Koncert – The Frajle, Sava centar, 3. XII 2015.:
Ljubav je drog(erij)a

Frajle mogu da otpevaju i ugovor za Beograd na vodi (samo da je dostupan), a mi bismo jedva čekali da im se pridružimo u refrenu. Njihov koncert je bio potpuni trijumf ženskog principa, žilavog i optimističnog

Za nešto više od dve i po godine od svog prethodnog koncerta u krcatom Sava centru (do 4000 posetilaca, 8. mart 2013, "Vreme" 1158), ova živopisna ženska četvorka izvela je značajan uspon s izrazitim ubrzanjem karijere. Na to je i bila spremna, posle dugogodišnje manje poznate pripreme (exMinistar Jednoklek rekao bi: predigre): od tin-uzrasta tzv. cover-bendovi, klupski nastupi, domaći pop-festivali, škole pevanja, studijski rad (prateći glasovi, reklame, džinglovi…), Firčijev EKV Revisited, Tairovićev Prvi srpsko-ciganski mjuzikl A Gipsy Prayer For The South koji dobacuje i do Fringe Edinburga – sve je to do 2009. i pojedinačno kalilo buduće članice Frajli. Prvi veliki koncert u Beogradu (Dom sindikata, proleće 2012, "Vreme" 1117) i hitova pun debi-CD Naš prvi album s putovanja (2012, PGP RTS) poneko je još ‘tumačio’ pukim dosetkama, šarenilom/svaštarenjem, šarmiranjem i produkcijom (čega tu svakako ima, i u izobilju), ali usledila su izdanja zbog kojih konkurencija može samo da se zabrine. I(li) pridruži.

Doduše, brzina je uzela svoj danak u razbacanim snimanjima s raznim ekipama, pa je ishitrena A strana ljubavi (2014, PGP RTS) označena kao EP (eng. extended play – produženo sviranje; svega 7 numera/jedva 25 minuta trajanja), ali srećom zadržala kvalitet i donela neke novitete. Naime, od kolektivnog potpisivanja svojih pesama Frajle su prešle na preciziranje pojedinačnih doprinosa u raznim kombinacijama, gde prednjači Marija Mirković. Melodijski bogate, u odličnim aranžmanima (sa saradnicima) i produkciji i dalje zasnovanim na akustičnim instrumentima, nižu hitove (Ko se to meni zaljubio, Kad se ljubimo (Ne budali)) i sve ozbiljnije sentiše/balade (Nije valjda ovo sve, Sve ja to znam, Za kraj) koje vraćaju poverenju u termin šlager. Uživo, postale su prvorazredna koncertna atrakcija iako gotovo sve vreme sede na visokim (barskim?) stolicama, čak ne izlaze da se presvuku.

I novo izdanje, album opet sa starinskom referencom već u naslovu B strana ljubavi (2015, PGP RTS, dosad u prodaji samo u jednom/sponzorskom lancu drogerija) još uvek prijatno iznenađuje. Dal’ noćne il’ dnevne, Frajle uporno cvetaju. Među najavnim hitovima je njihovo Sarajevo, a u po običaju uvrštenim obradama – hit T. Proeskog Vo kosi da ti spijam, pa dalmatinska Imala je lijepu rupicu na bradi Runjića i M. Popadića, (Zvali su me) Nevolja G. Karana – paze na ex-YU ravnotežu, od Vardara do fonetskih detalja. Uostalom, s takvom muzikalnošću nije im teško da bar za pevanje ‘osvajaju’ jezike, otud latino-bonusi od kojih Je Suis Folle De Toi gitarski proštepa Stoc. Rosenberg. No glavni aduti opet su pesme koje pišu Frajle: nimalo šaljive Menjam dane, Tajna, Zašto ljubav mora da se krije, Moli me, moli i naravno Luda za tobom. Aranžmane i produkciju nepogrešivo vodi V. Aralica, ponegde (iz Zagreba) Ante Gelo, a koautorski su se upleli i Robert Pešut-Manjifiko iz Slovenije i veteran(ka) Alka Vuica iz Hrvatske… A taj opojni koktel devojačkih vokala, zanosnih melodija, tango-trzaja i zaraznog svinga, humora i čežnje u popularnoj muzici zove se Sestre Endrjuz.

Na ovu besparicu, uz ulaznice po 1600–2000 d. Sava centar punio se nešto sporije, ali ipak napunio, a deca su prva poplavila parter pred pozornicom. Vrsne zabavljačice u punom naponu, bez problema su podigle raspoloženje i briljirale izvođenjem sopstvenih materijala, prošaranih ponekim domaćim standardom. Naglašenije ritmična Meni trebaš ti (Runjić za O’Dragojevića) bila je prvi vrhunac – Frajle mogu da otpevaju i ugovor za Beograd na vodi (samo da je dostupan), a mi bismo jedva čekali da im se pridružimo u refrenu. S pouzdanom, znalačkom pratnjom 6 Frajlera pod vođstvom pijaniste Filipa Gjuda, Nevena Buča i Marija Mirković još su bolje s akustičnim gitarama, ženski bećarac balaševićevsku potvrdu dobio je u Devojci sa čardaš nogama, a dinamika ne bi opadala ni bez gostiju. No, pojavile su se Tijana Dapčević za Negativ, pa A. Vuica a la F. Ka(h)lo, i Goran od-panka-do-klape Karan.

Frajle su pričale manje, ali više uglas no obično, izostali su duhoviti pasaži a bogami i raniji trenuci duhovnosti. U najboljim godinama, na ivici su da skliznu u ispraznu, podilazeću estradu upravo jer insistiraju da sve pokažu odjednom (varijacije na svim jezicima kojima barataju, solo-sevdah tačka Nataše Mihajlović…), gubeći šmek one osetljive ravnoteže Sex i grad bez cinizma, s romantikom. Ovakav pristup iz-sve-snage-na-sve-načine možda bi funkcionisao u pakovanju kabarea/mjuzikla sa ‘stajaćim’ serijskim angažmanom gde se samo publika smenjuje iz večeri u veče, no tako nešto još uvek nije održivo na Balkanu.

Stoga, vratimo se koncertu – koji je bio potpuni trijumf ženskog principa, žilavog i optimističnog. Pojava mlade košarkašice Nataše Kovačević, hodajuće lekcije borbenosti i preživljavanja, za deset sekundi zbrisala je sve specijalne goste. Teško je smisliti bolji razlog i priliku nego što su Frajle s njom napravile basket-petorku na terenu, i deo prihoda od ulaznica daju za Natašinu fondaciju. Erupciju oduševljenja pred kraj je izazvala i izvrsna obrada izvorne Kazuj krčmo džerimo (niko ne pomenu nedavno otišlu Usniju Redžepovu) za koju su Frajle poustajale. S bisevima, dva i po sata uživanja i malo brige.

Dragan Kremer