1.3.2016. Gledajte „Lorensa" Ima nešto duboko apsurdno u vesti da su se o primirju u sirijskom građanskom ratu dogovorile Sjedinjene Američke Države i Rusija. Još da su kao garanti primirja pomenuti Saudijska Arabija, Turska, Francuska, Iran, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, spisak zaraćenih strana u Siriji bio bi mnogo kompletniji

piše: Momir Turudić

U filmu „Pustinjska kraljica" sinoć prikazanom na FEST-u, inače toliko lošem da povremeno izgleda da je čuveni režiser Verner Hercog pravio parodiju a ne istorijsku dramu, u odjavnoj špici piše da su beduini i danas zahvalni Gertrudi Bel, književnici i članici britanske tajne službe (igra je Nikol Kidman), koja je, po Hercogu, iscrtala granice novih država na Bliskom istoku posle Prvog svetskog rata. Biće ipak da su granice crtali moćniji igrači Britanske imperije od Belove, a taj posao je tako dobro obavljen da se Bliski istok od tada nije smirio. Ovih dana se sve češće pominju i nove međe, čije će povlačenje verovatno na sličan način kao ono od pre stotinak godina odrediti budućnost regiona.

Primirje koje je u Siriji stupilo na snagu u subotu u ponoć se po izveštajima sa terena uglavnom poštuje, uz manje incidente. Svaki mir bolji je od svakog rata, pa i ovome ne treba gledati u zube, ali ima nešto duboko apsurdno u vesti da su se o primirju u sirijskom građanskom ratu dogovorile Sjedinjene Američke Države i Rusija. To najbolje govori o karakteru tog rata, a još da su kao garanti primirja pomenuti Saudijska Arabija, Turska, Iran, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Francuska, spisak zaraćenih strana u Siriji bio bi mnogo kompletniji.

Ako primirje potraje, prema ambicioznom planu SAD-a i Rusije u sledećoj fazi bi se današnji krvni protivnici, Asadove snage i opozicija oličena u stotinak pobunjeničkih grupa, udružili u ratu protiv Islamske države, fronta Al Nusra i još ko-zna-koliko ekstremističkih formacija. Sve i da plan uspe, potrajaće da se taj posao završi, a kada se (i ako se) bude završio, ostaje pitanje svih pitanja – kako će se o budućoj Siriji dogovoriti Bašar el Asad i „umerena opozicija", koji o tome već pet godina razgovaraju samo preko nišana?

Čitajući između redova, čini se da pomenuti garanti primirja razmišljaju o podeli Sirije na nekoliko celina kao nekakvom rešenju, samo što će taj posao biti teži nego posle Prvog svetskog rata. Više je zainteresovanih strana, svetski rat nije u toku, bar zvanično, ali je put kojim ide Bliski istok neizvesniji nego onomad, mnogo je zle krvi u Siriji i okruženju, i bližem i daljem. Zato valjda i velike sile tako oprezno i sa skepsom pričaju o mogućnosti da se primirje koje su inicirale održi na duži rok.

Kako god, svaki rat se kad-tad završi, ali čini se da će do konačnog mira u Siriji mnogo vode i krvi proteći Tigrom i Eufratom. Kako će taj mir izgledati nemoguće je danas predvideti, izvestan je samo jedan rezultat. Zemlja je toliko uništena i ruinirana ratom i mržnjom da se neće oporaviti skoro, ako ikad. O decenijama pre ovog rata će Sirijci, koga god danas podržavali, jednoga dana pričati kao o zlatnim godinama mira i tolerancije koje se nikada neće vratiti.

A kome je do tumačenja istorije Bliskog istoka u filmovima neka preskoči banalnu i plitku Hercogovu priču. Bolje da pogleda (opet) Linovog „Lorensa od Arabije", tu je još 1962. godine rečeno gotovo sve o prošlosti, ali i sadašnjosti i budućnosti ovog regiona.