TV manijak Srbija je prvak sveta Ovo prvenstvo u vaterpolu najbolja je potvrda da se politika mora držati što dalje od sporta, odnosno da politika treba samo da olakša sportistima da budu i dalje najbolji

piše: Dragan Ilić

Bila je ovo šampionska nedelja. Svaka čast vaterpolistima, superiorno su trijumfovali u Areni. Gledao sam prenose iz bazen-hale, RTS se pobrinuo da slika bude zadivljujuća. Pominjalo se više od dvadeset kamera, famozna superspora kamera koja nam je prenela izraze lica, kapljice vode i titansku borbu uz rvačke zahvate. Videli smo i snimke sa podvodnih kamera, gde se još bolje videlo koliko je teško ostati nad vodom dok te protivnik davi. Živopisno, nema šta.

Jedna stvar se ipak nije promenila. Nemam problem sa komentatorima koji navijaju za naše, to mi se čini potpuno prirodno i da je drugačije, bilo bi foliranje. Ipak, u patriotskom žaru, sport se kod nas očas pretvori u istorijski obračun sa ostatkom sveta. Naša tvrđava, Njihovi nadiru, sve pršti od ratničke retorike.

Kada se meč završi, iz meni neobjašnjivih razloga, nikada nismo imali priliku da čujemo utiske igrača ili članova stručnog štaba naših poraženih protivnika. Nije valjda da su svi bili ljuti i nisu hteli da govore za RTS. Čini mi se da bi to bilo ne samo profesionalno, nego i sportski. Komentatore je izgleda više brinulo da li će se čuti zvižduci publike političarima u Areni.

Tu se desio i najveći gaf, kada je predsednik Nikolić imao strašnu želju da lično uruči medalje i izljubi sportiste. Videlo se da mu nije bilo prijatno zbog zviždanja publike, ali zaista je bilo dovoljno što je podršku pružio sa tribina, zbog čega mu niko ne bi mogao zameriti. A kao za baksuz, pehar koji su naši dobili, usred Beograda, božemeoprosti, zaista deluje čudno. Meni je ličio na rekvizit iz Gospodara prstenova sa koščatom braon rukom koja iz neke bare izviruje sa nekakvom lopticom – ko Sarumanov štap. Tu mu onda Toma ispade ko zli čarobnjak, jer kome od nas asocijacija na vaterpolo nije neki kristal ili blistavi pehar čiste providne vode, čiste kao naša pobeda. Zato je ovo prvenstvo najbolja potvrda da se politika mora držati što dalje od sporta, odnosno, da politika treba samo da olakša sportistima da budu i dalje najbolji.

Najbolji srpski genetski materijal, da opet citiram predsednika, ipak nije doživeo priznanje. U vremenskoj kapsuli je napisao da "ono što čovek započne, Bog ne ospori", a u tom budućem Centru za izvrsnost u Kragujevcu čuvaće se matične ćelije sa našim genetskim kodom. Nauka nije dokazala da DNK sadrži nacionalni gen ili genom, ali Toma je i ovde išao ispred protokola.

Izgleda da je briga o budućim naraštajima kod nas najčešće na ćelijskom nivou, posle nekako zakažemo, naročito kao društvo.

No, krenimo redom: prvo se tata i mama vole, pa tatin spermatozoid oplodi maminu jajnu ćeliju, pa se posle rodi beba. Onda beba raste, uči školu, upiše matematičku gimnaziju i postane šampion sveta. Imamo mi takvih beba, ali kad porastu više ne možemo da ih smestimo na balkon sa sportskim šampionima i tako im odamo počast. Organizatori su prvo pozvali, a zatim ispalili naše mlade matematičare, fizičare i informatičare, dajući dva bizarna objašnjenja, jedno gluplje od drugog. Prvo su to bili bezbednosni razlozi, da se deca ne smrznu ili padnu, a posle se gradonačelnik Mali setio kako bi pozivanje ovih šampiona "bila diskriminacija onih prethodnih"?! Klinci su se smorili, kapiram ih potpuno, samo su želeli da upoznaju vaterpoliste, koji su stvarno fenomenalni momci.

Prokopasmo ga, konačno! Ovo je rekao jedan od arhitekata, čika Milutin, koji je pre 40 godina sa kolegama projektovao stanicu Prokop. Svaka čast, zaista je izgledalo da se to arhitektonsko čudo nikada neće završiti. Ja volim da vidim kada se neki posao privede kraju, nije nam to do sada bila osobina, da l’ genetski kod, da l’ matične ćelije, nemam pojma. Premijer je bio na otvaranju, cenim što promoviše kupovinu karata, nema švercovanja, a železnica se još jednom pokazala kao odlična metafora i inspiracija za političke govore. Upamtio sam poređenje kojim je premijer opisao kako vidi sebe – naime, on nije ništa drugo do kondukter našeg nacionalnog voza koji noću čita! Pretpostavlja se da za to vreme i putnici i druge kolege hrču po kupeima uspavani ritmičnim kloparanjem točkova po tračnicama, dok kroz mračni prozor promiču senke našeg uspavanog krajolika. A On, pod onim čkiljavim svetlom, skinuo konduktersku kapu i čita li čita. Čudo je železnica, mnogo mi nedostaju ta negdašnja putovanja vozom, najhumanijim načinom transporta. Poslednji put su mi kartu pregledale Zenge pred sam početak rata u Hrvatskoj u Tovarniku. Ne ponovilo se. Od tada samo Beovoz, bez presedanja.

Na kraju, javlja mi se da će biti nekih promena na Televiziji B92. Naime, duboko verujem da je vremenska prognoza najbolji indikator našeg položaja i uloge u međunarodnim odnosima. Pravo niotkuda, jednog dana je devojka iz Prognoze iza sebe imala kartu sveta i počela pregled vremenskih prilika na svim kontinentima. Opaaa! Pa sever Australije toplo, na jugu još toplije, pa Azija po delovima, pa Ist Koust, pa Vest Koust – a kad će ono Dimitrovgrad, Crni Vrh-Čestobrodica? Beše i to na kraju, ali meni nešto puklo pred očima. Devedesetih smo na mapama u prognozi izgledali ko pusto ostrvo, pa je onda bilo kritično pitanje da li se vidi Kosovo ili ne, pa se povremeno ukazivala Republika Srpska, pa nestajala sa slike, a danas – ceo svet! Možda je to posledica one konferencije u Beogradu, ili smo se otvorili ka svima jednako, pa smo ponovo Nesvrstani, tek sad redovno pratim temperature i pevam: Brazil, Španija, Kolumbija, samba, rumba, ća ća ća!