Glasanje u Unesku:
Neočekivani dobitak i njegova cena

Premijer insistira na tome da Srbija "nije izgubila", pobedu ne spominje, što nije bez veze, jer sada bi trebalo umoliti sve one najjače u Briselu koji su hteli da vide Kosovo u Unesku ove jeseni (Nemačka, Holandija, Velika Britanija, Italija, Francuska…) i izgubili za tri glasa, da se pitanje imovine SPC-a i uopšte – srpske imovine, konačno spusti za pregovarački sto

Mada premijer Aleksandar Vučić i otac Sava Janjić, iguman manastira Visoki Dečani smireno odmeravaju važnost činjenice da je Kosovo ipak sprečeno u svojoj nameri da u okrilju Uneska počne da baštini srpsku kulturnu baštinu, diplomatska pobeda, sa ili bez navoda, jeste neočekivani dobitak za Srbiju. Jer, prvi put u utakmici Beograd–Priština, ili odnedavno Srbija–Kosovo, koja se vodi od 1999, svet Prištini nije dao ono što se koliko juče podrazumevalo. I to jeste bilo neočekivano za sve.

Svejedno, pitanje ostaje isto. Kako će fizički biti obezbeđeno srpsko kulturno nasleđe posle rezultata glasanja na sednici Generalne konferencije Uneska zahvaljujući kojem će Kosovo ostati pred vratima ove organizacije još najmanje dve godine? To bi trebalo da bude jedino pitanje o kojem bi Srbija i SPC valjalo da misle sada, ali i u naredne dve godine već najavljene "žestoke kampanje" Kosova za obezbeđivanje potrebne dvotrećinske većine na Generalnoj konferenciji Uneska – sledeći put. Sada su im za to falila tri glasa. Od 142 države koje su učestvovale u glasanju, 92 je glasalo za prijem Kosova u Unesko, 50 je bilo protiv, uzdržanih je bilo 29. Od zanimljivih brojki važno je spomenuti da 15 država nije prisustvovalo glasanju, a devet nije ni moglo da glasa zbog neplaćenih članarina (SAD, Izrael, Gvineja Bisao…)

Predlog Srbije da se rasprava odloži na istoj je sednici odbijen sa 89 glasova protiv, 59 članica Uneska je podržalo ovaj predlog, 22 članice su bile uzdržane, a 16 nije prisustvovalo glasanju. Odlaganju su se posebno usprotivile SAD (koje imaju pravo obraćanja, ali ne i glasanja zbog neplaćene članarine), Nemačka i Velika Britanija. Srbija je tražila da se glasanje na Generalnoj konferenciji Uneska odloži za dve godine, što "najjačima" nije odgovaralo, jer su, očigledno bili sigurni u pozitivan rezultat glasanja. Ovako, odbijanjem srpskog predloga i neprolaskom u članstvo Uneska, Kosovo će morati – sve ispočetka. Za dve godine čeka ih ponavljanje procedure – predlog za članstvo, glasanje u Izvršnom savetu Uneska, pa onda, ukoliko predlog tamo bude usvojen, i glasanje na Generalnoj konferenciji. A šta će biti za dve godine, ko živ ko mrtav. Elem, i da je Kosovo na Generalnoj konferenciji Uneska 9. novembra dobilo 95 glasova i postalo članica u ovoj međunarodnoj organizaciji, za SPC i Srbiju pitanje fizičkog obezbeđivanja srpske kulturne baštine bilo bi jednako važno, kao i danas. Sve ostalo je marketing i predizborna kampanja.

RUSIJA I SRBIJA: Razume se da će narednih dana biti različitih tumačenja koliko je srpska diplomatija uistinu jaka (Vučić spominje pregovore sa predstavnicima 97 zemalja), a koliko je neočekivani dobitak proizvod novog geopolitičkog rasporeda u svetu. Zato nije neobično što je agencija Asošijejted pres u ispravci svoje ishitrene vesti da je Kosovo postalo članica Uneska, objavila da je glasanje u Unesku – pobeda Rusije i Srbije. Veliki ne vole da gube od malih, to je, što se kaže, opšte mesto u literaturi, pa se s Rusijom bolje "vari". Elem, srpski premijer je to razumeo pa insistira na tome da Srbija "nije izgubila", pobedu ne spominje, što nije bez veze, jer sada bi trebalo umoliti sve one najjače u Briselu koji su hteli da vide Kosovo u Unesku ove jeseni (Nemačka, Holandija, Velika Britanija, Italija, Francuska…) i izgubili za tri glasa, da se pitanje imovine SPC-a i uopšte – srpske imovine, konačno spusti za pregovarački sto. Zasad, Vučić je samo rekao da je Beograd pokušavao da nametne ove pregovore u Briselu, ali bez uspeha, zato što Priština nije htela da pristane na to. Ukratko, pitanje je kako će se Kosovo dalje ponašati. Sudeći prema vesti koja iz Prištine stiže pred zaključenje ovog broja "Vremena", da je Ustavni sud Kosova suspendovao sporazum o Zajednici srpskih opština, diplomatska borba tek počinje.

Milovan Drecun, predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju, u izjavi za TV N1 rekao je da bi sada bilo realno očekivati da lideri u Prištini pokažu "dobru stranu" i da učine "mnogo toga" da zaštite imovinu SPC-a, da bi vernici mogli da odlaze u svoje bogomolje, a da ih Albanci ne kamenuju: "Ali, Priština se iracionalno ponaša. Srbija treba da odigra preko Brisela, Vašingtona i drugih centara moći, jer oni imaju moć da Prištinu prevedu u racionalno političko ponašanje i da se raspravlja o zaštiti srpske kulturne baštine. Priština odbija da raspravlja o imovini, ali to mora da bude na pregovaračkom stolu. Beograd želi da se raspravlja o srpskoj baštini, to je od vitalnog značaja", kaže Drecun. Drecun, međutim, ne kaže, koliko tesan rezultat glasanja i pobeda "onog dela međunarodne zajednice koji ne prihvata da se problemi rešavaju jednostrano i da se koriste pritisci, sila i ucene", mogu da "privole najjače" u Briselu i Vašingtonu da prevedu Prištinu u "racionalno političko ponašanje" i pristanu na pregovore o imovini.

I, koliko će, na kraju, Srbiju sve to koštati? Da li ćemo to platiti samo izmirivanjem telefonskih računa, kako to reče euforični Dačić, da smo za diplomatsku ofanzivu i trijumf na glasanju Uneska napravili samo telefonske račune – i ništa više.

Ukratko, ovo jeste pobeda, ali jedna od onih sa kojima se ne zna – šta i kuda? Jer, Kosovo će svakako ući u sve međunarodne organizacije, pre ili kasnije, budući da se tačkom 14 Briselskog sporazuma Srbija obavezala da neće ometati evropske integracije Kosova (i obrnuto), što podrazumeva i ulazak Kosova u međunarodne organizacije o čemu je nedavno pisano na stranicama "Vremena" (videti Sećanje na Ahtisarija, "Vreme" 1295, 29. oktobar). Te ako je procedura prijema Kosova u Unesko odložena na dve godine, i dalje ostaje pitanje statusa SPC-a na Kosovu, ko će čuvati srpsku kulturnu baštinu, i hoće li se o tome nešto pribeležiti i potpisati? I šta će biti predlog Beograda, ako do pregovora o imovini zaista dođe?

Ne stiče se utisak, bar ne iz izjava srpskih zvaničnika, da iko ima ideju o načinu na koji bi mogla da se reše pitanja imovine SPC-a i čuvanja srpske kulturne baštine, kako nepokretne (srednjovekovni manastiri i crkve) tako i pokretne (arhivska građa, muzejske zbirke, bibliotečki fondovi) – jer će sve to ostati na Kosovu, prema međunarodnim propisima, u matičnim institucijama, bez obzira na sadašnja i sva buduća prekrajanja granica i geopolitičke promene.

SPC IMA IDEJU: U nedavnom pismu Svetog Sinoda direktorki Uneska povodom pretenzija da Kosovo postane članica Uneska, SPC je zatražila rehabilitaciju Aneksa 5 odbačenog Ahtisarijevog plana iz 2007. godine, i to bi, veruju u SPC-u, moglo da bude moguća opcija. Aneks je, podsetimo, predviđao garancije Kosova da pokretna i nepokretna imovina Srpske pravoslavne crkve budu nepovredive i da ne budu predmet eksproprijacije, kao i da kosovske vlasti mogu da uđu u manastire i druge crkvene objekte samo uz pristanak SPC-a, a imovinu SPC-a bi obezbeđivale Kosovske policijske službe. Aneks je garantovao slobodu kretanja sveštenstvu i pripadnicima SPC-a na Kosovu, kao i uspostavljanje posebnih zaštićenih oblasti za više od 40 objekata.

A u bečkim pregovorima Beograda i Prištine 2006, koje je "nadgledao" specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari, čini se da su glavna neslaganja bila baš oko broja zaštićenih zona i broja objekata. Eksperti Uneska, zajedno sa ekspertima Saveta Evrope napravili su za kancelariju Martija Ahtisarija (Unosek) predlog za 15 zaštićenih zona (od 39 koliko je tražio Beograd) i 40 objekata. Mada je na KiM registrovano 1300 srpskih crkava i manastira. Ukratko, u to vreme se negodovalo u SPC-u da će predmet pregovora biti samo tri odsto od ukupnog broja crkava i manastira. A albanska strana je pokušavala i taj broj da redukuje na 12 do 15 objekata, što je jedan odsto od registrovanih srpskih bogomolja.

Jovan Despotović, istoričar umetnosti i nedavno smenjeni direktor Muzeja savremene umetnosti, podsetio je da je još "aprila 2002. skrenuta pažnja Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju povodom Umnikovog prikaza aktivnosti Odeljenja kulture koji se odnosio na ‘Popisivanje zidanih objekata kulturnog blaga’. U tom dokumentu stoji da: ‘Postojeća lista registrovanih spomenika na Kosovu, rađena od 1954. do 1999, nije sačinjena u skladu sa međunarodno usvojenom metodologijom i objektivnim standardima. Ovaj projekat je popis zidanih objekata kosovskog kulturnog blaga u skladu sa međunarodnim standardima i metodologijom. Tako popisani objekti moći će da se ocene radi izrade nove liste registrovanih spomenika.’ Iz ovoga sledi da naša važeća klasifikacija za spomenike od Posebnog značaja, od Izuzetnog značaja i od Velikog značaja nije usklađena sa međunarodnom klasifikacijom na spomenike Prve kategorije (od nacionalnog ili državnog značaja), Druge kategorije (regionalnog značaja) i Treće kategorije (lokalnog značaja). Ovo je, naravno, donelo i problem sa uspostavljanjem liste prioritetnog i urgentnog procesa zaštite srpske nepokretne kulturne baštine na Kosmetu." (Evropa, 2007, prema www.jovandespotovic.com)

Kako bilo, SPC je, ovoga puta, bila ažurnija od Beograda i kazala da pristaje na Ahtisarijevo rešenje zaštite spomeničkog nasleđa pa makar to bilo i samo tri odsto od celokupne nepokretne imovine SPC-a. Ruku na srce, ne bi se moglo reći da je idejni tvorac zaštićenih zona oko manastira i crkava na Kosovu – Marti Ahtisari. Takve su se ideje pojavljivale i ranije, o tome su razmišljali i međunarodni predstavnici i crkveni velikodostojnici. A bilo je i zajedničkih razgovora na tu temu.

KAI EIDE, ARTEMIJE I MARIĆ: Kai Eide, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN, napisao je 2005. godine u svom izveštaju koji je predstavljao obuhvatan pregled situacije na Kosovu "sa ciljem da se oceni da li su sazreli uslovi da se pokrene i vodi proces utvrđivanja budućeg statusa": "Postoji potreba da se kreira ‘zaštitni prostor’ oko ovih objekata kako bi bili manje ranjivi na političke manipulacije. Treba naći sporazume koji bi srpske pravoslavne objekte na Kosovu stavili pod neki oblik međunarodne zaštite. To bi zahtevalo uključivanje garantovanog pristupa, imovinska prava i održivost zajednice. Nije samo važno zaštititi pojedina mesta kao kulturne i religiozne spomenike, već i kao žive zajednice. Savet Evrope i Unesko raspolažu posebnom ekspertizom u ovoj oblasti i treba ih pozvati da igraju ulogu u takvim sporazumima." U delu SPC-a postojalo je još tada uverenje da je "zaštitni prostor" oko manastira i crkava najprihvatljivije moguće rešenje, mada je podrazumevao, kao takav, nezavisnost Kosova. Drugi su, pak, bili, radikalno protiv.

Postojale su i inicijative o formiranju monaške zajednice na nivou KiM, koja bi bila organizovana po ugledu na Svetu Goru i "okupljala najvažnije monaške zajednice".

Niko, međutim, nije umeo da odgovori na pitanje, koje bi monaške zajednice, u stvari manastiri, bile označene kao najvažnije, ko bi odlučio o tome koje su važne, a koje ne, i po kojim kriterijumima, kao i šta bi bilo sa onima koje bi bile ocenjene kao nevažne, govorio je tadašnji episkop raško-prizrenski vladika Artemije, koji se, očigledno nije slagao sa ovakvim potencijalnim rešenjima.

Kada je, pre neko veče, Milomir Marić pitao premijera Vučića o tome, idejama koje su postojale ranije, o eksteritorijalnosti srpskih manastira o čemu je govorio i Boris Tadić, Vučić je pitao: "Šta je tu potpisano, gde je papir?"

Vreme je da Vučić potpiše. Ahtisari je i onako dobio Nobelovu nagradu za mir.

Zora Drčelić