16.3.2016. U Hag, u Hag

piše: Miloš Vasić

Ovih dana vidimo kako se naše premudro rukovodstvo uvija kao crvi na udici oko obaveze – potpisane i ratifikovane! – da postupe po zahtevima Haškog tribunala. Te videćemo; te to će naše pravosuđe; te baš ste nam ga smestili usred kampanje; te za koga vi navijate: za nas ili za Voju Šešelja? Ministar Selaković koprca se, izvodi besne gliste, izmišlja nepostojeće pravosudne opcije i uopšte se folira – po svom običaju.

Stvari su sasvim jasne: ako Tribunal zatraži da neko ima da prisustvuje izricanju sopstvene presude; ili ako Tribunal zatraži da neko dođe zbog pritiska na svedoke, što je slučaj sa troje radikala (Jojić, Radeta, Ostojić) – e to ima da se primeni (zemunski: ispoštuje) i tačka. Naravno da Voja Šešelj, sa svojim političkim iskustvom i dubinskim poznavanjem Tome Nikolića i Ace Vučića, sasvim dobro pronalazi pukotine u pozicijama i relacijama vladajuće stranke; pa, on ju je i stvorio, makar ga je i izdala – ako jeste.

Jasno je Voji da bi neizbežno izručenje u Hag dovelo Nikolića, Vučića i Selakovića (i tutti quanti radicali) u položaj donekle neprijatan u sred predizborne kampanje, ali i inače. Naime, izvestan, nimalo zanemarljiv, deo Srpske napredne stranke ima simpatija za Šešelja i ostatak zaklane Srpske radikalne stranke i neće dobro gledati na tu isporuku u Hag. Nije to neki odlučujući deo SNS; pobediće oni i bez njih, ali imaju drugi problem: Aca Vučić je svojom galamom i kurčenjem doprineo previsokim očekivanjima, pa sada i lepa pobeda od četrdesetak procenata na opštim izborima izgleda kao poraz i katastrofa. Niko Acu Vučića nije terao da diže letvicu za skok u vis; sam je to radio, a sada primećuje da mu taj Voja Šešelj kvari očekivanja.

Izgleda da je tu reč o nečemu drugome: o sujeti naduvanoj preko svake razumne mere, a bez razmišljanja o mogućim problemima za koje je bilo jasno da će se pojaviti – još od novembra prošle godine kada je Voju izbacilo iz Sheveningena (nije trebalo ni da ga prime tamo, ali džaba smo im to govorili). Još tada se znalo – ili se moglo naslutiti – da će taj problem doći na red; i to u – naravno – najnezgodnijem trenutku. Ne može se isključiti ni pakost Haškog tribunala (vi zajebavate nas, a sada ćemo mi malo vas); ali dokažite im to, čikam vas. Dopunska komplikacija je ovo troje radikala, Jojić, Radeta i Ostojić: bez obzira na ukupnu telesnu težinu koju Žandarmerija treba da prenese do Surčina (oko pola tone uz njega, kaže Šešelj), Vlada Republike Srbije moraće da postupi. To što se sada neki vade na slučaj Florans Artman, koju Tribunal duži za neku globu zbog nepoštovanja (moš’ misliti), nekih sedam hiljada evrića, pa Francuska neće da je izručuje, to nama ovde ne znači ništa. Florans tuže zbog knjige u kojoj im je rekla šta ih spada – s pravom, čitao sam – a ove radikale tuže zbog pritiska na svedoke, što je mnogo ozbiljnija priča.

Od svega toga nama ovde nije nimalo lakše. Ova država suočena je sa jasnim zahtevom: Voja mora na izricanje presude, a ovo troje na suđenje zbog pritisaka na svedoke – i tačka. Nema tu ništa dalje, nikakva izmotavanja ne pomažu, kao ni do sada. Neka ih žandarmi nose, mogu, veliki su i jaki, neka ostatak zaklanih radikala pravi scene po ulicama, to je tako. To što su ovi (tačnije: ovaj) rešili baš sada da prave izbore – e, pa to je njihov problem. Ako su uopšte uzimali u obzir Šešelja i ostale, bili bi razmislili oko tih izbora; verovatno su zaključili da Voja nije neki problem, sve i da ga izruče, kao što mi se javlja i da hoće: noćom, kradom. Voja, pak, priča okolo da će proći kao i Radovan Karadžić (nešto manje od dve-tri doživotne). Ovo troje radikala popiće po malo zatvora ili globe, to više nikoga niti ne zanima, oni su sitna riba pljuckavica ionako. Kako god to sve zajedno ispalo, poučno je za sve nas ovde: nije problem u Voji i Hagu; problem je u ovima na vlasti koji nisu u stanju da postupe kako je najpraktičnije. To jest da Voju šutnu u Hag, pa šta mu Bog da; ishod ionako niko ne može da pretpostavi, jer je taj Tribunal postao nepredvidiv i haotičan, što je, pak, druga priča.