4.3.2016. Hodočašće s Borom Pekićem

piše: Dragoljub Žarković

Najzad se, rekao bi neko, skrasio, seo i prekrstio one duge i bangave noge, kao jedini ukras beogradskog Cvetnog trga, podno ondašnje Treće muške gimnazije odakle je odveden na robiju.

Spomen obeležje otvorio je Aleksandar Vučić, premijer Srbije, i to je ovovremeno vreme čuda: nema tu mesta zgražavanju, svako ko se dokopa zlatnog runa očekuje da mu na prstima ostane trag.

Kako sam se sa sobom dogovorio da ću u ovom blogu nazvanom „Komentar dana" - možda nezgrapno, barem što se tiče mene i mojih ambicija - opisivati ono što mi se događa, evo priče iz autobusa s linije 31, narečenog dana, sreda, oko 12 časova i 38 minuta.

Idem od Slavije ka Terazijama, od majke ka poslu. Trolejbusi ne rade. Shvatam da je to zbog svečanosti na Cvetnom trgu, ali nekom nedokučivom voljom organa reda, propuštaju autobus. Lakat levo, drugi desno i ukrcao sam se na prepunjenu zadnju platformu.

Pretpostavljate da nisam ljubitelj ćaskanja u gradskom prevozu, ali dvojica sredovečnih što mi dišu za vrat, pitaju se koj moj je gužva, pa im je lepo kažem da je zastoj u saobraćaju zbog otvaranja spomenika Bori Pekiću.

Uglas me pitaju: Ko je taj?

Platforma ćuti pa se osećam obaveznim da objasnim. Nikad čuli, kažu nezlobivo.

Autobus usporava kod Cvetnog trga. Moji saputnici vide Aleksandra Vučića i tek tada shvataju značaj događaja. Vidi Vučič, klikće jedan od njih.

U meni se javlja neko besno uspenje i zlurado dodajem da je Pekić bio jedan od osnivača Demokratske stranke.

Šta, bio žuti, rezignirano konstatuje jedan od sagovornika.

Živci su mi stanjeni i silazim stanicu ranije, kod Londona.

Gospođa koja izlazi iza mene saučesnički mi kaže, el vidite gospodine Žarkoviću šta nam se događa.

Mislim u sebi – ništa što nismo zaslužili.