DOKUMENT: Izveštaj Ombudsmana Saše Jankovića za 2015: «Ljudska prava" funkcionera protiv ljudskih prava, sloboda izražavanja i medija DOKUMENT: Redovan godišnji izveštaj za 2015. godinu Poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković: Porast broja pritužbi ne znači da u našem društvu ima više diskriminacije, već da se diskriminacija kao pojava sve više prepoznaje

• Vojna služba bezbednosti (Vojnobezbednosna agencija, VBA) se izmiče demokratskoj civilnoj kontroli
• Ombudasman je u Narodnoj skupštini izneo osnovano saznanje da su u Odeljenju za bezbednost pri Kabinetu ministra unutrašnjih poslova fizički uništeni čvrsti diskovi sa službenim podacima. Niko nije pokazao interesovanje za tu informaciju... U krivičnoj prijavi koju je godinu dana kasnije podneo pripadnik te službe i koja je javno objavljena, izneta je tvrdnja da je informatička oprema uništena radi prikrivanja tragova nezakonitog tajnog praćenja novinara i drugih javnih ličnosti

Stanje prava građana u Srbiji tokom 2015. godine obeležile su ekonomske nedaće velikog broja građana i manjak pravne sigurnosti. Država i administracija bavile su se sopstvenim reformama čiji rezultati (još) nisu doveli do promena koje građani osećaju kao jasan boljitak.

U odnosu na prethodnu izveštajnu godinu, broj pritužbi iz socijalnih i ekonomskih prava smenio je sa prvog mesta po brojnosti pritužbe na tzv. lošu upravu - neblagovremen rad administracije, nemaran odnos prema poslu, očigledno pogrešnu primenu prava i druge propuste iz domena „dobre uprave".

Posebno ranjive bile su sledeće grupe i građani:

• jako siromašni,

• deca i mladi,

• osobe sa invaliditetom,

• starije osobe,

• izbeglice i drugi migranti,

• interno raseljeni,

• pripadnici nacionalnih manjina (među njima najugroženiji su Romi),

• osobe lišene slobode (uključujući i pacijente u psihijatrijskim bolnicama i korisnike u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa),

• oboleli od teških bolesti,

• žrtve nasilja u porodici i partnerskim odnosima,

• organizacije i pojedinci zagovornici ljudskih prava,

• organizacije i pojedinci koji iznose kritične stavove,

• novinari,

• pripadnici LTBTI populacije.

Mnogi Zaštitniku građana imaju običaj da kažu da je u Srbiji najugroženiji – „običan građanin"...

Nezavisnost Zaštitnika građana propisana Ustavom (kao i nekih drugih organa za zaštitu ljudskih prava, čija je nezavisnost propisana organskim zakonima) grubo je prekršena odredbama Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru kojim je, istovremeno, nekim drugim organima (Vladi, predsedniku Republike, Narodnoj banci Srbije, Visokom savetu sudstva, Ustavnom sudu, Državnom veću tužilaca) sačuvana nezavisnost.

U državi nije uspostavljen funkcionalan horizontalno i vertikalno razgranat sistem otklanjanja nepravilnosti u kome bi Zaštitnik otklanjao samo izuzetne nepravilnosti i nezakonitosti na štetu prava građana (kako je inače zamišljena institucija ombudsmana), dok se ostale rešavaju na nivou unutrašnje kontrole i korišćenjem propisanih pravnih lekova pred organima uprave i pravosuđa. Nemajući dostupnu i delotvornu mogućnost da problem izlože i reše na taj način, građani se u većini slučajeva obraćaju Zaštitniku kao prvoj, a ne poslednjoj kontrolnoj instanci. Odavno potrebne, koncipirane i planirane, izmene Zakona o Zaštitniku građana kojima je, između ostalog, trebalo aktivirati unutrašnje mehanizme kontrole u organima vlasti, nisu pripremljene ni donete.

SPOLjNI UTICAJI

Mnoštvo starih i novih izazova u regionu i globalno usložnjavali su i otežavali poštovanje standarda i praksu poštovanja ljudskih prava. Istorijski talas izbeglica i drugih migranata iz Azije i Afrike koje su države i društva u Evropi bez izuzetka dočekale nespremno, otkrio je i manjkavosti u opredeljenosti za poštovanje davno usvojenih standarda ljudskih prava u realnim kriznim situacijama. Trpeli su, i trpe, izbeglice i drugi migranti, ali i lokalno stanovništvo.

Srbija se prema izbeglicama i migrantima ponela korektno: humano, ali ponekad nedovoljno organizovano, uglavnom usled ad hoc pristupa strateškim izazovima. Od velike koristi bilo je prisustvo i aktivnosti međunarodnih organizacija i partnera (posebno specijalizovane agencije UN, Evropska komisija). Ključna je bila saradnja sa organima susednih država – Makedonije i Hrvatske, a blisko su sarađivali i nacionalni ombudsmani duž cele tzv. „Balkanske rute". Srbija je „tranzitna" država za migracije sa juga i istoka. Još ozbiljniji izazovi ljudskih prava u pogledu izbeglica i migranata, kako za njih tako i za lokalno stanovništvo mogu tek da uslede.

Teroristički napadi i jačanje protiv-terorističkih mera i ovlašćenja suzili su prostor slobode građana na tanku liniju između čekića i nakovnja. Srbija je za sada odolela trendu normativnog sužavanja sloboda i prava građana zarad navodnog efikasnijeg suprotstavljanja terorizmu. U primeni propisa, međutim, sve je veći broj aktera koji zadiru u privatnost i druge slobode građana i sve su veće njihove tehničke i finansijske mogućnosti, dok se u demokratsku civilnu kontrolu proporcionalno ne ulaže i ona gubi stvarnu mogućnost edukacije, prevencije i otkrivanja neproporcionalnih, neopravdanih i na drugi način nepravilnih i nezakonitih zadiranja u prava građana.

Rad instrumenata međunarodne pravde, pre svega Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i međunarodno pravosuđe na teritoriji Kosova i Metohije, nije uvek mogao da posluži kao inspiracija za jačanje uverenja o pravičnom, efikasnom, te politički, nacionalno i na svaki drugi način objektivnom rasvetljavanju ratnih zločina iz prošlosti i pomirenju u regionu.

Deo predstavnika vlasti, međutim obesmišljava u potpunosti rad suda: posle odslužene desetogodišnje zatvorske kazne zbog ratnih zločina, bivšeg visokog oficira dočekao je uz počasti državni i vojni vrh. Ministar pravde izrazio je na dočeku očekivanje da će njegovi postupci biti uzor budućim generacijama.

Smanjuje se broj novih tužbi protiv Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Do kraja 2015. godine protiv Srbije je podneto 1.142 pritužbe.

Prema statističkim podacima iz Strazbura, Srbija u odnosu na broj stanovnika ima 1,74 slučaja pred sudom na 10.000 stanovnika, još uvek više od proseka u ostalim zemljama članicama Saveta Evrope. Sud u Strazburu u 2015. godini doneo je 17 presuda po tužbama protiv Srbije, od čega samo jednu oslobađajuću.

Srpski državljani najčešće se obraćaju Strazburu zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih presuda domaćih sudova, kršenja prava na pravično suđenje, povrede dužine sudskog procesa i diskriminacije.

Od kako je postala punopravna članica Saveta Evrope, Evropski sud za ljudska prava doneo je protiv Srbije 132 presude, od kojih je u 117 slučajeva pronađeno kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima. Komitet ministara Saveta Evrope, nadležan za nadzor sprovođenja presuda Suda, je, uvažavajući mišljenje Zaštitnika građana, na 1250. sednici održanoj 8-10.3.2016. godine pozvao Republiku Srbiju da u najkraćem roku razreši sva sporna pitanja u vezi sa istraživanjem slučajeva „nestalih beba" na koja mu je ukazao Zaštitnik građana. Značajnu pomoć u karakterističnim slučajevima srpskim građanima pred sudom u Strazburu pružaju domaće nevladine organizacije, poput JUKOM-a i Beogradskog centra za ljudska prava.

„LjUDSKA PRAVA" PROTIV LjUDSKIH PRAVA, SLOBODA IZRAŽAVANjA I MEDIJI

Jačaju ekstremistički pokreti koji u svojim ideološkim platformama negiraju ravnopravnost, uvažavanje različitosti i druge temeljne postavke ljudskih prava i to tako što sve izraženije zloupotrebljavaju ljudska prava na slobodu izražavanja, pri čemu izostaju efikasne reakcije nadležnih državnih organa (pod efikasnom reakcijom ne smatra se javno saopštenje, izuzev ako je dovoljno da spreči ponavljanje štetne pojave, što do sada nije bio slučaj).

Relativizuju se i banalizuju, obesmišljavaju temeljni pojmovi i vrednosti poput (ne)diskriminacije, pretpostavke nevinosti, prava deteta, ustavnosti i zakonitosti.

Pojedini javni funkcioneri pozivaju se na svoju građansku slobodu izražavanja da bi sa državne funkcije, govoreći u zvaničnom kapacitetu, iznosili neformalna saznanja ili uvredljive i neprimerene lične stavove.

Ministar unutrašnjih poslova, u intervjuu za list Nedeljnik korektno upitan koga sa stanovišta vlasti tretira kao najozbiljniju opoziciju, kaže: „najveću opoziciju glume jedna šminkerka i jedna glumica, kao i poneki propali skriboman".

Još jedna rečenica ministra dr Stefanovića iz istog intervjua: „činjenica jeste da se naša nejaka opozicija preselila u nevladin sektor", primer je sistematičnog nastojanja da se kritika vlasti i sloboda izražavanja, kao temeljne vrednosti slobodnog društva i bića slobodnog građanina, svedu na neprincipijelnu dnevno-stranačku utakmicu i tako učine odbojnim prosečnom građaninu, a da se istovremeno nevladin sektor diskredituje kao dnevnopolitički motivisan i tako liši pozicije objektivnosti i opšteg interesa.

Primena tri reformska zakona u medijskoj sferi (Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim servisima, primena počela 1. 7. 2015. godine) nije u praksi ojačala slobodu medija i pravo građana na potpuno, objektivno i pravovremeno informisanje. Mediji su i dalje pod presudnim netransparentnim uticajem sprege politike i novca koji je samo zaodenut u zakonsku formu finansiranja programa i oglašavanja. Očekivanja da će povlačenje države iz vlasništva nad medijima i konkursno finansiranje sadržaja od javnog interesa iz opštinskih, gradskih, pokrajinskog i republičkog budžeta, definisani novim medijskim zakonima bitno uticati na zaštitu javnog interesa u sferi informisanja, u velikoj meri su obesmišljena načinom na koji su ti zakoni primenjeni u praksi. Prave transparentnosti vlasništva nema. Ako je suditi po strukturi novih vlasnika medija, proističe da je Srbija, umesto državnih, dobila stranačke medije.

Početak procesa povlačenja države iz vlasništva u medijima kasnio je četiri meseca, zbog opstrukcije javnih medijskih preduzeća.

Od 70 javnih preduzeća uslove za aukcijsku prodaju kapitala do naznačenog roka ispunilo je 50, sudbina onih koji nisu ispunili uslove je nepoznata. U naredna četiri meseca (do kraja oktobra 2015. godine) nove vlasnike dobilo je 36 medijskih preduzeća, a 14 ni posle dva kruga privatizacije nije našlo kupca, među njima i državna novinska agencija Tanjug. Prestankom važenja Zakona o Tanjugu i izričitom Odlukom Vlade je ugašena, ali i dalje radi i koristi zgradu, državna obeležja i druge resurse. Politiku AD država je stavila na listu 17 strateških javnih preduzeća i tako zamrznula njen status. Kompanija Novosti, gde je država manjinski vlasnik, nije ni pomenuta u procesu privatizacije.

Poseban izazov je finansiranje javnih servisa Radio televizija Srbije i Radio televizija Vojvodine su od 1.1.2016. morali da otpočnu finansiranje Prema Zakonu o javnim servisima. Nisu se, međutim, blagovremeno za to pripremili (RTS), pa je krajem 2015. godine, na inicijativu Ministarstva rudarstva i energetike, donet poseban Zakon o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis prema kome građani plaćaju taksu za RTS i RTV u iznosu od 150 dinara mesečno do kraja 2016. godine uz račun za potrošenu električnu energiju, što izaziva revolt u delu javnosti. Predviđa se da će javni servisi u 2016. biti finansirani iz budžeta sa 4 milijarde dinara (upola manje nego prošle godine), uz finansiranje naplatom takse.

Država je na svim nivoima vlasti, pre privatizacije javnih medijskih preduzeća, svoje medije sufinansirala direktno iz budžeta sa okvirno 25 miliona evra godišnje: 5 miliona Republika, 3,5 miliona AP Vojvodina i 16,5 miliona lokalne samouprave. Od novembra 2016. godine zakonom je zabranjeno direktno budžetsko finansiranje i uveden system projektnog (konkursnog) finansiranja medijskih sadržaja u javnom interesu.

Dva medijska konkursa Ministarstva kulture i informisanja u 2015. godini sprovedena su u načelu uglavnom uspešno, za razliku od konkursa lokalnih samouprava. U komisijama većinu čine predstavnici novinarskih i medijskih udruženja, ali su na lokalnom nivou izraženiji sukobi interesa te kršenje i zloupotreba procedura. U nekoliko slučajeva (na primer Studio B) preko konkursa je novim vlasnicima vraćen značajan deo novca kojim su prethodno od države kupili medije.

Zakonom o državnoj upravi i lokalnoj samoupravi nije propisana dužnost jedinice lokalne samouprave da izdvaja novac u budžetu za javni interes, niti je bliže određen procenat takvog izdvajanja, ako ga ima. Prema podacima Udruženja novinara Srbije (UNS) lokalne vlasti su u proseku za projektno finansiranje izdvajale jedan odsto lokalnog budžeta, što udruženja i asocijacije smatraju nedovoljnim. UNS je ponovo zatražio da se lokalne samouprave obavežu na obavezno izdvajanje dva odsto iz budžeta za ove namene, što podržavaju i ostala udruženja i asocijacije. Predstavnici organa javne vlasti, međutim, kažu da za donošenje takve odluke nema ustavnog osnova.

Regulatorno telo za elektronske medije je poprište sukoba medijskih, komercijalnih i političkih interesa, njegovo rukovodeće telo – Savet nije kompletno. Javnost s pravom očekuje da REM jače reaguje i aktivnije koristi nadležnosti povodom očiglednih kršenja Zakona o elektronskim medijima, novinarskih kodeksa i pravila oglašavanja.

Savet za štampu, jedino samoregulatorno telo u medijskoj sferi u Srbiji, 2015. godine je primio 109 žalbi na sadržaje štampanih i onlajn medija, malo više nego 2014. kada je primljeno 80 žalbi. Broj slučajeva u kojima je utvrđeno kršenje Kodeksa znatno je veći nego prethodne godine i iznosi 60, od čega je izrečeno 36 javnih opomena medijima koji nisu prihvatili punu nadležnost Saveta za štampu.

Prema izveštaju Saveta, mediji su najčešće kršili odredbe iz odeljka Istinitost izveštavanja (35 puta) i to uglavnom tačke koje se odnose na zabranu objavljivanja neosnovanih optužbi, kleveta ili glasina, kao i na obavezu razlikovanja činjenica od komentara, nagađanja i pretpostavki.

U najvećem broju slučajeva, prekršeno je više tačaka Kodeksa novinara.

Pojedini mediji ne poštuju ni obavezu objavljivanja odluka Komisije o kršenju Kodeksa: "Večernje novosti" nisu objavile četiri od pet odluka, "Blic" nije objavio dve od šest odluka, "Alo" dve od pet, dok "Telegraf.rs" nije objavio nijednu od dve odluke.

Savet je izmenom Statuta ukinuo pravo veta prilikom odlučivanja u Komisiji za žalbe. To je već na prvom koraku, prilikom odlučivanja po žalbama na tekst Politike o američkim donacijama civilnom sektoru i medijima dovelo do oštre kritike tog dnevnog lista usmerene pojedinačno i lično na članove Komisije i donelo najveća iskušenja Savetu od osnivanja.

Tokom prošle godine broj fizičkih napada i drugih oblika pritisaka na novinare je ponovo počeo da raste.

Registar koji je formiran na sajtu Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) pokazuje da je 2015. godine bilo ukupno 38 takvih napada, dok ih je 2013. i 2014. bilo po 23.

Prošle godine je, prema tom registru, bilo ukupno jedanaest fizičkih napada na novinare, tri napada na imovinu novinara, 21 verbalna pretnja i tri slučaja koja su okarakterisana kao pritisak na novinare.

Vladajuća stranka izdala je zvanično saopštenje u kome je urednicu na Javnom servisu Radio televizija Srbije optužila za „brutalno političko mešanje" u istražne radnje, nakon što je jedan tabloid preneo njenu izjavu da bi bilo „razumno da na informativni razgovor u policiju budu pozvani i urednici TV Pink i Informera, a ne samo menadžment Kurira".

Usledile su, po ustaljenom redosledu, uvredljive i agresivne naslovne strane u provladinim štampanim medijima, maliciozni prilozi na provladinim TV stanicama i očigledno dirigovani verbalni progon (uvrede, najteže lične diskvalifikacije) u komentarima sa karakterističnih naloga na medijskim portalima i na društvenim mrežama (tzv. „botovi"). Takvi napadi na lični integritet su vidno organizovani i lišeni bilo kakve odgovornosti. Njihov neposredan ili odloženi efekat je povlačenje javnih ličnosti iz društvenog života.

Nisu rešeni slučajevi ubistava novinara iz prethodnog perioda, kao ni nekoliko fizičkih napada na novinare.

Raste broj iskusnih novinara bez posla ili onih koji su otišli iz novinarstva. Novinarski krugovi primećuju da do posla lakše dolaze nepoznate kolege od onih koji su već stekli profesionalni ugled, što se protivi logici slobodnog „tržišta". Socijalni položaj novinara je izrazito nizak.

Više slobode postoji u pisanim medijima u štampi i na elektronskim portalima nego na TV stanicama. Program Radio Beograda zapažen je po kvalitetu. Tiraži dnevnih novina u 2015. godini su prema procenama upućenih (nema uslova za egzaktnu statistiku) prvi put pali ispod 500 hiljada dnevno, za trećinu manje nego pre dve godine. Jasno je da je „sloboda" medija u načelu obrnuto proporcionalna uticaju, koga televizijski program ima najviše.

Politička vlast novinara ili redakciju koji se kritički odnosi prema njoj tretira kao političkog protivnika. Vlast takođe bojkotuje pojedine medije – čak i javni servis. Republička Vlada tako bojkotuje Radio televiziju Vojvodine.

Javni medijski prostor i društvene mreže poprište su lažiranja javne debate, kroz organizovanu aktivnost stranačkih aktivista čiji je zadatak da masovnim pisanjem komentara, tvitova, postova, blogova određenu ideju, aktivnost, organizaciju, instituciju, ličnost veštački promovišu ili degradiraju, ne libeći se manipulacije, laži, uvreda i pretnji.

Na internetu postoje neregistrovani medijski sadržaji koji bez ikakve odgovornosti, zaklanjajući se, a u stvari zloupotrebljavajući neprincipijelno i nedosledno regulisane medijske slobode, objavljuju insinuacije, pretenciozne konstrukcije, otvorene i prikrivene pretnje i ucene.

Kontrola javnog mnjenja medijskom manipulacijom stekla je svojevrsnu „legitimnost" utoliko što je prihvaćena kao navodna neminovna posledica „slobode govora i izražavanja".

Na dva medija – privatnoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom i tabloidu sa ogromnom cirkulacijom, oba bliska političkoj vlasti, objavljen je autentičan dokument klinike za psihijatrijske bolesti sa informacijama o istoriji bolesti osobe koja je u tom momentu iznosila teške optužbe na račun političkog vrha.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti hitno je i proaktivno reagovao, prikupio činjenice i okolnosti u svojoj moći i podneo odgovarajuće prijave protiv nepoznatih lica za zloupotrebu najosetljivijih ličnih podataka, sa malim izgledom da pravosuđe i policija efikasno okončaju istragu, identifikuju i kazne počinioce.

Borba za vlast preko tabloida i tajnih službi gazi sve zakonske, etičke i moralne norme, a medijski regulatorni mehanizmi i demokratska civilna kontrola službi nemaju resurse, ovlašćenja i stvarnu moć da tome stanu na put.

Resorno ministarstvo se u javnoj polemici uglavnom poziva na zakone koji su usvojeni. Ključne negativne pojave na medijskoj sceni ostaju bez javne reakcije, makar verbalne osude resornog ministra.

Tabloidizacija medija, društva i države, o kojoj je u prethodnim godišnjim izveštajima detaljno pisano, dosegla je vrhunac slučajem tzv. „Državnog udara" koji je pripremljen, proglašen i sprečen na stranicama i u programu vodećih provladinih medija.

Za nadati se ostaje da će očigledna bizarnost te tabloidne epizode označiti i početak kraja te vrste manipulacije svešću građana.

PRAVNA SIGURNOST

Zakoni doneti u manjkavoj, prebrzoj proceduri, međusobno neusklađeni, sa odredbama koje protivreče drugim odredbama u istom ili drugim zakonima, čija su rešenja nedovoljno jasna stručnjacima, a kamoli svima onima na koje se norme odnose, a primena neujednačena, selektivna, dok je praksa sudova u sporovima koji proisteknu iz njihove primene nepoznata, doveli su do izraženog formalnog normativizma i skromne suštinske pravne sigurnosti u Republici.

Prema podacima Otvorenog parlamenta, u 2015. godini je doneto 182 zakona, od toga 80 po hitnoj proceduri (44%) . S druge strane, u situacijama u kojima je donošenje po hitnoj proceduri očigledno bilo neophodno, hitna procedura je izostala.

Odlukom Ustavnog suda iz aprila 2015. godine utvrđeno je da Zakon o okupljanju građana nije u saglasnosti sa Ustavom, a do dana njenog objavljivanja u službenom glasilu (koje je bilo odloženo za šest meseci), Ministarstvo unutrašnjih poslova nije blagovremeno pripremilo nacrt novog zakona kojim bi se uredio postupak ostvarivanja Ustavom zajemčene slobode građana na okupljanje. Do donošenja novog zakona, duže od tri meseca u Srbiji nije bilo zakonski uređeno ostvarivanje Ustavom garantovane slobode okupljanja, a bilo je onemogućeno i ostvarivanje javnog interesa na zakonito ograničenje te slobode kada je to neophodno iz Ustavom propisanih razloga - radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije.

Novim Zakonom o javnom okupljanju nisu do kraja otklonjeni ni nedostaci zbog kojih je prethodni zakon oglašen neustavnim, a koji se odnose na razloge za ograničenja zajemčene slobode okupljanja i delotvornost pravnih sredstava za zaštitu te slobode. Novi zakon deluje destimulativno na slobodu okupljanja nesrazmerno visokim novčanim kaznama.

Povlačenje Predloga zakona o ravnopravnosti žena i muškaraca, čije su usvajanje Vlada i Narodna skupština planirale u hitnom postupku, rezultat je uvažavanja brojnih primedbi koje nisu mogle da budu iznete ranije zbog odsustva javne rasprave.

Odsustvo javne rasprave o predlozima Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i medijima, Zakona o izmeni Zakona o javnim medijskim servisima i Zakona o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis i mogućnosti da se javnost izjasni o rešenjima koja se odnose na javni medijski servis – servis namenjen građanima (javnosti), doprinelo je konfuziji o tome šta je javni medijski servis, koja je njegova uloga i na koji se način finansira i obezbeđuje njegova finansijska i svaka druga nezavisnost.

Javna rasprava i redovan zakonodavni postupak nužni su naročito kada se donosi propis koji na nov način uređuje jednu oblast.

Nakon višedecenijskog odsustva bilo kakvog propisa o inspekcijskom nadzoru, za čim je potrebu isticao ovaj organ i u ranijim godišnjim izveštajima, pripremljen je Predlog zakona o inspekcijskom nadzoru i sprovedena kvalitetna javna rasprava. Predlog je zatim bez razumljivog razloga upućen na usvajanje u Narodnoj skupštini po hitnom postupku, te je završni deo debate i unapređivanja zakonskih rešenja izostao. To je još manje razumljivo imajući u vidu da je završnim odredbama propisano da Zakon počinje da se primenjuje po isteku od 12 meseci od dana stupanja na snagu (sem nekoliko organizacionih odredbi čija primena počinje tri meseca od dana stupanja zakona na snagu).

U oblasti radnih odnosa doneti su po hitnom postupku zakoni koji značajno utiču na položaj većeg broja građana (npr. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru). Ne samo organi, ustanove i zaposleni već i oni koji koriste usluge različitih sistema, nisu imali mogućnost da razmotre ponuđena rešenja i ukažu na rizike koje oni mogu nositi.

Tako se i desilo da se u Zakonu o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru nađe odredba koja je postojeće pravo žena da ranije nego muškarci odu u penziju pretvorila u njihovu dužnost i tako afirmativnu meru za postizanje ravnopravnosti između muškaraca i žena , pretvorila u suštu suprotnost. Ovaj organ i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti zajednički su osporili ustavnost te odredbe pred Ustavnim sudom i zatražile od njega da njenu primenu, zbog neotklonjivih štetnih posledica koje prete, spreči privremenom merom. Ustavni sud je to prihvatio, nakon čega se resorni ministar, čije je ministarstvo sačinilo predlog tog zakona i ignorisalo sva upozorenja tokom zakonodavne procedure, zahvalio (!?) javno Ustavnom sudu na efikasnosti i tome što je sprečio povredu prava žena, ni jednog momenta ne uviđajući svoju odgovornost za veliku opasnost i trošenje institucionalnih resursa za njeno otklanjanje.

Administrativni problemi u primeni Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru onemogućili su razvoj brojnih usluga u jedinicama lokalne samouprave namenjenih posebno osetljivom stanovništvu: deci, žrtvama nasilja, osobama sa invaliditetom, i drugima i tako prevalili teret štednje na najranjivije. O predlogu tog zakona održana je samo formalno javna rasprava, a da nakon nje nije bilo obrazloženja zbog čega pojedine primedbe nisu usvojene.

Dve značajne izmene u oblasti obrazovanja uvedene su u pravni sistem bez prethodnog pružanja mogućnosti da se o njima izjasne oni na koje te izmene utiču. Studenti – čiji položaj menjaju izmene Zakona o visokom obrazovanju i zaposleni u prosveti – čiji se položaj menja izmenom Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, nisu imali valjanu mogućnost da se, samostalno ili preko svojih udruženja, izjasne o ovim izmenama i ukažu na moguće nedostatke.

Prilikom usvajanja Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i Zakona o izvršenju i obezbeđenju, Vlada se dosledno pridržavala odredbi Zakona o državnoj upravi i Poslovnika Vlade koji obavezuju na javnu raspravu o novom (sistemskom) zakonu. U ovom slučaju međutim, pravnoj nesigurnosti je doprinela pojava (pre)čestog menjanja zakonskih tekstova. Naime, Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine donet je pošto je stari zakon iz 2011. godine tokom 2014. godine dva puta menjan i dopunjavan, poslednji put 5 meseci pre donošenja sasvim novog zakona.

Nakon samo jedne godine primene Zakona o javnom beležništvu, Vlada je uočila nepreciznosti i protivurečnosti u njegovim odredbama, ali i pravne praznine koje su „uglavnom takve da ne ostavljaju prostora za iznalaženje bilo kakvog rešenja u određenim situacijama" (citat iz zvaničnog obrazloženja poslednjih izmena). Stoga je taj zakon tokom 2015. godine menjan i dopunjavan dva puta, poslednji put sa čak 72 člana koja se tiču suštine. Međutim, nema podataka da je primenjena odredba poslovnika Vlade prema kojoj se javna rasprava sprovodi kada god se bitno menjaju rešenja iz postojećeg zakona. Štaviše, prve njegove izmene, koje datiraju iz januara 2015. godine, nastale su kao reakcija na višemesečnu obustavu rada advokature, o čemu svedoči obrazloženje prema kome je, na osnovu analize dosadašnje primene, kao i potreba prakse i zahteva advokature, zaključeno da je neophodno da se izvrše izmene i dopune ovog zakona. Iako su se tokom višemesečne obustave rada advokata i u javnosti, usled činjenice da je javno beležništvo postalo ekskluzivni vlasnik značajnih ovlašćenja, čuli mnogi argumenti o novom zakonu, to se ipak ne može poistovetiti sa javnom raspravom. Ni u pogledu poslednjih (za sada) izmena i dopuna iz decembra 2015. godine, nema dokaza za izjašnjenje predlagača o tome da su u procesu konsultacija učestvovali predstavnici svih zainteresovanih grupa, javni beležnici, sudovi, advokati i privredna društva, zbog čega nije bilo potrebno sprovoditi javnu raspravu na način predviđen Poslovnikom, a što je bilo predmet kritike Republičkog sekretarijata za javne politike. Sekretarijat je u svom Mišljenju istakao da je Analiza efekata zakona morala da sadrži informacije o obavljenim konsultacijama sa zainteresovanim subjektima (da li su održane, kada i gde), korišćenim tehnikama za sprovođenje konsultacija, primedbe predloge i sugestije koje su prikupljene i razloge zašto su neke od njih unete u tekst, a ostale nisu.

I dok se kod izmena i dopuna propisa koji regulišu ulogu i nadležnosti javnog beležnika može shvatiti potreba hitnosti, usled višestruko pogubnih posledica obustave rada advokata po prava građana, dotle je teško naći opravdanje zašto za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana postoje razlozi za donošenje po hitnom postupku. Naime, taj propis donet je radi stvaranja uslova za ostvarivanje prava na poresku olakšicu za zapošljavanje novih radnika, i kao takav trebalo bi da bude plod duboko promišljene i unapred poznate poreske politike. Slično tome, izmene i dopune Zakona o Državnom veću tužilaca i Zakona o Visokom savetu sudstva koje predviđaju javnost sednica, obaveze obezbeđivanja obrazloženja odluka, dostupnosti na internet stranici svakako ne mogu kao dobar razlog za usvajanje po hitnom postupku imati obrazloženje da je to neophodno radi ispunjavanja obaveza iz Akcionog plana za pregovaračko poglavlje 23, kako je zvanično napisano.

Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi" Vlada je takođe uputila na usvajanje po hitnom postupku, iako se radilo o zadiranju u Ustavom garantovano pravo na mirno uživanje imovine. Nakon javnog apela ovog organa, predlog je vraćen u redovnu proceduru.

Ne stoji čvrsto ni obrazloženje za donošenje dva sistemska zakona po hitnom postupku – Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o inspekcijskom nadzoru, s obzirom na to da prvi počinje da se primenjuje 1.7.2017. godine, a drugi 12 meseci od dana stupanja na snagu u aprilu 2015. godine!

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji nije prošao javnu raspravu i Narodnoj skupštini upućen je na usvajanje po hitnom postupku. Slično Predlogu zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i Predlog zakona o sistemu plata u javnom sektoru prošao je javnu raspravu na krajnje formalan način. Javna rasprava za propis koji menja prava i obaveze najšireg dela javne administracije i bitno menja radno-pravni status nekoliko hiljada zaposlenih u javnom sektoru, trajala je manje od mesec dana, a nakon nje nije izrađen i objavljen niti učesnicima dostavljen, izveštaj o sprovedenoj raspravi u kome bi bile iznete najznačajnije primedbe i otvorena pitanja kao i razlozi za njihovo prihvatanje, odnosno neprihvatanje. Stručna javnost i sindikati izrazili su veliko nerazumevanje za takvu sadržinu i proceduru i stvorene su tenzije od kojih su mnoge mogle biti izbegnute istinskom raspravom i komunikacijom sa zainteresovanim stranama i stručnom javnošću.

Vreme, rokovi i način u kojima je zakonodavna vlast stavljala na razmatranje zakonske predloge pred odbore Narodne skupštine i u plenum, pribavljala i razmatrala mišljenja nadležnih organa, te stavljala (odnosno nije stavljala) u proceduru inicijative i amandmane ovog organa zavređuju posebnu analizu kojoj ovde nije mesto, ali će biti ilustrativno naveden primer jedne sednice Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu o izmenama i dopunama devet pravosudnih zakona.

Pedeset peta sednica Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu održana je 17. decembra sa početkom u 9 časova, a ovaj organ je na nju pozvan i-mejlom na službenu adresu 16. decembra u 21.30 časova. Dnevnim redom je predviđeno razmatranje devet predloga tzv. pravosudnih zakona, u pojedinostima, koje je podnela Vlada. Prva tačka dnevnog reda bilo je razmatranje Predloga zakona o izvršenju i obezbeđenju, na koji je podnet ukupno 141 amandman, od čega je Vlada prihvatila 14. Predsednik Odbora Petar Petrović nije na početku sednice obavestio članove Odbora o amandmanima Zaštitnika građana na Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, već je tokom diskusije o toj tački konstatovao da ih Vlada nije prihvatila. Jednoglasno je prihvaćen predlog predsednika da Odbor sumarno predloži Narodnoj skupštini da prihvati sve amandmane koje je Vlada prihvatila. Potom je predsednik Odbora prvo predložio odluku po kojoj Odbor predlaže Narodnoj skupštini da ne prihvati amandmane koje Vlada nije prihvatila, a onda se ispravio i predložio „da Odbor predloži Narodnoj skupštini da prihvati sve amandmane koje Vlada nije prihvatila, a vi treba da glasate - znate kako!" Članovi odbora su zatim jednoglasno sumarno odbili sve amandmane sa kojima Vlada nije bila saglasna.

Druga tačka dnevnog reda bila je razmatranje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, na koji je podneto ukupno 104 amandmana od čega je Vlada prihvatila šest. Odbor je bez rasprave odlučio da predloži Narodnoj skupštini da prihvati tih šest amandmana. Za sve ostale amandmane primenjena je ista vrsta glasanja kao u prethodnoj tački. Inicijativa Zaštitnika građana podneta Odboru za podnošenje amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu nije ni na koji način spomenuta, time ni razmatrana!

Razmatranje svih ostalih predloga zakona proteklo je bez prijavljenih za reč, uz podršku svim amandmanima koje je Vlada prihvatila i odbijanje onih koje Vlada nije prihvatila. U krajnjem, sednica o izuzetno značajnim izmenama devet pravosudnih zakona i rasprava o više stotina podnetih amandmana je trajala ukupno 19 minuta.

Teškoće u ostvarivanju garantovanog nivoa prava građana država ponekad rešava – snižavanjem garancija. Ustavni sud ocenio je tako da nema osnova čak ni da pokrene postupak ocene ustavnosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija , kojim je 2014. godine faktički smanjen iznos penzija (stečenog imovinskog prava).

POLICIJA, TAJNE SLUŽBE I DEMOKRATSKA CIVILNA KONTROLA

Reformske aktivnosti u Policiji bile su veoma protivrečne, posebno pripreme za otpuštanje većeg broja policajaca. Resorni ministar je najavljivao otpuštanje preko 1.000 policajaca, ali nije mogao da se opredeli zbog čega – otpuštanje je istovremeno obrazlagao time da je policija „kriminalizovana" i time da su policajci višak. Nakon sastanka sa sindikatima, sa neformalnog spiska za otpuštanje sklonjeno je više stotina ljudi, što je pojačalo sumnje u arbitrernost procedure za otpuštanje. Uspostavljanjem velikog broja novih radnih mesta za „poslove analize rizika" u Ministarstvu na koje po neznanim kriterijumima bivaju premešteni određeni policajci, za koje je najavljeno da će kasnije biti potpuno ukinuta i zaposleni na njima proglašeni viškom, organizacioni propisi bivaju zloupotrebljeni za otpuštanje ljudi bez odgovarajućeg postupka i obrazloženja.

Više desetina visokih policijskih službenika razrešenih sa određenih dužnosti prima platu mesecima ali nema radno zaduženje. Akt o sistematizaciji radnih mesta nosi oznaku poverljivosti. Ovaj organ je u Narodnoj skupštini izneo osnovano saznanje da su u unutrašnjoj bezbednosnoj službi Ministarstva unutrašnjih poslova (Odeljenju za bezbednost pri Kabinetu ministra unutrašnjih poslova) fizički uništeni čvrsti diskovi sa službenim podacima i druga informatička oprema. Niko nije pokazao interesovanje za tu informaciju, a Zaštitnik građana tada nije imao osnov da uništavanje opreme poveže sa svojom nadležnošću, odnosno eventualnim kršenjem ljudskih prava. U krivičnoj prijavi koju je godinu dana kasnije podneo pripadnik te službe i koja je javno objavljena, izneta je tvrdnja da je informatička oprema uništena radi prikrivanja tragova nezakonitog tajnog praćenja novinara i drugih javnih ličnosti. Nije velika verovatnoća da će se po podnetoj krivičnoj prijavi voditi krivični postupak jer tajna pratnja nije u krivičnopravnim propisima izričito karakterisana kao krivično delo. Međutim, takve mere pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, ako su zaista činjene, bile bi duboko nezakonite i predstavljale bi ozbiljno kršenje privatnosti lica pod tajnom pratnjom i ugrožavanje slobode medija.

U periodu do podnošenja izveštaja ovaj organ utvrdio je da u sedištu Ministarstva, u Kabinetu ministra, radi zaposleni koji ne zna na koje je radno mesto raspoređen niti šta mu je propisani opis poslova. To nisu znali ni njegovi neposredni rukovodioci.

Taj zaposleni redovno kontaktira sa novinarima i prikuplja informacije koje nisu u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, niti bilo kog drugog državnog organa, pa ih prenosi neposredno i usmeno ministru unutrašnjih poslova. Jedno takvo saznanje ministar je u javnom službenom nastupu na nacionalnom medijskom javnom servisu izneo kao da se radi o službeno prikupljenom podatku i time razumno izazvao bojazan novinara od nezakonitog prisluškivanja.

Poligraf, istražni alat kome značajan deo naučne i stručne zajednice poriče relevantnost i čije rezultate zakon ne poznaje kao dokaz, zloupotrebljavan je do mere da se, ironično, javno postavljalo pitanje o opravdanosti postojanja policije, tužilaštva i sudstva.

Osamdeset lica lišeno je slobode u policijskoj akciji zvučnog naziva „Rezač", koja je medijski izuzetno detaljno eksponirana. Teško je objasniti kako je došlo do vremenskog poklapanja najboljeg vremena za hapšenje toliko lica koji se sumnjiče za potpuno različita i nepovezana dela iz potpuno različitih vremenskih perioda. Nedugo zatim, gotovo sva lica su, ovaj put bez pažnje medija, puštena da u postupcima dalje učestvuju sa slobode.

Javnost je burno reagovala i na konferenciju za štampu ministra unutrašnjih poslova u reprezentativnoj zgradi državnih organa iza koga su bili postrojeni pripadnici specijalnih jedinica policije pod punom opremom, maskama na licu i automatskim naoružanjem. Mnogi su to shvatili kao preterano, čak i kao zastrašivanje.

Novi Zakon o policiji, u nabrajanju organa spoljne kontrole rada Policije, izostavio je Zaštitnika građana.

Iako pominjanje ovog organa pravno-tehnički nije neophodno, jer je njegova kontrolna funkcija (i u odnosu na organe unutrašnjih poslova) utvrđena Ustavom i organskim zakonom, izostavljanje Zaštitnika građana u Zakonu o policiji, u okolnostima u kojima su izričito nabrojani neki drugi organi i entiteti kojima je Zakon priznao kontrolnu funkciju, ima loše posledice na preventivnu i kontrolnu funkciju ovog organa i izaziva nepotrebne zabune. Ni mišljenje o toj manjkavosti novog Zakona o policiji predlagač i Narodna skupština nisu uvažili tokom zakonodavne procedure, zasigurno iz razloga koje je javno izneo inostrani ekspert na projektima, angažovan istovremeno i na istim temama i kao savetnik ministra unutrašnjih poslova.

U postupku donošenja novog Zakona o policiji, ovaj organ je u skladu sa svojim zakonom propisanim ovlašćenjem dao Mišljenje u kome je kritikovao pojedine odredbe Nacrta. Inostrani ekspert koga su međunarodni partneri i donatori angažovali da vodi projekte razvoja i pomoći MUP-u Republike Srbije istovremeno, po odluci ministra, radi u Ministarstvu kao savetnik ministra za iste te teme. U zvaničnom saopštenju datom kao javni odgovor na Mišljenje ovog organa, taj inostrani ekspert, odnosno savetnik ministra je odbacio Mišljenje ovog organa ocenom da stavovi Zaštitnika građana Republike Srbije o Nacrtu zakona o policiji Republike Srbije „većim delom nisu rezultat prepoznavanja okolnosti trenutka u kojem se dešava složena reforma policijskog sistema…" u Republici Srbiji. Ekspert je dodao i da su pri izradi Nacrta „gotovo sve primedbe institucija, kao što je OEBS (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju) uzete u obzir, naročito kada je reč o osetljivim pitanjima poput unutrašnje kontrole". Ne poričući da su primedbe „uzete u obzir", ovaj organ iz neposrednih razgovora sa najvišim predstavnicima Misije OEBS u Srbiji nije mogao da potvrdi da su primedbe i uvažene.

Vojna služba bezbednosti (Vojnobezbednosna agencija, VBA) se izmiče demokratskoj civilnoj kontroli.

Uskraćuje kontrolnom organu podatke i prećutkuje informacije koje je po zakonu dužna da predoči. Činjenično utvrđene nezakonitosti i nepravilnosti u njenom radu na štetu načela političke neutralnosti i zakonitosti odbacuje. Nesumnjivo je utvrđeno da je prikupljala podatke o aktivnostima i saradnji određenih političkih stranaka i pokreta iako nije imala ni indicije da postoje okolnosti zbog kojih bi mogla da zasnuje svoju nadležnost, niti su bili ispunjeni drugi zakonski uslovi za njeno postupanje prema civilima. Zbog opstrukcije kontrole, druge sumnje za koje ima osnov, ovaj organ nije mogao verodostojno da ispita. Specijalne metode i sredstva koje su joj stavljene na raspolaganje u sasvim druge svrhe VBA koristi protiv ovog kontrolnog organa i svojih pripadnika za koje sumnja da prijavljuju nepravilnosti. Javno se hvali da ima saradnike među novinarima. U jednom postupku po pritužbi, pristupom neophodnoj dokumentaciji o događajima iz 2000. godine konstatovano je da je i tada vojna služba bezbednosti pratila aktivnosti tadašnje opozicije. Pojedini rukovodioci VBA uživaju nekritičku podršku, odnosno zaštitu predsednika skupštinskog Odbora za kontrolu rada službi bezbednosti, koji je bivši direktor te Agencije i član vladajuće stranke.

Skupštinski odbor za kontrolu službi bezbednosti je 28.1.2015. godine održao javnu sednicu na kojoj su članovi odbora, ali i drugi narodni poslanici vladajuće koalicije duže od šest časova ispitivali Zaštitnika građana o tome kako je došao do saznanja o nezakonitostima u radu Agencije i kritikovali njegov rad. Neposredno nakon što je prisutne na sednici ovaj organ upoznao sa sadržinom dokumenta VBA koji sadrži prikupljene podatke o aktivnostima određenih političkih stranaka, predsednik Odbora je okončao sednicu zaključkom da VBA radi zakonito. Nedugo zatim, Odbor je sproveo sopstvenu kontrolu rada VBA i potvrdio da je dokument VBA na čiju je sadržinu Odboru prethodno ukazao ovaj organ autentičan i da sadrži „deo podataka i saznanja koji nisu u skladu sa zakonom propisanim delokrugom rada Vojnobezbednosne agencije".

Odbor je zatim naložio generalnom inspektoru službi bezbednosti Ministarstva odbrane „da u roku od 15 dana, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima izvrši neophodna proveravanja i utvrđivanja činjenica i odgovornosti za prikupljanje podataka i saznanja koja nisu u skladu sa zakonskom regulativom, a koja su sadržana u predmetnom dokumentu, te da o rezultatima provere i preduzetim merama izvesti Odbor". Zakon o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji i drugi propisi ne poznaju ovlašćenje Odbora da izdaje naloge generalnom inspektoru, koji je podređen ministru odbrane. Za generalnog inspektora službi bezbednosti Ministarstva odbrane 2015. godine postavljen je tek penzionisani oficir koji je neposredno pre penzionisanja bio šef organizacione jedinice za primenu operativno-tehničkih mera. S obzirom da se generalni inspektor fokusira na okončane aktivnosti, on sada kontroliše zakonitost primene mera kojima je, na svom prethodnom poslu, sam rukovodio. Po prijemu izveštaja generalnog inspektora, Odbor je usvojio zaključke da „1. Niko u Ministarstvu odbrane i Vojnobezbednosnoj agenciji nije naložio ili naredio pripadnicima Vojnobezbednosne agencije da prikupljaju podatke i saznanja koja se tiču aktivnosti političkih partija; 2. Podaci o aktivnostima pristalica Srpske radikalne stranke, sadržani u spornom dokumentu dobijeni su razmenom podataka i saznanja sa drugim subjektima bezbednosti na prostoru Autonomne pokrajine Vojvodina, a na osnovu člana 6. stav 1. tačka 1. Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji i člana 5. Uredbe o određivanju poslova bezbednosne zaštite određenih lica i objekata; 3. Odbor je ustanovio da je Vojnobezbednosna agencija prikupljala podatke o ugroženosti štićenih lica i objekata a ne o političkim aktivnostima i da ih je, na osnovu pisanog zahteva ustupila Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije.

Od 11 preporuka koje je ovaj organ tokom 2015. godine uputio radi otklanjanja utvrđenih nezakonitosti i nepravilnosti u radu, VBA nije sprovela ni jednu. Ni javna preporuka ovog organa predsedniku Republike za razrešenje direktora Agencije, iznuđena opstrukcijom postupaka kontrole, nije sprovedena.

Odnos Odbora prema ovlašćenjima i radu Zaštitnika građana kritikovan je sa više međunarodnih instanci, uključujući Komitet Ujedinjenih nacija protiv torture, koji je u Zaključnim zapažanjima o Drugom periodičnom izveštaju Republike Srbije (2015) , izrazio zabrinutost zbog pokušaja Odbora za kontrolu službi bezbednosti Narodne skupštine Republike Srbije da ospori nadležnost Zaštitnika građana da postupa po pritužbama ako je pokrenut krivični postupak.

U radu komunalne policije u glavnom gradu u dva navrata utvrđene su ozbiljne nezakonitosti i nepravilnosti - prekoračenje ovlašćenja prema novinarima koje je za ishod imalo povredu njihovog fizičkog i psihičkog integriteta i dostojanstva i sprečavanje u vršenju posla od javnog značaja. Ovaj organ stava je da komunalnoj policiji ne treba dalje širiti ovlašćenja prema građanima, već da ona treba da postojeća ovlašćenja pravilnije i svrsishodnije primenjuje....

Izvor: Izveštaj Ombudsmana za 2015. 15. mart 2016.

Redovan godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2015. godinu Poverenik za zaštitu ravnopravnosti nastavio je delovanje na suzbijanju svih vidova, oblika i slučajeva diskriminacije i unapređivanju ravnopravnosti, koristeći svoja zakonska ovlašćenja i u 2015. godini. Šesti redovni godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti ujedno je i prvi izveštaj o radu u petogodišnjem mandatu nove poverenice Brankice Janković, koju je Narodna skupština Republike Srbije izabrala 27. maja 2015. godine. Treba naglasiti da je u toku 2015. godine obezbeđen adekvatan poslovni prostor za rad Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i da se preseljenje Stručne službe i početak rada u novom prostoru planira polovinom 2016. godine. Trend porasta broja predmeta u kojima je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti postupao nastavio se i u 2015. godini. U poređenju sa 2014. godinom, kada je Poverenik postupao u 884 predmeta, 2015. godina je okončana sa 1040 predmeta, što je porast broja predmeta od oko 20%. Vidljivost Poverenika se povećala, a u skladu sa tim i broj osoba koje prepoznaju diskriminaciju i koje su spremne da potraže zaštitu od diskriminacije. Porast broja pritužbi ne znači da u našem društvu ima više diskriminacije, već da institucija, s jedne strane povećava svoju vidljivost i intezivnije deluje u suzbijanju diskriminacije u našem društvu, a sa druge strane, da se diskriminacija kao pojava sve više prepoznaje. Poverenik je primio 797 pritužbi, koje su podneli građani, organizacije civilnog društva, pravna lica i drugi. Pored toga, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, koristeći svoja druga zakonska ovlašćenja dao je 215 preporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti, 17 mišljenja na nacrte zakona i drugih opštih akata, podneo jednu krivičnu prijavu i jedan predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti i izdao devet upozorenja i 35 saopštenja. Preporuke koje se odnose na konkretne slučajeve diskriminacije skoro se u potpunosti sprovode, odnosno u 89,1% je postupljeno po datim preporukama. Pritužbe zbog diskriminacije Povereniku za zaštitu ravnopravnosti najčešće podnose fizička lica. Kao i prethodnih godina, muškarci se češće obraćaju od žena, pa od svih pritužbi koje su podnela fizička lica, muškarci su podneli oko 55%, a žene oko 45%. Raste i broj pritužbi koje podnose pravna lica, posebno broj pritužbi organizacija civilnog društva. U toku 2015. godine, pravna lica podnela su 121 pritužbu, od čega su organizacije civilnog društva podnele 101 pritužbu. Najveći broj pritužbi primljen je iz Beogradskog regiona (25,3%), a najmanje iz regiona Južne i Istočne Srbije (9,5%) i sa Kosova i Metohije (0,2%). Najviše pritužbi ove godine podneto je zbog diskriminacije na osnovu pola (22,1%), a slede pritužbe zbog diskriminacije na osnovu nacionalne pripadnosti (18,4%), zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta (11,3%) i zbog diskriminacije na osnovu starosnog doba (9,4%). Što se tiče oblasti u kojima se diskriminacija najčešće pojavljuje, najveći broj pritužbi kao i prethodnih godina, podneto je zbog diskriminacije u postupku zapošljavanja ili na poslu (36,3%), a ovo je oblast u kojoj žene podnose veći broj pritužbi, za razliku od drugih oblasti društvenog života u kojima se muškarci češće pojavljuju kao podnosioci pritužbi. Sledeće po broju su pritužbe zbog diskriminacije u postupku pred organima javne vlasti (oko 23%) i zbog diskriminacije prilikom pružanja javnih usluga ili pri korišćenju objekata i površina (8,3%). Slično kao i prethodnih godina, najveći broj pritužbi podnet je protiv državnih organa, odnosno, organa javne vlasti – čak 50%, a nakon toga slede pravna lica (oko 28%), fizička lica, grupe lica i na kraju organizacije. S tim u vezi, a polazeći od broja podnetih pritužbi može se konstatovati da su u Srbiji diskriminaciji najviše izložene žene, osobe sa invaliditetom, pripadnici romske nacionalne manjine, a žene i deca iz ovih marginalizovanih grupa su u lošijem položaju jer su često izloženi dvostrukoj ili višestrukoj diskriminaciji. Žene su izložene diskriminaciji posebno na tržištu rada, a i rodno zasnovano nasilje nad ženama je i dalje veoma rasprostranjeno. Položaj romske populacije je i dalje loš, a izloženi su diskriminaciji u skoro svim oblastima društvenog života, posebno u oblasti obrazovanja, rada i zapošljavanja, kao i socijalne i zdravstvene zaštite. Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, smetnje za ravnopravno uključivanje u sve društvene odnose počinju od sfere obrazovanja i zapošljavanja, što dodatno pogoršava njihov položaj usled izostanka efikasne podrške za samostalan život. Pristup objektima i uslugama je značajno otežan ili potpuno onemogućen, a prisutni su i rizici od institucionalizacije, dok je njihova politička zastupljenost gotovo zanemarljiva. Prema podnetim pritužbama posle diskriminacije po osnovu pola, nacionalne pripadnosti ili etničkog porekla i invaliditeta, najbrojnije su pritužbe po osnovu ličnih svojstava, i to: starosnog doba, seksualne orijentacije, bračnog ili porodičnog statusa, zdravstvenog stanja, članstva u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i rodnog identiteta. Jedan od razloga zbog kojih je ove godine najveći broj pritužbi po polu bilo je i usvajanje Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, zbog čega nam se obratio veliki broj žena i strukovnih organizacija. Zbog diskriminatornih odredaba u ovom zakonu, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je zajedno sa Zaštitnikom građana, podneo predlog za ocenu ustavnosti Ustavnom sudu Srbije. Ustavni sud je ocenio da bi primenom spornih odredaba navedenog zakona nastale neotklonjive štetne posledice za lica na koje bi se ovaj zakon primenio. S tim u vezi do donošenja konačne odluke o spornim pitanjima, Ustavni sud je obustavio od izvršenja pojedinačne akte koji bi bili doneti na osnovu odredaba spornog člana Zakona. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i zaposleni u stručnoj službi nastavili su tokom 2015. godine rad na povećanju vidljivosti institucije i promovisanju principa ravnopravnosti i zabrane diskriminacije, kroz učešće na različitim predavanjima i prezentacijama, organizovanje promotivnih skupova i učešće na konferencijama, stručnim skupovima i okruglim stolovima. Proširena je i saradnja sa drugim nezavisnim državnim organima, organizacijama civilnog društva, međunarodnim organizacijama, državnim organima i institucijama i medijima. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti nastavio je saradnju sa inostranim partnerima u zemlji i inostranstvu, na bilateralnom i multilateralnom planu, stavljajući poseban akcenat na međunarodnu saradnju - partnerstva i zajedničke aktivnosti sa misijama i kancelarijama međunarodnih organizacija, redovne aktivnosti u okviru članstva u Evropskoj mreži tela za ravnopravnost (EKVINET). Da bi vidljivost i prepoznatljivost fenomena diskriminacije i same institucije bila veća, ključno je partnerstvo sa medijima, koji su naši važni saveznici. Zbog toga je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, u saradnji sa Misijom OEBS-a u Srbiji od 2015. godine ustanovio godišnju medijsku nagradu, čiji je cilj uspostavljanje takve atmosfere u društvu koja će imati nultu toleranciju za diskriminaciju. U okviru saradnje sa Evropskim centrom za prava Roma iz Budimpešte (ERRC), organizovan je šestomesečni program stažiranja u Stručnoj službi Poverenika za stažiste romske nacionalnosti, sa ciljem da se stažistima obezbedi neposredno iskustvo u radu u nezavisnoj instituciji, kao i da se osnaže, steknu praktično iskustvo i znanje kroz svakodnevni rad u instituciji Poverenika, prodube znanje o različitim aspektima politika ravnopravnosti koje su usmerene na inkluziju romske zajednice i podizanje svesti javnosti o neophodnosti uključivanja svih manjinskih grupa u rad organa javne vlasti. Povereniku za zaštitu ravnopravnosti odobreno je 72.904.000 dinara u 2015. godini, a Zakonom o budžetu za 2016. godinu za rad Poverenika su predviđena sredstva u iznosu od 81.255.000 dinara. Od ukupno odobrenih sredstava u budžetu Republike Srbije za 2015. godinu, potrošeno je 46.737.187 dinara, odnosno, 64% sredstava. U 2015. godini sprovedene su neke od preporuka koje je Poverenik dao u svojim ranijim izveštajima, ali veći broj preporuka i dalje nije sproveden ili je sproveden samo delimično. Uzimajući u obzir ranije date preporuke, od kojih je najveći broj i dalje aktuelan, na osnovu uvida stečenih u postupku po pritužbama tokom 2015. godine, kao i na osnovu drugih relevantnih dostupnih podataka o problemima u ostvarivanju ravnopravnosti, dajemo sledeće preporuke: 1. Uspostaviti i operacionalizovati jedinstven, centralizovan i standardizovan sistem za prikupljanje, beleženje i analizu relevantnih podataka za praćenje pojave diskriminacije i načina funkcionisanja sistema pravne zaštite od diskriminacije. 2. Bez odlaganja pristupiti izradi dokumenata strateškog tipa čije je važenje isteklo u 2015. godini. Novi strateški dokumenti treba da budu bazirani na evaluaciji prethodno važećih strategija i uz uvažavanje trenutnog stanja i potreba društvenih grupa na koje se odnose. Prilikom pripreme svih strateških dokumenata obezbediti rodnu perspektivu, realno definisati ciljeve i aktivnosti, obezbediti izvore finansiranja i spovesti širok konsultativni proces sa svim zainteresovanim grupama. Pored toga, potrebno je pristupiti blagovremenoj izradi onih strateških dokumenata čije važenje ističe u 2016. godini. 3. Intenzivirati rad na sprovođenju mera utvrđenih nacionalnim, pokrajinskim i lokalnim strateškim dokumentima i akcionim planovima, koje treba da omoguće postizanje pune ravnopravnosti depriviranih i marginalizovanih društvenih grupa, uključujući žene i decu iz ovih grupa, kako bi se stvorili uslovi da efektivno uživaju sva garantovana prava bez diskriminacije, uz obaveznu participaciju predstavnika ovih društvenih grupa. 4. Propisati obavezu „urodnjavanja" svih javnih politika (gender mainstreaming), tj. integrisanje rodne perspektive u javne politike, kako bi se obezbedilo uklanjanje sistemskih i strukturnih uzroka rodne neravnopravnosti i stvorili uslovi za transponovanje rodne ravnopravnosti, kao evropske vrednosti, na koherentan i sistematičan način. Nastaviti rad na integrisanju rodne perspektive u sve odluke i politike na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Obezbediti doslednu primenu pravila o rodnoj analizi nacrta zakona i drugih propisa i analizi njihovih efekata na žene i muškarce. 5. Propisati obavezu svih organa javne vlasti i privatnih poslodavaca da razviju interne mehanizme za suzbijanje i zaštitu od diskriminacije, vođenje rodno balansirane kadrovske politike i upravljanje nacionalnom, etničkom, verskom, jezičkom i drugom raznovrsnošću. 6. Preduzeti sve potrebne mere kako bi sastav državnih organa, organa lokalne samouprave i drugih organa javne vlasti odgovarao nacionalnom sastavu stanovništva na njihovom području, povećanjem broja zaposlenih pripadnika nacionalnih manjina i njihovim školovanjem i osposobljavanjem za obavljanje poslova. 7. Usvojiti Zakon o rodnoj ravnopravnosti, kako bi se obezbedilo uklanjanje sistemskih i strukturnih uzroka rodne neravnopravnosti i omogućilo uživanje svih garantovanih prava u skladu sa Ustavnim načelom ravnopravnosti polova i obavezom razvijanja politike jednakih mogućnosti. 8. Unaprediti normativni okvir sistema zaštite od nasilja u porodici i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja, u skladu sa standardima utvrđenim ratifikovanom Istanbulskom konvencijom. Takođe, potrebno je da svi organi javne vlasti preduzmu sve potrebne mere iz svoje nadležnosti radi unapređivanja efikasnosti i delotvornosti u pružanju porodičnopravne i krivičnopravne zaštite od nasilja u porodici i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja, uz obezbeđivanje koordinisanog i efikasnog delovanja institucija sistema u pružanju podrške i pomoći žrtvama. 9. Bez odlaganja doneti Pravilnik o bližim kriterijumima za prepoznavanje oblika diskriminacije od strane zaposlenog, učenika i trećeg lica u ustanovi obrazovanja i vaspitanja i obezbediti sve uslove za njegovu primenu. 10. Usvojiti Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, kojim će se obezbediti delotvoran pristup pravdi, bez diskriminacije po bilo kom osnovu, uključujući i pristup pravdi za žrtve diskriminacije. 11. U što kraćem roku izmeniti propise koji se odnose na lišenje poslovne sposobnosti u skladu sa savremenim socijalnim modelom invaliditeta i međunarodnim standardima u ovoj oblasti, kako bi se obezbedilo da osobe sa invaliditetom, uz odgovarajuću podršku, na ravnopravnoj osnovi uživaju sva garantovana prava. 12. Unaprediti pravni položaj transpolnih osoba, donošenjem posebnog zakona ili izmenama i dopunama postojećih propisa, kako bi se transpolnim osobama omogućilo da novi identitet u potpunosti integrišu u svoj privatni i profesionalni život, uz puno poštovanje prava na privatnost. 13. Doneti propise kojima se omogućava registracija istopolnih parova i regulišu dejstva, pravne posledice i način prestanka registrovanih partnerstva, u skladu sa preporukama Saveta Evrope. 14. Izmeniti Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom i izričito propisati da pravo na roditeljski dodatak može da ostvari i otac deteta, ukoliko majka nema državljanstvo Srbije. 15. Kontinuirano raditi na edukaciji nosilaca pravosudnih funkcija, policijskih službenika, zaposlenih u državnoj upravi, zaposlenih u sistemu obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite i zaposlenih u inspekcijama rada iz oblasti antidiskriminacionog prava, kako bi se obezbedilo da pravilno i ujednačeno tumače i primenjuju antidiskriminacione propise, u skladu sa međunarodnim standardima i praksom međunarodnih institucija. 16. Preduzeti mere kako bi se u nastavne programe i nastavne materijale integrisale teme koje razvijaju kulturu mira, tolerancije, razumevanja i uvažavanja različitosti, rodne ravnopravnosti i nediskriminacije. Iz nastavnih materijala ukloniti diskriminatorne sadržaje i sadržaje koji podržavaju stereotipe i predrasude. U programe srednjih škola uvesti zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom i seksualnom zdravlju. 17. Obezbediti jednake mogućnosti u pristupu visokom obrazovanju mladima iz podzastupljenih grupa, uključujući i osobe sa invaliditetom, uvođenjem posebnih mera i dopunom standarda za akreditaciju visokoškolskih ustanova u pogledu pristupačnosti prostora, obezbeđivanja asistivnih tehnologija i odgovarajućih servisa za podršku studentima. Inicirati usvajanje internih pravila o načinu postupanja u slučajevima diskriminacije u visokoškolskim ustanovama. 18. Izjednačiti Republiku Srbiju kao poslodavca za direktne i indirektne budžetske korisnike sa ostalim poslodavcima u pogledu načina ispunjavanja obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom. 19. Izmeniti i dopuniti Zakon o zabrani diskriminacije, u saradnji sa Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, u cilju postizanja pune usklađenosti sa pravnim tekovinama Evropske unije, a posebno u pogledu obima izuzetaka od načela jednakog postupanja i obaveze da se obezbedi razumno prilagođavanje radnog mesta za osobe sa invaliditetom. Takođe, izmenama i dopunama propisati adekvatna rešenja za prevazilaženje problema i teškoća koji su uočeni u primeni zakona... Izvor: Redovan godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2015. godinu; Izveštaji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti