Izbeglička kriza Lančana reakcija Zašto je na delu panika, sebičnost i odsustvo elementarnog zdravog razuma

piše: Momir Turudić

Izraz "zajedničko evropsko rešenje za izbegličku krizu" već se ofucao od silne upotrebe, više puta ga svakog dana izgovore svi političari u Evropi koji govore o izbeglicama. Pomenutog zajedničkog rešenja nema na vidiku, a cinik bi rekao da je, kao stvari trenutno stoje, najbliže rešenje zajednička odluka da se potpuno zabrani dolazak svim izbeglicama.

Na konferenciji o zapadnom Balkanu u Beču donet je zaključeno da je, dok se rešenje ne nađe, neophodno preduzeti mere za zaustavljanje izbegličkog talasa. U te mere spada odluka da se putovanje duž balkanske rute dozvoli samo licima kojima je potrebna zaštita, a odlučivanje o tome ko su ti ljudi ostavljeno je zemljama na toj ruti. Ni pomena o tome da međunarodni zakoni o licima kojima je potrebna zaštita odavno postoje, da su dužne da ih se pridržavaju sve države, i u Evropskoj uniji i van nje. U tim zakonima stoji i da zaštita ne zavisi od nacionalnosti osobe – može je zatražiti i Norvežanin i Nigerijac, sa istim pravom.

Pomenute "mere za zaustavljanje izbegličkog talasa" u praksi podrazumevaju da se proces koji se već mesecima iza brda valja privodi kraju – prvo su "ekonomskim migrantima" proglašeni svi koji nisu iz Sirije, Iraka i Avganistana (početkom januara je potpisnik ovih redova razgovarao sa sedamnaestogodišnjim momkom iz Somalije, tek vraćenim iz Hrvatske. Dok je novinarima pokazivao dugačak ožiljak na leđima koji je iza sebe ostavio geler granate, pitao je: "Po čemu je to moja zemlja sigurnija? Biće ipak da su me vratili zato što sam crn."). Da u pitanju ipak nisu samo rasne predrasude pokazuje poslednjih nekoliko dana. Na makedonsko-grčkoj granici zaustavljaju se svi Avganistanci, sve je veći broj vraćenih Iračana i Sirijaca, o izbeglicama iz ostalih zemalja da ne govorimo.

Mučni i prljavi posao određivanja ko može da prođe dalje, suvoparno nazvanim "profilisanje" ili "trijaža", EU je ostavila balkanskim zemljama (ko je jednom posmatrao trenutak kada se izbeglici saopštava da mora nazad, nikada ga neće zaboraviti). Rezultat su hiljade ljudi pred granicama Makedonije, Srbije, Hrvatske, desetine hiljada onih koji su preskočili neku od prepreka, legalno ili uz pomoć krijumčara, ali ne mogu dalje, pa se očajni i izbezumljeni vrte po Grčkoj i ostalim balkanskim zemljama, bez ikakve ideje šta ih čeka u budućnosti. Njihov broj svakodnevno raste, velikom brzinom.

Reklo bi se da se evropske države donetim merama trude da izbeglicama što više ogade put kojim prolaze, ne bi li ih tako naterale da se u svoje postojbine vrate. Možda zvuči prejako, ali žmurenje Evropske unije na ono što se izbeglicama dešava u Bugarskoj neprijatno podseća na tu taktiku. Već dve godine iz Bugarske stižu bezbrojni izveštaji da bugarska policija sistemski i sistematski bije, maltretira i pljačka sve izbeglice koje prelaze preko njene teritorije. Ti izveštaji potiču od samih izbeglica, međunarodne organizacije poput Human Rights Watch-a izdale su brojne publikacije o toj torturi, ali nije bilo reakcija iz EU na račun njene članice, i teško da je to slučajnost.

Kako god, tvorci novih mera potpuno su zaboravili šta se desilo kada je prošlog leta Makedonija u jednom tenutku zatvorila svoje granice prema Grčkoj. Broj ljudi se povećavao, množili su se incidenti, i na kraju je prepreka neminovno popustila pod pritiskom. Grčka upozorava da je u toj zemlji već blokirano 12.000 ljudi i da se svakog dana taj broj uvećava za dve hiljade, a proleće i lepše vreme za prelazak mora između Turske i Grčke su vrlo blizu. Šef Fronteksa Fabris Legeri kaže da se pokazuje da je gotovo nemoguće vratiti izbeglice natrag u Tursku, mada su u Egejsko more uplovili brodovi NATO-a koji bi trebalo da pomognu u ovom poslu.

U buci i besu koji se šire svim evropskim državama argumenti i činjenice sve se slabije čuju. Na primer, da je izbeglička kriza proces koji će potrajati godinama, možda i decenijama, da se ne može zaustaviti kao što nijedna seoba naroda u istoriji nije zaustavljena, ali da su te seobe uvek donosile i mnogo pozitivnih promena; da se za taj proces može pripremiti jačanjem kapaciteta za prihvatanje i integraciju i da više od milion ljudi koji su u Evropu došli prošle godine nije nikakav veliki problem jer EU ima više od 500 miliona stanovnika (u Turskoj je više od dva miliona izbeglica samo iz Sirije; u Libanu ih je milion, a ta zemlja ima četiri miliona stanovnika, broj školske dece izbeglih iz Sirije u Libanu je više od 400.000, što je više od broja libanske dece koja idu u školu).

Ministarka unutrašnjih poslova Austrije Johana Mikl istakla je na konferenciji u Beču da je potrebna "lančana reakcija razuma" da bi se kriza rešila. Sudeći po onome što se dešava, lančana reakcija je u toku, ali su umesto razuma na delu panika, sebičnost i odsustvo elementarnog zdravog razuma. Sledeća konferencija sa sličnim dnevnim redom poput one u Beču zakazana je za petak, 26. februara u Beogradu.