Intervju – Aljbin Kurti, Samoopredeljenje:
Ne možemo imati normalne odnose

Za Srbe sa Kosova ja sam pre svega građanin Kosova, nisam Albanac. Ali ako uvedete Srbiju u jednačinu, ja postajem Albanac. Ne mogu da se uspešno usprotivim Srbiji samo kao građanin republike Kosovo. Srbija je prevelika i mnogo jača od nas. Ali to nije slučaj sa Srbima sa Kosova

Sa šestog sprata zgrade u Ulici OVK u Prištini vide se vrhovi Šar-planine prekriveni snegom. "Ovo je Ljuboten, a iza je Makedonija", pokazuje nam Aljbin Kurti, poslanik u skupštini Kosova i jedan od amblema pokreta Vetevendosije – Samoopredeljenje.

Ovaj četrdesetjednogodišnjak poznat je srpskoj javnosti kao jedan od ljudi koji je robijao u vreme vladavine Slobodana Miloševića i kao najradikalniji zastupnik nezavisnog Kosova u postratnom periodu.

U srpskim zatvorima je, kaže, puno čitao i igrao šah. Na pitanje da li bi odigrao partiju sa predsednikom srpske vlade Aleksandrom Vučićem daje odričan odgovor. "Ni privatno", kaže uz osmeh.

Kao što je imao problema sa Vladom u Beogradu dok je Kosovo bilo deo Republike Srbije tako danas ima problema sa Vladom u Prištini zbog toga što veruje da ni ona ne radi dovoljno u interesu Albanaca i samoproglašene republike Kosovo.

Pokret kome pripada je uspeo da poslednjih meseci spreči rad parlamenta u Prištini akcijama u samoj skupštini, bacanjem suzavca, kao i velikim protestima na ulicama Prištine – najvećim u postratnom periodu.

Kosovo vidi kao zajednicu baziranu na tri osnovna principa: univerzalnosti, solidarnosti i kooperativnosti, što je u suprotnosti sa onim na čemu je Priština zasnovala sadašnje društvo a to su različitost i tolerancija.

"Kada mi neko kaže budi tolerantan, to je kao da mi je rekao da prikrivam svoje prave namere prema drugom, to nije pravi put", kaže Kurti i dodaje da umesto proklamovanih principa mira, stabilnosti i sigurnosti treba sistem zasnovati na principima pravde, razvoja i demokratije.

Razgovor počinjemo od najave novih protesta koje je Samoopredeljenje najavilo za sredinu marta 2016. godine.

"VREME": Pročitao sam ovde u Prištini da planirate da nastavite proteste ovog meseca, da li možete da mi kažete nešto više o tome?

ALJBIN KURTI: Naš sledeći protest će biti za malo više od dve nedelje i još uvek nismo u potpunosti odlučili o detaljima naše strategije, ali će sigurno biti u Prištini na glavnom trgu i pretpostavljam da će biti govornika iz različitih političkih partija.

Želite da ostanete na trgu dok ne ispune vaše zahteve?

Još nismo odlučili. Ne znam da li će biti jednodnevni protest. Znamo gde će biti, ali ne i koliko će trajati.

Koji je cilj protesta? Šta su vaši zahtevi?

Naša vlada je veoma sklona tome da vaskrsne ZSO (Zajednicu srpskih opština), a mi se protivimo tome. Namera je da se uspostavi autonomna teritorijalno administrativna zajednica koja je veoma slična Republici Srpskoj u Bosni, i koja će proizvesti neku vrstu bosnizacije Kosova.

Zašto mislite tako? U Bosni više od 35 odsto populacije čine Srbi i cela situacija u vezi sa Republikom Srpskom je zapravo dogovorena Dejtonskim sporazumom.

Ono što Srbija nije brzo postigla tokom rata, želi da postigne sporo u miru. Mislim da su Vučić i Dačić nasleđe Miloševića i Šešelja, i ja ne vidim nikakvu razliku u njihovim ciljevima, vidim samo razliku u strategiji i metodi, jer su okolnosti različite. Tako je Vučić išao 9. januara u Banja Luku i rekao je da voli Republiku Srpsku, a taj dan je proglašen za neustavan dan za Bosnu. Mislim da postoji dupla imitacija – s jedne strane Vučić imitira Miloševića, njegove ciljeve i taktike, a sa druge strane javlja se imitacija Putina u smislu integracije srpske zajednice satelitskih kvazidržava po susednim zemljama. Mislim da ova dupla imitacija neće dovesti do dugoročnog mira i stabilnosti na Balkanu. Naprotiv.

Mislite da Srbija ima dugoročni projekat sa Srbima sa Kosova?

Mislim da je to stari projekat. Mislim da su i Srbija i Kosovo nenormalne zemlje, ni jedna ni druga nisu normalne zemlje. Normalizacija odnosa između dve nenormalne zemlje jeste dodatak koji vodi ka nenormalnosti. Mislim da bi pristup trebalo da bude drugačiji – potrebni su nam normalna Srbija i normalno Kosovo i normalan međusobni odnos kao posledica normalizacije njih samih. Za mene su zasebno zemlje mnogo bitnije od odnosa između njih.

Brisel na to gleda ovako – smatraju nas malim zemljama koje još uvek nisu članice EU i mnogo više brine o odnosu između država nego o tome kako je nama u našim kućama. Mislim da je ta geopolitička zabrinutost na jednoj strani, ali da ona sa nezaposlenošću i socijalnom bedom na drugoj strani preokreće demokratske zemlje u autokratije. Ovaj ceo region je pod autokratskim režimom. To je ideja očinske figure na vrhu, koja nije diktator u svom punom značenju, ali ipak ima poslednju reč u svemu, sve vreme. Nažalost, u 21. veku Evropa smatra da je gotovo sa diktaturom, ali u isto vreme dozvoljava i priznaje autokratiju koja, ukoliko se ne svrgne nakon određenog perioda, ima tendenciju ka totalitarizmu.

Vi zapravo kažete da postoji tendencija ka totalitarizmu na Kosovu, u Srbiji, Makedoniji, svuda na Balkanu?

Tako je, na celom Balkanu. U Bosni imate međunarodnu zaštitu i mislim da ti projekti vođeni politički, nacionalno i socioekonomski zapravo su protiv ljudi i nisu demokratski. Ukoliko su stabilnost i bezbednost bitnije od demokratije, razvitka i pravde, to dovodi do autokratije. I mislim da ceo region sada ide ka autokratiji. To je u jednu ruku stari projekat na Balkanu uparen sa pogrešnim pristupom Brisela.

Vi imate političku partiju, aktivni ste ovde, pa kako to možete promeniti?

Mislim da treba da se borimo i u institucijama i van njih. Nije dovoljno boriti se samo na ulici ili samo u parlamentu.

Šta ste promenili u institucijama?

Nismo mogli mnogo toga da promenimo s obzirom na to da smo bili opozicija sve vreme, ali uradili smo mnogo na emancipaciji i podizanju svesti među ljudima. Postoji neka vrsta kletve među pobunjenicima, a to je da nikada nećemo moći da dokumentujemo sve loše stvari koje smo sprečili svojim delovanjem. Loše stvari koje vrebaju svuda u zemlji postaju manje i sporije zahvaljujući našoj opoziciji. Nismo još uvek uspeli da ih zaustavimo i eliminišemo, ali pomoću našeg otpora postale su manje i sporije. Nije lako, ali pre ili kasnije ćemo uspeti.

Rekli ste da Albanci zapravo nemaju nikakav problem sa Srbima, ali imaju problem sa Srbijom kao državom. Šta se promenilo u proteklom periodu kada govorimo o ovim odnosima?

Nije postojao nijedan protest Srba na Kosovu na kome bi Srbi tražili ZSO. Mi organizujemo dosta protesta, ali oni nisu organizovali nijedan sa takvim zahtevom. Samo iz Beograda su to zahtevali, ali ja mislim ne za Srbe kao građane, nego za Srbiju kao zemlju. Mislim da Vučića uopšte nije briga za Srbe, on brine samo za svoju moć.

Ljudi u Srbiji kažu da je on priznao Kosovo i da je zato došao na vlast, da bi priznao Kosovo...

Ne raspravljam o tome, možda na kraju procesa on zaista prizna nezavisnost Kosova, ali on će to uraditi samo nakon toga što bude siguran da je izgradio malu Srbiju unutar Kosova.

Kako?

Sve su to stari projekti, koji sada samo imaju novo ime. Ali drugačije ime ne znači i drugačije stvari. Kada su Milošević i Dejtonski sporazum konačno priznali Bosnu, Srbi su bili trećina populacije u Bosni i dobili su pola Bosne. Ovde su Srbi na Kosovu samo šest odsto populacije i ne osećamo se ugroženima od strane Srba, ali Beograd namerava da putem zajednice opština sa većinskim srpskim stanovništvom kontroliše četvrtinu Kosova.

Koja je razlika za srpsku zajednicu na Kosovu sada kada se uporedi sa onim kako je bilo Albancima za vreme Miloševića?

Postoji velika razlika. Sada nema Miloševića među Albancima koji će poslati Srbe u zatvor i mučiti ih. Nemamo vojsku i policiju, nema tlačenja i eksploatacije. Ne verujem da su Srbi ovde pod opresijom. Naravno, imamo mnogo zajedničkih problema, kao što su nezaposlenost, loše obrazovanje i zdravstvo, ali mislim da nema nikakve analogije.

S druge strane, želimo da Kosovo dobije potpunu nezavisnost, što, po nama, znači pravo da se pridruži Albaniji. Mi za zagovaranje takve ideje ne dobijamo nikakvu pomoć sa strane. Trenutno, član 1.3 našeg Ustava nam ne dozvoljava da se pridružimo nekoj drugoj zemlji. Mi želimo da budemo u mogućnosti da se pridružimo Albaniji u mirnom i demokratskom maniru, ali to trenutno nije moguće zbog našeg Ustava, koji su manje-više pisale međunarodne sile.

Mislim da je najveća razlika to što Srbija daje 500 miliona evra svojim formacijama i paralelnim strukturama koje im kažu da je Kosovo Srbija, da je srce Srbije. A ja ne dobijam nijedan evro iz Tirane kako bih se zalagao za ujedinjenje. Zapravo, ja sam taj koji nekada pokušava da ih ubedi da stvari na Kosovu nisu uopšte tako dobre kao što se čini.

Složićete se da promena granica nije pitanje uloženog novca u kampanju...

Mislim da ljudi Srbi na Kosovu ne mogu uopšte da imaju svoje mišljenje o tome. Mi nismo čuli mišljenje Srba ovde, da smo proteklih godina čuli ovde od Srba da zahtevaju zajednicu, onda bih bio spreman slušati takve zahteve, ali ako to ne čujem od Srba na Kosovu nego samo od Vučića i Dačića, naravno da moram da se protivim. Zato je ZSO projekat Beograda, a ne Srba.

Mislite da ako Srbi iz na primer Gračanice organizuju proteste želeći zajednicu, vi ćete reći u redu, hajde da razgovaramo o tome?

To je trebalo da se dogodi u prošlosti kako bih ih ja saslušao. Ne postoji autentičan zahtev. Ali zašto to nije bio slučaj? Zašto to nije bilo moguće? Jer Beograd ne dozvoljava Srbima sa Kosova da predstavljaju sebe. Kao dodatak na to sada vidite da je Milorad Dodik na temu mnogih problema bliži Putinu nego što je Vučiću, i to je naša velika briga zbog toga što mogu lako da zamislim da predsednik srpske zajednice razmenjuje brojeve telefona sa Putinom. To je velika pretnja za nas.

Kako je to pretnja za vas?

Putin jednom nedeljno pominje Kosovo, upoređujući ga sa Krimom...

Ukoliko Briselski sporazum nije dobar za Kosovo, šta predlažete, kako uspostaviti bolje odnose?

Kosovo je abnormalna zemlja i ima dva ključna problema za građenje stabilnih odnosa, a to su podeljeni grad Mitrovica i velika stopa nezaposlenosti. Srbija, takođe, ima velike probleme, nije se suočila sa svojom prošlošću, ne zna gde njene granice počinju i postaje autokratsko društvo. Mislim da i Kosovo i Srbija treba da postanu normalne zemlje i onda treba uspostaviti i međusobne normalne odnose. Mislim da trenutno ne možemo da imamo normalne odnose. Ono što ja predlažem jeste neka vrsta socijalnog, otvorenog i demokratskog dijaloga. Za Srbe sa Kosova ja sam pre svega građanin Kosova, nisam Albanac. Ali ako uvedete Srbiju u jednačinu, ja postajem Albanac. Ja ne mogu da se uspešno usprotivim Srbiji samo kao građanin republike Kosovo. Srbija je prevelika i mnogo jača od nas. Ali to nije slučaj sa Srbima sa Kosova, sa njima to nije problem.

Institucionalna integracija nije dovoljna, potrebna nam je socijalna integracija. Ona se dešava na dva nivoa – jedna je na nivou industrijalizacije i ekonomskog razvoja, a druga su univerziteti, studenti i profesori. Mislim da kvalitetno obrazovanje integriše ljude i da su obrazovanje i ekonomija dva glavna nivoa socijalne integracije.

Kako to možemo da izvedemo?

Prvo moramo to da želimo. Moramo da prestanemo sa zatvorenim, diplomatskim dijalogom u Briselu, gde gospođa Mogerini kaže Vučiću i Mustafi – imate dogovor, sada idite i prodajte ga ljudima. Ne verujem u ovaj metod s vrha ka dnu. Mislim da pravi dijalog kreće sa dna ka vrhu.

Da li vidite takav dijalog na Kosovu?

Ne, jer je ceo pristup pogrešan. Umesto sa dna ka vrhu za razvoj, ide se od vrha ka dnu radi pomirenja. Ja ne moram da se pomirim sa Srbima iz Gračanice, oni mi ništa nisu uradili, zašto bih ja morao da se pomirim sa njima, mi nemamo problem. Moj problem su Vučić, Dačić... Ja se vrlo dobro sećam Aleksandra Vučića, ministra za informisanje tokom rata na Kosovu...

Shvatio sam u više navrata da vam smeta autokratski režim u Srbiji i izjednačavate Srbiju sa Vučićem, a šta ako za godinu-dve neko sasvim drugi bude na čelu Srbije, a govorimo o dogovoru između Srbije i Kosova koji bi trebalo da bude trajan?

Ukoliko se režim u Srbiji promeni a na vlast dođe koalicija recimo Žarka Koraća i Čedomira Jovanovića, mislim da će tada započeti proces normalizacije Srbije, već sa tom promenom. Kada kažem Vučić, ne mislim na srpski narod, već na Srbiju kao državu. Na Kosovu imate jednu zatvorenu pohvaćenu državu, zarobljenu, ali i Srbija je ista takva.

Ne može se poreći da je vlada Aleksandra Vučića uradila mnogo više u ovom procesu nego vlast pre njega...

Mislim da je to obmana.

Ukoliko Brisel kaže da su Vučić, Dačić, Mustafa radili dobar posao, vi imate pravo da kažete da to nije tačno. Da li verujete da će taj briselski paket biti napušten i da će se doći sa nekim drugim predlogom?

Mislim da će na kraju Srbija priznati Kosovo, ali to će biti gorak kraj, to je prvi element. Drugi je da međunarodna zajednica bude medijator između Srbije i Kosova i da ima svoje predloge i inicijative. Međutim, naši političari su veoma korumpirani i EULEX ovde ima njihove dosijee. Upotrebom tih dosijea oni disciplinuju naše političare. Tako da je to moja glavna briga, da EU s jedne strane priznaje Srbiju, ali ne i Kosovo, i biće medijator. Sa druge strane, EU ima pristup Kosovu putem EULEX-a, a nema nešto slično kada je u pitanju Srbija. Tu se stvara određena asimetrija i kao rezultat toga nastaje ZSO. Ne mislim da je ZSO posledica Ahtisarijevog plana, ona je posledica toga što međunarodna zajednica pokazuje razumevanje prema Srbiji koja ne priznaje Kosovo a gde Srbija nije prihvatila Ahtisarijev plan, jer je želela više od toga. Trenutni dijalog je posledica toga što Srbija nije bila zadovoljna Ahtisarijevim planom, a EU to prihvaća.

Šta je Kosovo uradilo za 16 godina da pokaže da je funkcionalno demokratsko društvo?

Posle UNMIK-a karakter vlade se nije promenio, iako su imena ministara sada albanska. Oni nisu uspeli da uspostave harmonično društvo. Ova vlada takođe neće uspeti u tome jer ima loš pristup koji se zasniva na tome da počinju stvarima koje su različite među nama, a ne onim što nam je zajedničko. Ono što je zajedničko ljudima jeste društvo, to da su svi oni radnici, zemljoradnici, nezaposleni, domaćice, taksisti, studenti... Socijalne uloge, to treba da bude početna tačka, a ne da se zapostavlja etnički identitet ljudi. UNMIK i naše vlade imaju isti pristup – počinju od razlika, sa idejom postizanja raznovrsnosti, i završavaju želeći toleranciju. Ja bih započeo tako što bih umesto različitosti ponudio univerzalnost, umesto raznovrsnosti predložio bih solidarnost, i umesto tolerancije predložio bih saradnju. Ja nisam protiv raznovrsnosti, ja samo više volim solidarnost. Oni su za ovih 16 godina imali pogrešan pristup. Imali su svu moć, pare, policiju, medije, NGO, ali pogrešan pristup.

Međunarodna zajednica i naša vlada stalno pričaju o miru, stabilnosti i sigurnosti, ali šta je sa pravdom, razvojem, demokratijom?

Šta je pravda na Kosovu?

To je vladavina zakona, nezavisno sudstvo, što ovde nije slučaj.

Kako uspostaviti vladavinu zakona?

Mislim da ne možemo imati pravdu bez demokratije i razvoja. I zbog toga moramo da svrgnemo ovu vladu. Moramo da promenimo ovu vladu kako bismo oslobodili sudski sistem od izvršne grane vlasti.

Ovo je neka vrsta ideologije vaše partije, ali šta je najkonkretniji program vaše partije? Na primer, ako Srbi ovde kažu: plašimo se kada vidimo proteste, kada Kurti sa svojim prijateljima organizuje proteste kako bi se zaustavilo stvaranje ZSO, koja je vaša poruka njima?

Naš predsednik Visar Imeri (predsednik pokreta Vetevendosije) rekao je u svom govoru: Mi nismo protiv Srba, ali Srbija je protiv nas.

Da li vi protestujete protiv Srbije ili protiv svoje vlade?

Mi protestujemo protiv naše vlade, koja je sklopila pogrešan, štetan i nepravedan dogovor sa Vučićem i Dačićem.

I to je ovde najveći problem?

Da, jeste.

A ne nezaposlenost, organizovani kriminal...?

To je takođe problem, ali to je sve povezano. Sve su to problemi, ali mislim da je jedan od najvećih ova bosnizacija koju vidimo kao konkretnu pretnju.

Šta je sa zemljištem za koje Srbi kažu da im je ukradeno kako bi se razvile sve ove nove zgrade, na primer u Gračanici, kako to može da se reši?

Mislim da imamo dosta problema sa imovinom. Dobro je da ste me to pitali, jer Vučić nikada ne pita za to. Vučić želi ZSO, on nikada ne pita ni za jednog Srbina i kakve on probleme ima.

Odluke suda treba da budu implementirane, a postoji selektivna implementacija odluka, upravo jer vlada ima previše uticaja na sudstvo. Mislim da pitanja u vezi sa imovinom treba da budu obnovljena na Kosovu.

Zbog čega se zakon ne primenjuje?

Zbog toga što postoji veliki materijalni interes moćnih ljudi. I to nije samo u vezi sa Srbima, već i sa albanskom imovinom. Mnogi ljudi su izgubili imovinu zbog nekih moćnih ljudi u sistemu ili oko njega. U jednu ruku, Kosovo je mesto gde postoji velika cirkulacija i odliv kapitala, a sa druge strane akumulacija kapitala se dešava u maloj grupi tajkuna.

Kao što nisu svi Albanci isti, tako nisu ni svi Srbi isti. Imate Srbe kojima je Milošević dao imovinu 90-ih i to nije bilo u redu. A imate i starosedeoce, Srbe koji su sedeli pored Albanaca i mnogi od njih tada nisu nosili uniforme. Nije jednako za Srbe koji su živeli ovde pre Drugog svetskog rata i za Srbe koji su dobili imovinu od Rankovića ili Miloševića. Zanimljivo je da su ti koji su dobili imovinu od Miloševića još veći nacionalisti i još veći ekstremisti jer znaju da ono što sada pripada njima nije i zapravo bilo njihovo. Isto tako, Albanci koji ovde imaju imovinu više od jednog veka, manje su vezani za svoje zemljište od ljudi koji su imovinu dobili nedavno i na ilegalan način.

Šta mislite o srpskim crkvama, u smislu statusa i kulturnog nasleđa?

To je veoma vredno kulturno nasleđe svih ljudi na Kosovu. Postoji ta religijska strana, ali i kulturna, koja pripada svima. Slažem se da svaka crkva i džamija treba da imaju svoju imovinu, ali se ne slažem da treba da imaju stotine hektara. Mislim da to nije u redu. Mislim da sveštenici i imami treba više da budu okrenuti duhovno i vertikalno, ka bogu, a ne materijalno i horizontalno, ka zemlji.

Kako ste vi razumeli celu priču u vezi sa neuspelim prijemom Kosova u UNESCO?

Prvo, ceo pokušaj Kosova za članstvo u UNESCO privatizovao je Hašim Tači, misleći da je uspeh garantovan. I, kako je B. Franklin rekao, neuspeh u pripremama je priprema za neuspeh. Drugo, međunarodna negativna uloga Srbije i Srpske pravoslavne crkve. Sa retkim izuzecima, mislim da je Srpska pravoslavna crkva deo državnog establišmenta. To nije mali problem. Oni su bili ujedinjeni u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Policija i vojska su državni aparati, a politička nomenklatura, SANU i Srpska crkva su bili deo iste velikosrpske ideološke priče. Potrebno je suočavanje sa prošlošću, potrebno je da srpski pravoslavni sveštenici ustanu i suoče se sa svojom ulogom u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Mislim da je bitno da to urade, ali to se nije desilo. Jer mislim da bi nakon toga saradnja bila mnogo lakša.

Rekli ste isto što i pre dve godine – morate da nas priznate, da se suočite sa prošlošću, i onda možda možemo da razgovaramo...

Dijalog koji će voditi razvoju možemo da započnemo odmah. Međutim, kod Vučića to nije moguće, on nas ne priznaje, a sa Nenadom Rašićem je to moguće odmah.

Zbog čega? Pričate kao srpska opozicija, a ne albanska. Da li je realno da Vučića krivimo za sve?

Ovde govorim za beogradski časopis, a srpsku opoziciju Vučić je gotovo eliminisao. Mislim da Vučić predstavlja novo lice starog koncepta.

Da li je vaša konačna ideja da postoji ujedinjena Albanija? Ukoliko vas pitam kako vidite Kosovo u narednih deset godina, šta ćete mi odgovoriti?

Voleo bih da vidim ceo naš region integrisan u EU. U međuvremenu, EU se takođe promenila, jer bih voleo da vidim društveniju Evropu sa više jednakosti i redistribucije. Dakle, EU se promenila, mi smo postali član EU, a Kosovo je dobilo pravo da se pridruži Albaniji. Ja bih glasao "da" na referendumu, ali ako ljudi ne glasaju za "da", mi ne bismo započeli treći balkanski rat.

Na Balkanu ne može biti rata bez Srbije, ni mira bez Albanaca.

Koje bi bilo ime te države?

Mislim da bi bilo Albanija.

Šta mislite o ideji da ceo ovaj region bude ujedinjen oko nečega kao što je EU?

Mislim da je to bila poslednja šansa pre rata. To više nije moguće.

Krajem 90-ih srpska intelektualna javnost vas je percipirala kao jednog od svetlijih predstavnika građanskog Kosova. Sada se ta slika o vama menja i sve više vas poistovećuju sa radikalnim idejama i uz vaše ime se stavlja epitet kosovski Šešelj. Kako vi to komentarišete, da li se vaša ideja promenila ili su se neke okolnosti promenile ili pak smatrate da ova komparacija ne stoji?

Mislim da to objašnjava kakvi su mediji u Srbiji, ako kreiraju takvu percepciju.

Nema takve slike u medijima, već u intelektualnoj javnosti...

To je totalno lažno i netačno. Šešelj je fašista, on je učestvovao u ratovima u Bosni...

Šešelj je imao ideju velike Srbije, kao i vi Albanije...

Mislim da je veća Albanija koncept izmišljen u Beogradu. Beograd je dobio teritoriju, a mi ovu nalepnicu. Vi vrlo dobro znate kakve je granice na umu imao Šešelj i šta je uradio zbog toga. On je, na primer, rekao da svi Albanci treba da budu inficirani AIDS-om.

Bitno je kako to želimo postići. Ja želim na demokratski i miran način. Ako ljudi kažu "ne", ja ću ostati ovde.

Gde bi se zaustavila ta granica? Da li bi onda Albanci iz Makedonije mogli da kažu: mi hoćemo da se pridružimo zajednici Albanija i Kosovo, i da li bi Albanci iz Crne Gore to mogli da kažu?

Na ljudima je da se organizuju i razgovaraju sa svojim političkim partijama. Mi kao pokret imamo članove iz mestâ gde god Albanci žive, ali mi radimo na Kosovu.

Vi to ne vidite kao moguću krizu na Balkanu?

Mislim da je najveća pretnja za krizu Beograd. Ne Beograd kao grad, već njegova politika. Srbija, na primer, uvek govori o određenom interesu Srba na Kosovu, ali se to nikada ne odnosi i na Albance u Srbiji, u Preševskoj dolini. Nema reciprociteta.

Da li može na Kosovu da se izgovori "dobri, stari dani"?

Ne, nema ovde nostalgije. I, nema revolucije uz nostalgiju.

Slobodan Georgijev, Dragana Sretenović