20.3.2016. Po svaku cenu Mučno je bilo gledati kako EU gubi ono malo kredibiliteta što joj je ostalo ne bi li privolela Tursku da zaustavi izbeglice

piše: Andrej Ivanji

Pošto Nemačka nija uspela da privoli ostale članice Evropske unije da se ravnomerno raspodele milioni izbeglica koji su se uputili ka Evropi, jedino rešenje je bilo da se zatvore spoljne granice. Zatvaranje balkanske rute nije bilo dovoljno, jer bi se izbeglice gomilale u članici EU Grčkoj. Da bi se izbeglice držale podalje od EU bio je potreban dogovor sa Turskom. Drugim rečima, valjalo je platiti Turskoj da obavlja prljav posao za Evropsku uniju. I EU je nakon višemesečnog cenjkanja platila. (U tekstu dole stoje detalji sporazuma koji je stupio u snagu u nedelju 20. marta)

Cena je poražavajuća. Ono što je u Briselu i Berlinu predstavljeno kao pobeda, je zapravo poraz kredibiliteta, identita i vrednosnog sistema Evropske unije. Nejedinstvom po pitanju izbegličke krize EU je sebe dovela u poziciju da Turska ne samo da može da je ucenjuje, već i da joj se izruguje. A bez kakvog takvog jedinstva i kredibiliteta Evropska unija gubi na političkom značaju čak i u onoj meri, u kojoj ga je do sada imala. Dogovor sa Turskom je korak dalje ka dezintegraciji Unije, jer predstavlja mirenje sa svim njenim slabostima koje je izbeglička kriza isterala na čistac, pre svega sa nemogućnošću zajedničkog delovanja u bilo kojoj ozbiljnijoj kriznoj situaciji.

Nije sporno da EU treba da plati Turskoj da zbrinjava izbeglice na svojoj teritoriji, ne tri ponuđenih, ili šest dogovorenih milijardi evra u nardne dve godine, već i mnogo više ako treba.

Ali je sporno da je EU u okviru dogovora o izbeglicama pristala na otvaranje novih poglavlja u okviru pristupnih pregovora sa Turskom i na liberaliziciju viznog režima do juna.

To je učinila u trenutku kada vlast predsednika Tajipa Redžepa Erdogana nastavlja sa zatvaranjem kritičkih medija, proteruje nepodobne strane, a hapsi domaće novinare, radi sa Kurdima šta hoće i otvoreno krši ljudska prava. Još dok su prošlog petka trajali pregovori, u Briselu Erdogan je rekao da će Turska saslušati kritike o stanju ljudskih prava „samo ako su opravdane", a inače će rediti šta ona smatra da je neophodno. Ko je terorista odlučuje Erdogam. Činilo se kao da hoće da vidi šta mu se sve može u ovoj situaciji, i moglo mu se: Osim nekih mlakih, pojedinačnih reakcija države članice EU su ćutale. Samo da se izbeglice drže podalje od Evrope, slike jada i bede podalje od Evropljana. Nije čudo da je premijer Turske Ahmet Dauitoglu sporazum sa EU nazvao „istorijskim".

Sporan je i dogovor o izručivanju izbeglica koje su se dokopale Grčke nazad u Tursku. Prema međunardnom pravu i pravu EU zabranjano je masovno izručivanje, to jest deportacija. Grčka je, makar u teoriji, obavezna da procesuira svaki pojedinačni slučaj i tek nakon toga protera izbeglice nazad u Tursku. Samo što Grčka niti ima administraciju koja je za to potrebna, niti može preko noći da je stvori. U praksi će u državi EU svesno doći do kršenja zakona EU.

EU nije uspela da se izbori ni za preciziranje uslova u kampovima za milione izbeglica u Turskoj, niti za detaljniji dogovor o njihovoj zaštiti i pravima. Nakon pregovora Ankara je isterala da je u sporazumu prosto reč o „relevantnim" uslovima, šta god to značilo.

Pritom, i pored svih poniženja na koje je EU pristala, uopšte nije jasno da li će navrat-nanos napravljen sporazum sa Turskom u praksi da funkcioniše.

Jedna od ključnih tačaka sporazuma je, da bi za svakog Sirijca koji se iz Grčke izruči Turskoj, EU od Turske trebalo legalno da preuzme jednog Sirijca. Reč je o 72.000 ljudi iz dogovorenog programa razmene, a ako, ili kada, ih bude više, ponovo će da se pregovara. Problem je samo: od dobre volje država članica EU zavisi da li će i u kom obimu da prihvate izbeglice, a ako su prethodni meseci nešto pokazali, onda da po pitanju izbeglica na dobrovoljnoj bazi ne ide ništa.

Evropska unija je zarad sopstvenog (privremenog) mira u trgovini sa Turskom prodala slobodu izražavanja i ljudska prava.