Lisica i ždral Novi zulum Može li RRA, zajedno sa Ministarstvom zdravlja i organizacijama koje se bore za ljudska prava da preduzme mere protiv terora statistikom, u čemu je premijer, gle, tek na drugom mestu – posle sportskih izveštača

piše: Ljubomir Živkov

Da li ga je tome podučio lično Toni Bler, tek, predsednik Vlade ima za svaki dan podatak šta se prvi put (a to je nešto dobro, jedva dočekano!) desilo pod njegovom blagoslovenom vladavinom, a čemu je (nečemu što su pokolenja jedva trpela i što je za osudu, prezir ili podsmeh) tek njegova vlada stala prva za vrat, usled čega ona je i jedini jamac da se nemila pojava neće povampiriti! Ali, osobi kojoj se karijera toliko osladila ne mogu to ni da zamerim, mada izbegavam da slušam, nemam, međutim, kud kad statističkim podacima počnu da me obasipaju momci zaduženi da komentarišu zlatni put Svetskog broja jedan. Već i đeneralije žitelja Monte Karla ustuknule su pred statističkim podatkom – češće se čuje Svetski broj jedan nego Novak Đoković.

I stara je škola zahtevala od novinara sinonime, ali ovde se od Svetskog broja jedan ne može na miru gledati inače zanimljiv meč Svetskog broja jedan sa Svetskim brojem sedam! Dobro, sad se trudbenicima mikrofona ne omakne: "Ha, ha, ha, pa ne može se tako reternirati Svetskom broju jednom!", ide im to trojstvo po padežima danas uvežbano i glatko, ali u mikrofon sipa izveštač toliko statističkih podataka da ciljnoj grupi, ili bar ovonaciljanom pojedincu, pred televizorom pripadne muka: "Ako na ovaj ponovljeni servis Svetski broj jedan uzvrati vinerom, biće to njegov hiljadu petstoti viner na drugi servis na turnirima Masters ATP 1000, čime će rekord Pita Samprasa biti nadmašen i bačen na smetlište teniske istorije!"

U šta se sve statistika udubila i čega ću sve morati da se naslušam: "Kad god je igrao južno od četrdeset četvrtog stepena severne geografske širine, a to je širina rodnog mesta Svetskog broja jedan i mesta na kojem je načinio prve teniserske korake u patikicama broj 17, najbolji teniser planete imao je na drugi servis uspešnost iznad četrdeset četiri posto!" "Sve mečeve koje je igrao za vreme Velikog posta Svetski broj jedan dobijao bez ijednog taj-brejka, u Šangaju je osvojio tri posne titule, iako je u ishrani izbegavao jedino gluten. Dosad je najviše uspeha u ovom kalendarskom razdoblju godine imao Bjern Borg, iako nije pravoslavac, ali je trijumfom u Šangaju Svetski broj jedan stavio tačku na ovu tihu skandinavsku strahovladu!"

Dobro, neću više, ali zar nije neverovatno šta je sve mereno, zabeleženo i čime nas izveštač nemilosrdno obasipa? Zamorno je i šta se sve beleži u meču koji gledate, ali još je tegobnije slušati kako stvar izgleda kad se pogleda od teniskoga iskona: najviše pojedinačnih poena Svetski broj jedan osvojio je na istočnoj hemisferi; najviše uzastopnih pobeda postigao je taj i taj, ali mu je za to trebalo čitavih sedamnaest godina, u Majamiju će biti dovoljno da Svetski broj jedan ne izgubi u drugom kolu (u prvom je slobodan) pa će i rekord toga i toga biti dostignut, pri čemu je za šta Svetskom broju jedan za to trebalo svega šest godina i jedanaest i po meseci!

Prelazio sam sa RTS-a na onaj SK (eh, Partijo, nekad su ovo bili tvoji časni inicijali!), tamo potpuno isto, kome ide na ruku zimski solsticij, kome opet pa mlad Mesec, koliko je puta ukupno ko lupio lopticom pre nego što će servirati, ovo se broji tek od hiljadu devetsto šezdeset sedme godine... Ućutkao sam ih u više navrata obojicu, svaki bih se put osećao kao ronilac, nedostajali su mi oni gledaoci što kad ne treba viknu "hajde, Nole!"

Nisu statistički podaci jedino čemu bi RRA morala stati na put. Gde su granice ljudskih mogućnosti, ponavljaju žurnalisti ushićeno, pa svuda su granice, gde god pogledaš! Gora, dakle, i od same statistike jeste ideja najboljosti, zašto RRA ne gukne koju o opsesivnoj, nezdravoj želji poslenika medija da se iz raznovrsnosti bića koja čine svemir mora izabrati jedno koje bi bio naj-naj-naj za sva vremena? Šta i inače reći sabesedniku koji se lomi koja je najlepša slika svih vremena, koja je opera opera nad operama, koji je pozorišni komad najbolji na svetu?!

Svetskom broju jedan natura se i jedan čisto kolekcionarski imperativ, kao da je SBJ penzioner kome fali još samo poštanska marka SAO Krajine: sve je rekorde dostigao, nadmašio, sve je takmace pokorio, nakupio najviše bodova, miliona, tvitova, samo nikako da osvoji Rolan Garos! Tu smo na terenu mita, ukletog mesta, ili ukletog viteza koji baš zato što je najhrabriji ne može da se usreći niti da se skrasi dok ne savlada i poslednju aždaju, iako ova ne napušta svoju stambenu jedinicu i ne ugrožava ga; kolekcionarstvo inače počiva na zabludi da se nešto može apsolutno dovrhuniti, da se može dovršiti, potpuno kompletirati i neograničeno posedovati; kolekcija je dirljivo žalosna zamena za sve što čoveku izmiče, za sve ono što nikad ne dosegne, i za sve ono što mu kao voda curi iz dlanova ma koliko ih stiskao. Rolan Garos, pa Rolan Garos! Kao da je silesiju bodova Novak Đoković prikupio na seoskim vašarima, a megdani se priznaju jedino ako su nadomak Pariza! – Ne moraš nikad da osvojiš taj turnir, mladi čoveče, ne moraš tamo ni da ideš, mene što se tiče! Ponoviću: pevao si glavnu ulogu na dvesto osamdeset sedam predstava u Milanu, Njujorku i Beču, i ne moraš, ako ti je daleko, nikad ni da pevaš u Sidneju!