim odeljenjem UN da bismo saznali kako da izmerimo da li su ciljevi dostignuti. To je ono što ima veze sa planovima vlade da ove ciljeve učini integralnim delom razvojnih politika Srbije, a da li taj razvoj teče ili ne mi nećemo znati, niti ćemo moći da kontrolišemo vladu, a vlada neće moći da se ispravlja ili da se hvali, niti da planira svoje politike, ako nema nekih indikatora. Mi nemamo istraživanja, nemamo dobre statistike na osnovu kojih planiramo sopstveni razvoj, a onda imamo politički voluntarizam, pa donosimo zakone i kažemo da, na primer, zakon koji podrazumeva uvođenje nekih institucija, neće izazvati nove finansijske izdatke. To je prosto nemoguće, i računajte da, kada već tako nešto piše u obrazloženju zakona, taj zakon ne može biti sproveden. Nadam se da će ovaj proces omogućiti vladi da upotrebom relevantnih indikatora zaista ostvarimo određene pomake u razvoju. Kada govorimo o značaju svih ovih 17 ciljeva – šta oni jesu u odnosu na vladu u Maliju, i u odnosu na vladu u Srbiji? Oni jesu ono što bih nazvala komplementarnošću za ono što te vlade ne poseduju; 169 podciljeva vam govori da određenom kombinacijom i ukrštanjem ovih ciljeva vi zapravo možete da ostvarite sopstveni razvoj, ako se već niste sami dosetili jer nemate kapacitete. Šta će neko izabrati, zavisi od svake pojedinačne zemlje. Hoću da govorim o indikatorima, jer mislim da je to najvažnije. To je ono što ćemo mi svečano predati u ruke Vladi, i pokloniti joj taj instrument. Kada je bilo reči na globalnom nivou o cilju broj 16, dakle, o efektivnosti institucija, mnoge velike zemlje su se suprotstavljale tome govoreći da to nije merljivo, bilo da je reč o vladi, ombudsmanu ili sudovima. Mi smo unutar tog procesa u toku 24 meseca razvili instrumente kojima smo dokazali, i o tome diskutovali sa statističkim odeljenjem UN, da to jeste merljivo, i to jedino pod uslovom da statistički podaci ne budu jedini indikatori, nego mora postojati i kvalitativni kriterijum. Da postoje i kvantitativni i kvalitativni pokazatelji. Ovom prilikom hoću javno da se zahvalim organima Republike Srbije koji su pristali da budu mereni – a to su Poverenik za informacije od javnog značaja, Zaštitnik građana, Komisija za zaštitu ponuđača, Agencija za borbu protiv korupcije i Poverenici za ravnopravnost – koji su nam pomogli da razvijemo tu metodologiju kojom smo dokazali da je moguće meriti da li je jedan organ efikasan i efektivan. Pri tome, treba reći da su pomenuti organi Republike Srbije već primenili te metodologije, koje omogućavaju da se izmeri kako output tako i njihova unutrašnja efikasnost, ali i poverenje građana u te institucije. Nepoverenje građana u javne institucije je problem na svetskom nivou, i mislim da smo apsolutno svi dužni da na tome radimo u godinama koje dolaze. Na sve napore vlade, pa i vlade u Srbiji, koji zaista donose rezultate, skoro da ćete unapred imati građane koji će reći da to baš i nije tako bilo, zato što nisu navikli da veruju institucijama. Upotreba kvantitativnih i kvalitativnih indikatora je zaista nešto što je jako važno u obnovi poverenja javnosti i građana u državu.

Odgovornost pojedinca za ostvarivanje ciljeva UN Na početku sam citirala generalnog sekretara UN da su ovi ciljevi stvoreni za ljude i za planetu. Interesantno je da on tada nije pomenuo države, jer je hteo da kaže da su to ciljevi za svakog od nas, i da svako od nas treba da preduzme određenu odgovornost u vezi sa njima, a vlade i države su samo instrumenti pomoću kojih će ljudi ostvariti ove ciljeve. Oni će biti ostvareni samo ako ih svako od nas shvati ozbiljno i preduzme nešto da bi se oni ostvarili. Ne možemo samo vlade učiniti odgovornima za ispunjavanje ovih ciljeva, moramo početi od sebe. Ako, na primer, uzmemo konkretan cilj dobrog zdravlja i dobrobiti, ako ne vodimo računa o sebi, onda nećemo imati dobro zdravlje. Kvalitetna bolnica je dodatak, ali je naša odgovornost da čuvamo svoje zdravlje. Još jedan cilj za koji većina ljudi zaboravlja da je reč o njihovoj vlastitoj odgovornosti jeste zaštita životne sredine i energetska efikasnost. Uglavnom se vlade zadužuju da se pobrinu za ove oblasti, ali to počinje od svakog od nas, od načina na koji se ponašamo svakog dana. Ako sve više i više ljudi počne da preuzima odgovornost, poguraće društvo ka promeni. Zbog toga civilno društvo ima izuzetno važnu ulogu, jer ono odražava ono što ljudi žele, a saradnja između vlade i civilnog društva je ključna da se ostvare ovi ciljevi.

Priredio: Radmilo Marković

Izneti stavovi pripadaju isključivo autorima i ne moraju predstavljati zvaničan stav Fondacije za otvoreno društvo.