Lisica i ždral Gde su, šta rade Pisao sam pre dve godine o dvojici maloletnika, preprodavcu voštanica i samoproklam. vrataru: vratimo se načas u februarsko prepodne 2014.

piše: Ljubomir Živkov

Na vratima pekare stoji desetogodišnjak, ima frizuru kakvu u starim francuskim ilustracijama imaju deca iz sirotišta, raspoložen je dobro, sa izvesnom elegancijom i hinjenom rutinom ceremonijalno otvara vrata u nadi da će se mušterije, pošto utaže glad i dobiju kusur, spomenuti ove feudalne usluge koju u starinskom hotelu pruža livrejisani službenik.

Imam jednu pedeseticu, ali držim da ću njome u maloletničkoj glavi možda ostaviti netačan, predobar utisak i o sebi i o prosečnom dobročinitelju. U pekari je gužva, napuštam red i pitam ga bi li imao da mi vrati deset dinara kusur, jer imam pedeset dinara. "Imaću", kaže hladnokrvno kao da sa većinom klijenata tako i posluje.

Kupim kiflu, platim drugom novčanicom i na izlasku pružim portiru pedeseticu. On je uveliko spremio smeđu banku, apoen koji preovladava u njegovom dnevnom prometu, razmenjujemo novčanice jednim pokretom. "Čist račun – duga ljubav" – kažem kao da smo obavili bog zna kakvu transakciju. "Tako je, care!" – uzvraća ništa manje ozbiljno.

Prvi junak u tekstu "Poslovni ljudi" beše desetogodišnjak, preprodavcu voštanica, nadam se da je dobro i da je dobro raspoložen kao što ga pamtim, drugi junak, koji mi je predusretljivo vratio kusur, odomaćio se u Njegoševoj, odavno se već i pozdravljamo, svaki put mu dam pedesetak dinara, i prilazi mi uvek samouvereno, kao da smo potpisali ugovor o isplati te svote po viđenju; u zimsko jutro vidim ga kako cupka na mrazu u tanušnoj jakni i gologlav, donesem mu štrikanu kapu i jedan moj džemper (koji naravno da nije idealne veličine: dvoumili smo se da li da ga obuče preko jakne ili ispod nje, nikad ga više nisam video u doniranoj odeći – nije ni njegov broj, ni stil, a i otoplilo je bilo…).

Sad ga u jedno opet rano i studeno jutro vidim gologlavog u tankoj jakni, opet se zagreva premeštajući se sa noge na nogu: "Zašto ne staviš bar kapuljaču, šta glumiš tu sa tom frizurom?!" A on će, ne gubeći svoj reperski ritam: "Ovako mi još više daju!" Tj. kad vide kako je lep i kako lepo cvokoće na nula stepeni i na košavi.

Povlašćen je, kak uzhe skazano, dajem mu više nego odraslim prosjacima, ali naprasno, možda i naprasito, odlučim pre neki dan da mu dam gorku lekciju. Rukujemo se, kao i obično, ali mu kažem da danas ne računa na moju donaciju, hteo sam da ga podučim ili da ga podsetim: ti nemaš nijedan jedini redovan niti siguran izvor prihoda.

U pekari si za fruštuk kupim dve takozvane prolećne rolnice, mostly šargarepa u minijaturnoj rolnici i mrvljena piletina u tragovima, evo njega za mnom, prilazi mi ponovo punonadežno, računa da je prvi put krahirao jer nisam imao sitno, ali prokleti pedagog u meni ne odustaje od iznenadnog poriva, ne mašam se džepa ni novčanika, nego mu nudim nenačetu rolnicu. "Neću", kaže, "nisam gladan! Nemaš novaca?!"

Rolnica (jedna) košta sto deset dinara, što premašuje prosečni milodar prolaznika, ako i nije bio gladan, dobro bi mu došla kasnije, ali ne, dao je i on meni lekciju: nemoj se zavaravati polovnim džemperom, ni štrikanom kapom koja ti stoji još gore nego ti tvoji šeširi, ne možeš me skinuti s vrata tako što ćeš podeliti pecivo sa mnom, možda ja ne živim sam, i možda ne mogu kući da dođem samo sa polovnim prnjama i punog stomaka – meni za opstanak treba gotovina.

Nije mi pravo kad me prosjak kome sam dao dvadeset dinara ponovo saleti na istom mestu samo četvrt sata docnije, kak ni v chem ne byvalo, mada on prolaznike verovatno deli na leve i desne, dao sam mu novčanicu kao desni, a sad mu prilazim u neprebrojnoj koloni levih, jednoga sam čak i ukorio zbog tolikog nehaja prema manjini koja mu koliko-toliko pomaže, ali se ni mi ne pretrgnemo da njih zapamtimo – osim kad nekoga uhvatimo kako troši ono što smo mu pre jedan sat mi dali!

U davanju milostinje zar nema puno i kiča, otkidamo od usta jer bismo da nekome spasemo život, naš novac je za hleb, so, ogrev, za lek, ne bismo nipošto da se naš milodar prometne u flašicu alkohola, ili u duvan; pošto ne pratimo našu investiciju, možemo se i uljuljkati da smo nekome kupili pola vedra uglja, kad, građanku kojoj sam ispred "Mode" novčano unekoliko potpomogao vidim u "Kosta kafeu", udobno zavaljena, na suncu, puši uz kafe-late, jakože kakva sekretarica izašavša iz ofisa na zasluženu pauzu, tako dakle, prošlo mi je kroz glavu, neko krvavo radi da bi se neko luksuzirao, ali manjinski, prihvatljiviji deo mene će: "Šta bi ti hteo, da sa tvojom dvadeseticom ode na njujoršku berzu?!"

Prepoznala me je te razmenismo ljubazan klimoglav.

Kad sam pomenuo njujoršku berzu, u inostranstvu prvih nekoliko dana ostavljam na domicilno prosjaštvo mučan utisak bezdušnosti, imam ja kome da udelim u mojoj zemlji, drugo, pitam se jesu li dva kvortera zadovoljavajuća svota (to je maksimum koji dajem prosjacima u Beogradu), uglavnom nekoliko prvih dana ubrzavam korak ne dajući ništa, a onda pomislim da je sirotinja jedna, u kojoj god časovnoj zoni bila, te se u izvesnoj meri raskravim, retko kad dam dolar od hartije, to je za mene i dan-dani simbol novca, ali dam pola dolara, i pomislim: još ovoliko od nekog drugog, i imaš hot-dog na uglu Lafayette St. i Houston St.