Intervju – Nikola Knežević, teolog:
Pet vekova Reformacije

"Društvo u Srbiji je pre svega neinformisano i dezinformisano. Dezinformisano je zbog raznih samozvanih stručnjaka koji su pisali različite tekstove o malim protestantskim zajednicama u kojima su davali paušalne ocene. Ne samo da se u negativnom kontekstu govorilo o sektama, što sama reč izvorno ne podrazumeva, već se pisalo o njima kao o stranim agentima, plaćenicima, a jako često su ih stavljali u isti koš sa orijentalnim sektama, sa satanistima. To se menja u poslednje vreme jer su te zajednice izašle u javnost i trude se da više informišu ljude"

Broj vernika protestantske veroispovesti u Srbiji je nešto veći od 70.000. Zakon o crkvama i verskim zajednicama priznaje tri tradicionalne protestantske crkve – Slovačku evangeličku crkvu a.v., Reformatorsku hrišćansku crkvu i Evangeličku hrišćansku crkvu a.v. Ipak, veoma se malo u široj javnosti zna o njihovom učenju i stavovima. S druge strane, i protestantske crkve koje ne spadaju u tradicionalne imaju svoje izazove s kojima se suočavaju u svom delovanju.

Konačno, kada je reč o širem, svetskom planu, približava se jubilej za koji su pripreme u pojedinim zemljama Evrope već uveliko počele – pet stotina godina od Reformacije slaviće se 2017. Ispred gradske skupštine u Vitembergu, gradu u kojem je Martin Luter okačio čuvenih 95 teza, već stoji globus na kojem je ceo svet crvene boje, boje Reformacije, gde piše "Reformacija 2017", a napravljena je i Luterova bašta koja treba da ima 500 stabala. Priča se da će grad možda posetiti i papa Franja, u duhu procesa pomirenja između katolika i protestanata.

O položaju protestantskih crkava u Srbiji, o tome zašto one nisu prisutne u medijima, kao i o tome šta su Reformacija i protestantizam značili za današnju Evropu i koji su problemi protestantizma danas u svetu, razgovaramo sa Nikolom Kneževićem, predsednikom Centra za istraživanje religije, politike i društva.

"VREME": Kakav je položaj tradicionalnih protestantskih crkava u Srbiji?

NIKOLA KNEŽEVIĆ: On je u potpunosti regulisan Zakonom o crkvama i verskim zajednicama (2007). Njihov položaj je dobar, nisu im uskraćena verska prava ni na koji način, imaju pravo na svoje časove veronauke u školama, određene aktivnosti se finansiraju iz budžeta. Istina jeste da je sam budžet mnogo manji nego što je ranije bio, a i Ministarstvo vera je ukinuto i svelo se na jednu kancelariju za saradnju s crkvama i verskim zajednica. Ali kada je reč o tradicionalnim protestantskim crkvama, tu nema pritužbi, dok je položaj takozvanih malih verskih zajednica protestantske provinijencije, kako su nazvane, problematičniji.

Zbog toga je obično i kritikovan Zakon iz 2007. godine. Koji su problemi tih zajednica koje se nisu našle u Zakonu kao tradicionalne?

Već je sama retorika na određeni način diskriminatorna. One se ne nazivaju crkvama već, kao što sam rekao, malim verskim zajednicama protestantske provinijencije. U Hrvatskoj se nazivaju crkve reformatorske baštine, što je bolje rešenje. S obzirom na njihov položaj u Srbiji, one nisu ravnopravne s tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, nemaju prava da drže svoju veronauku u školama, iz budžeta se naravno ne izdvajaju nikakva sredstva za njih, njihovo sveštenstvo nema pravo da ostvaruje doprinose iz budžeta. Da budem precizan, jesu bila izdvajana određena sredstva za izdavačke aktivnosti, na primer Protestantskog teološkog fakulteta u Novom Sadu ili za određene konferencije, ali ništa više od toga.

Pominjete Hrvatsku. Da li je tamo situacija, kada je reč o ovoj problematici, bolja ili slična ovdašnjoj?

Situacija jeste slična, s tim što je u Hrvatskoj ipak za nijansu bolje. Tamo ima više protestanata i sam Zakon je bolje uređen. Iako naravno postoji određena diskriminacija, i tamo naravno najviše prava ima većinska, Rimokatolička crkva. Razlika je i što su predstavnici protestantskih crkava medijski znatno zastupljeniji nego ovde, ali to je pre odraz izbora urednika i tipa emisija koje se tamo prikazuju nego politike države.

U našim medijima je protestantskih predstavnika zaista veoma malo. A nekad je i teško doći do njih. Kako objašnjavate tu, da je nazovem, odsutnost u medijskom prostoru?

Kada je reč o tradicionalnim protestantskim crkvama u Srbiji, one su etnički homogene i prilično hermetične i zatvorene. Protestantski sveštenici se mogu videti na određenim skupovima koje organizuje država ili Srpska pravoslavna crkva, te na nekim susretima ekumenskog karaktera, i skoro negde više. Medijski njih nema, ne zbog diskriminacije već zbog toga što su oni, osim nekih izuzetaka, isključivo usmereni na pastoralni rad unutar svojih zajednica. Nisam našao nijedan članak sveštenika koji pripada tradicionalnim crkvama ovde, gde bi on nešto objavio, izrazio, objasnio. To je u Hrvatskoj drugačije, tamo su oni mnogo više društveno uključeni. Situacija je ovde takva što zbog njihovih internih problema, što zbog jezičke barijere, ovakva. Ima dosta sveštenika, reformatskih, luteranskih, koji uopšte ne govore srpski ili ga govore tako da su nesigurni da izlaze u javnost. I tu onda imate jednu zatvorenu priču, koja ne izlazi iz okvira parohije. Uz izuzetak nekoliko sveštenika koji su komunikativni i žele da sarađuju.

Ima li to posledice po njihovu misiju? Jer ako su toliko zatvoreni, kako će uopšte da šire svoje učenje, kako će društvo da ih prihvati?

Kada gledamo istorijske podatke, oni su uvek bili takvi. Misija je i ranije bila slaba. Jednostavno govoreći, nisu bili misionarski aktivni, imali su svoje parohije i funkcionisali su u okviru njih. Nažalost, i broj protestanata se smanjuje, počev od broja vernika pa do njihove posete crkvama. Recimo, u Novom Sadu ima oko 2000 reformata, ali na bogosluženju bude desetak ljudi, kada je Božić ili Uskrs dođe oko stotinak i to je to. Izdavačka delatnost, ako je i ima, na matičnim je jezicima, mađarskom, slovačkom ili nemačkom. Ako kažemo da su protestanti koji pripadaju tradicionalnim verskim zajednicama diskriminisani, oni su to zbog njih samih, zbog svoje zatvorenosti. Netradicionalni su otvoreniji, i to pogotovo poslednjih godina.

S druge strane, nije ni društvo baš uvek širilo ruke. Reč sekta ovde ima veoma negativan prizvuk. Kako vi vidite način na koji društvo gleda na protestantske crkve, posebno na male verske zajednice?

Kada govorim o malim verskim zajednicama, govorim o baptistima, pentakostalcima, sve su to uglavnom protestantsko evanđeoske zajednice. Moje iskustvo je da je društvo pre svega neinformisano i dezinformisano. Dezinformisano je zbog raznih samozvanih stručnjaka koji su pisali različite tekstove na jedan maliciozan način. U tim tekstovima o malim protestantskim zajednicama davale su se paušalne ocene. Ne samo da se u negativnom kontekstu govorilo o sektama, što sama reč izvorno ne podrazumeva, već se pisalo o njima kao o stranim agentima, plaćenicima, a jako često su ih stavljali u isti koš sa orijentalnim sektama, sa satanistima. To se menja u poslednje vreme jer su te zajednice izašle u javnost i trude se da više informišu ljude. I one su dosta aktivne u misiji, pa se onda često događa ono što nazivamo prozelitizmom, i tako dolazi do sukoba i kolizije sa Srpskom pravoslavnom crkvom i do raznih, negativno obojenih interpretacija u javnosti. Ali ponavljam, u poslednje vreme te male zajednice su bolje organizovane, trude se da informišu javnost, te se i raspoloženje društva prema njima polako menja.

Čini mi se da javnost nije ni informisana o učenju tradicionalnih protestantskih crkava. Koja je razlika u njihovom učenju u odnosu prema svetu i savremenosti?

Razlike u učenju luterana, reformata i metodista su danas male, oni su u dosta zemalja ujedinjeni i deluju zajedno, dok su kroz istoriju te razlike stvarale velike probleme i krvave sukobe. Samo socijalno učenje u protestantizmu je vrlo izraženo. Protestantizam, gledajući istorijski, ima veliki uticaj na razvoj ljudskih prava i demokratije. Protestantske crkve su bile i jesu veliki borci za ljudska prava, ponekad su čak i previše liberalne u tome. U svim zemljama luterani i reformate, naravno i anglikanci, imaju vrlo izraženu socijalnu i karitativnu delatnost i vrlo su aktivni u odbrani ljudskih prava. U Srbiji to nije slučaj, čak je možda i suprotno. Ovde, recimo, kad god SPC, odnosno njen portparol, izađe sa nekim apelom, saopštenjem, oni uvek stanu iza toga. To je interesantno. Iako su u drugim zemljama ti stavovi drugačiji, na primer o homoseksualnosti, oni su ovde izrazito konzervativni. U Nemačkoj je potpuno suprotna situacija. Oni su prvi kada je reč o odbrani bilo kojeg iz spektra ljudskih prava. Ovde takvih slučajeva nema. Možda je stav određenih sveštenika ili biskupa drugačiji, ali su u izjavama obično usaglašeni pre svega sa portparolom SPC i ne izražavaju svoj stav.

Uskoro će se obeležavati 500. godišnjica Reformacije. Pripreme za taj jubilej uveliko traju u Nemačkoj. Kada pogledamo svet danas, kakav je uticaj protestantizam imao na sadašnju Evropu?

Znamo da su procesi Reformacije odigrali važnu ulogu u stvaranju savremenog evropskog društva, modernih i svetovnih država, ekonomskih modela i, kao što sam pomenuo, u razvoju ljudskih prava. Protestantski princip individualnosti ojačao je slobodu pojedinca i afirmisao slobodu uopšte, dok je princip sveopšteg sveštenstva uticao na jednakosti svih ljudi. Kao što je poznato, Maks Veber je pisao o protestantskoj etici kao preduslovu za stvaranje modernog kapitalističkog društva, mada su polemike o njegovoj tezi i danas prisutne. Kalvinova doktrina o predodređenju (predestinaciji) je centralna tačka na kojoj počiva utilitarni racionalizam koji je bio važan za razvoj kapitalizma. Materijalno blagostanje se videlo kao odraz Božjeg blagoslova, a Kalvinovo učenje se posle raširilo na širi društveni kontekst.

Govori se dosta i o sekularizaciji i njenoj povezanosti sa protestanti-zmom, a iz toga se izvlače i pohvale i kritike na račun Reformacije i njenih posledica.

Sve zavisi od toga kako posmatramo procese sekularizacije. Ako ih posmatramo u negativnom kontekstu i smatramo da je sekularizacija neprijatelj Crkve i vere, onda je to jedan loš proces protiv kojeg treba da se borimo. Ako gledamo pozitivno, da je sekularni kontekst najidealniji kontekst za slobodu, pluralizam, demokratiju koji omogućava svim verskim zajednicama da mogu da se izraze, onda vidimo da je taj proces dobar i da ima svoju pozitivnu stranu. Protestantska etika je dovela do jedne vrste sekularnog razmišljanja i samo hrišćanstvo je uticalo na proces sekularizacije, ali ne u smislu da je religija stavljena u drugi plan, već je uticalo na razvoj slobode mišljenja i govora. Naravno, problem sa tradicionalnim protestantizmom je pre svega to što je on relativizovao mnoga svoja verska načela i odstupio od njih. Ta prilično razvodnjena, različita tumačenja uveliko odstupaju od načela Lutera i Kalvina. Po pitanju određenih društvenih dešavanja, po određenim etičkim pitanjima, tradicionalni protestantizam je negde odstupio od svojih prvobitnih učenja i relativizovao hrišćanske vrednosti. A to je opasnost i po njih same. Same crkve se zbog toga raspadaju, sve je manji broj vernika u tim crkvama i proces sekularizacije razara i samo telo crkve u tom smislu. Sve ovo ne dolazi od sekularizacije već od njih samih, jer su odstupili od određenih učenja, relativizovali ih i pretvorili svoju društvenu delatnost isključivo u odbranu ljudskih prava, a ne verskih, hrišćanskih načela.

Po nekoj jednostavnoj, očigledno pogrešnoj logici dalo bi se zaključiti da su te crkve otuda privlačnije savremenom čoveku jer se uklapaju u neki poželjni, zapadni društveni mejnstrim. Ali...

Ali one relativizuju određena pitanja hrišćanstva, vere, relativizuju sam pojam porodice. Uopšteno govoreći, to je veliki problem, ta druga krajnost prilagođavanja svetu. Evropa će još biti suočena sa posledicama određenog obesmišljavanja crkvenog učenja. I migracije će bitno uticati na to na koji će način protestantske, ali i druge verske zajednice, morati da usaglase svoje socijalno delovanje sa svojim učenjima, ukoliko žele da opstanu.

Ipak, broj protestanata u svetu nije u padu?

To je zahvaljujući, pre svega, onim crkvama koje mi ovde nazivamo malim verskim zajednicama. U svetu su one najbrojnije. Broj evanđeoskih vernika raste, u svetu su njihove misije i njihova organizacija veoma jake. U Americi protestanti čine oko 52 odsto, a od toga je više od polovine evanđeoskih vernika. Ostali su metodisti, episkopalci, luterani, reformate. Njihov broj raste u Južnoj Americi, Africi. I oni pripadaju crkvama sa konzervativnijim stavovima. I u anglikanskoj crkvi postoji struja koja je velika i koja se protivi načelnom stavu Anglikanske crkve o, na primer, istopolnim brakovima, ženama biskupima. Broj protestanata raste, ali zahvaljujući novijim protestantskim crkvama i one imaju malo konzervativniji stav po bioetičkim pitanjima.

Kako se, po vama, mogu iznaći ta granica i ravnoteža između prilagođavanja duhu vremena, o kojem svi pričaju, i ostajanja vernim onom bazičnom izvoru?

Po mom mišljenju, saobraziti se duhu vremena znači uskladiti se s današnjim načinom komunikacije Jevanđelja, prilagoditi naš jevanđeoski narativ duhu vremena i jeziku današnjice. To ne znači relativizovati sopstveno učenje i vrednosti i ići protiv svog tradicionalnog učenja na kojima stoji samo hrišćanstvo. Jer obesmišljavanje sopstvenog učenja u krajnjoj liniji dovodi do jedne vrste eutanaziranja same crkve. I to se može preslikati na sve verske zajednice, i pravoslavne i rimokatoličke.

Jelena Jorgačević