Zelena milja

piše: Zoran Stanojević

Ako razmišljate o startap projektu, ali da ne bude neki programčić ili aplikacija, već nešto opipljivo, takoreći hardverski, razmišljajte u pravcu mini prevoznih sredstava za ljude. Skutera i hoverborda, kako se danas zovu. Ili trotineta na električni pogon (to je skuter) i sličnih dasaka (hoverbord). Hoverbordi ime duguju filmu Povratak u budućnost, tako se zvao leteći skejtbord, s tim da je hoverbord nešto drugačija daščica. Kao da ste stali na kućni prag na čijim se krajevima nalaze dva točka, a na mestima na kojima je gazite su senzori pomoću kojih upravljate. Ako znate šta je segvej, jednostavno ga zamislite bez drške.

Rašireno verovanje da je to prevoz budućnosti potiče od potrebe današnjeg čoveka da živi isključivo u gradu, gde ima posla. Ali to stvara nerešiv problem kretanja. Automobili ne samo da zagađuju nego su i vrlo nepraktični za gradsku vožnju. Kabasti su za prevoz ljudi na relativno male distance, a čak i u srpskim gradovima sve teže ih je parkirati. Alternativa je javni gradski prevoz, ali ni tu nije moguće postaviti stanice tako da budu svakom zgodne, odnosno da do kuće ili posla došeta lagano za pet minuta.

Naravno, postoje bicikli i mopedi, ali oni nisu za velike udaljenosti (bolji je javni prevoz) i za svako vreme, a u prevoz ih je teško (bicikl) ili nemoguće (moped) uneti. Dakle, potrebno je nekakvo pomoćno sredstvo, s kojim prevaljujete kilometar do dva (poslednja milja, kažu u Americi), a da se ne umorite ili oznojite. Ko je žurio na posao, zna o čemu pričam.

Te su inženjeri krenuli u osmišljavanje novog načina prevoza na male razdaljine, koji se može poneti u ruci i kreće se samostalno, bez fizičkog napora. I dođosmo do skutera.

Da bi poslužio svrsi, skuter ne bi trebalo da bude teži od desetak kilograma, morao bi da ima bateriju koja mu omogućuje da s jednim punjenjem pređe dvadesetak kilometara (maksimalne dnevne potrebe), da je sklopiv za pod ruku kada ulazite u prevoz ili stignete gde ste naumili, da se kreće tri do četiri puta brže od pešaka i da može da savlada uspon od dvadesetak stepeni. Naravno, mora da ide po ravnom, ivičnjaci i stepenice nisu mu prijatelji, ali to je već druga tema i važi i za bicikl. Zgodan primer je juskuter (Uscooters.com).

Slična pravila važe i za hoverborde (recimo, monorover.com), koji su jednostavniji za nošenje i na kojima izgledate manje glupo nego na električnom trotinetu. S tim da je hoverbord teži i rizičniji za vožnju. Niko ne voli na posao da ide pocepan i izubijan. Mnogi (aerodromi pa čak i gradovi) zabranjuju da ih koristite na pešačkim stazama jer možete biti opasni za okolinu.

Skuteri i bordovi nisu jeftini, ali nisu ni nedostižni. Koštaju koliko i smart telefon premijum klase, znači od petsto do hiljadu evra.

Što je najvažnije, reč je o tehnologiji koju može da razvije dobar (inženjerski) startap, a materijal za izradu pristupačan je i u Srbiji. Uključujući i litijum za baterije. Ostaje samo da se izbore sa skepsom da je u takvom kretanju budućnost. To je najteži deo posla svakog startapa.