Pozorište – Na Drini ćuprija:
Bomba pod gnjilu sliku sveta

Što se više udaljava od romana – vremenski, fabulativno, sižejno – ova predstava biva sve bolja

Preneti delo kakvo je Na Drini ćuprija u pozorište – ideja, izazov, te pompa dostojna Kokana Mladenovića! Iza nečega ovakvog zarobljenici ne ostaju, tu se biva pukovnikom ili pokojnikom, to jest, čini se da rezultat ovako zamašnog zahvata mora da bude ili trijumf ili propast. A možda i ne mora?

Kako god, ako ga je već svrbelo da se okuša i porve sa ovakvim zadatkom, došao je na pravo mesto: Srpsko narodno pozorište je baš ta scena koja je ovome idealno pasent, njegov ansambl, kao malo koji, i željan i kadar da učestvuje u Kokanovoj magiji; a sastavni deo magije je i pirotehnika, dakako... Nje ni ovaj put ne nedostaje, u svakom mogućem smislu, jer Mladenović neće propustiti priliku da demonstrira silu svog zanata, naročito u žanrovskim krosoverima koji idu ka mjuziklu, ka melodrami, pa čak i ka svojevrsnoj recitatorskoj priredbi, što bi rekao Zlatko Paković, malo zlobno, ali opet ne i netačno. Jer, sve to i štošta drugo u izobilju isijava sa scene SNP-a tokom dva i po sata neprekidnog kermesa, do i preko granice prezasićenja montažom atrakcija kakvu ovaj reditelj već voli – gde u boljem slučaju pobedi montaža, u gorem atrakcije... Ili beše, hm, obrnuto? Uostalom, u tom je smislu mnogo više od rutinske prikazivačke dužnosti ukazivanje na izuzetnu muziku Irene Popović, koreografiju Andreje Kulešević, scenografiju Marije Kalabić i kostime Tatjane Radišić, kao i na igru ansambla bez slabih mesta, gde odskaču Radoje Čupić, Miroslav Filipović, Sanja Mikitišin, Dušan Jakišić, ali i mlađana Danica Grubački.

Ali, stvarno, šta smo dobili ovom predstavom? Ponajmanje puko "prevođenje" velikog romana u scenski govor, i to je dobro: ko hoće Andrića, eno mu ga u knjizi, ovde je Ćuprija više tek poludaleki predložak za ono što Kokan i dramaturg Svetislav Jovanov imaju za reći o stanju sveta, ne samo bosanskog i balkanskog, i ne toliko nekadašnjeg koliko onog u kojem trošimo svoje dane. I evo baš tu, na toj tački, svojevrsnog paradoksa: što se više udaljava od romana – vremenski, fabulativno, sižejno – predstava biva sve bolja! Štaviše, da je "ranije" krenula u tom pravcu, bilo bi bolje za sve... Nije roman, dakako, ništa kriv za to, nego se tek otvorenim emancipovanjem od njegove svuopštvajuće senke pojavljuje njena prava oštrica, njen razlog, usudio bih se da kažem. Jer, bez tog Razloga, sve je ovo ipak samo "građanski teatar", rutinski projekt grupe vrhunskih profesionalaca u disciplini izvođenja glumačkih, rediteljskih i srodnih radova, umešno uprizorenje neupitne, nekonfliktne klasike. Drugim rečima, dok se kreće unutar koordinata andrićevskog sveta, za turskoga zemana i za austrijskog cajta, NDĆ nije mnogo više od zanatski besprekorne stilske vežbe na zadatu temu kolekcije andrićevskih opštih mesta (poput onog da su narodi sa ovih prostora toliko povišću pritrujeni da mogu još samo da zlo trpe ili da ga čine) koja se gledaoca, da se ne lažemo, i ne tiče baš jako mnogo, a kamoli da bi ga posebno angažovala uzbuđenim potvrđivanjem ili žustrom konfrontacijom, pa može malko i da pridrema između dveju glumačko-igračko-sviračkih egzibicija... I taman kad gledalac, onako ušuškan u blaženu udobnost fotelja SNP-a, pomisli da će tako, prijatno dremljivo, stvar biti privedena kraju, dakle, u poslednjoj petini svog toka, predstava najedared postaje mnogo veća i važnija od onoga na šta je do tada ukazivala. To jest, kada se iz andrićevskih romanesknih vremena ukorači u bližu, takoreći trajno trajuću prošlost, u vreme prvog i drugog južnoslovenskog ujedinjenja, a pogotovo u vreme krvavih intermeca višegradskih i drinskih, prvo onog u režiji ustaške NDH, a potom u izvedbi tvorevine Republike Srpske, NDĆ u teatru dobija puni smisao, i postaje važan trenutak ne samo pozorišnog i ne samo umetničkog, nego uopšte intelektualnog, moralnog, ako hoćete naprosto srpskog, suočavanja sa srcem tame, sa onim s čime se malo ko zapravo želi suočiti – a taj koji se i suoči, neka bude srećan ako prođe samo s ponekom neprijatnom etiketom.

Ne verujem da je Kokan Mladenović nesvestan duboke subverzivnosti svog scenskog jezika u finalu predstave, ne verujem da mu se to slučajno omaklo: da će za one Druge, za one slabije, za one najedared "tuđe" ne "greškom" nego po inherentnoj logici stvari biti rezervisana kama; u ustaškoj endehaziji, ali i u karadžićevskoj Tvorevini, po istoj nuždi dejstva zlotvorskog mehanizma. I jedno i drugo su, ah, zločini, ali insistiranje na njihovoj takoreći "krivičnoj" strani samo zamagljuje suštinu: oni, naime, nisu eksces, odstupanje od Sistema, nego Sistem sam; konstituisanje ustaške države i vlasti, takve kakvom se nadaje, nužno vodi zločinu, genocidu. Konstituisanje "srpske" države i vlasti, pola veka kasnije, na mestu na kojem je naprosto ne može biti bez velikog zla, završava kao jedan morbidan, strašan kontinuitet, strukturno upadljivo srodan, i baš zato nespoznatljiv i neizreciv, tabu nad tabuima, nešto što se ne usuđuju jasno i bez krzmanja reći ni prononsirani "izdajnici". A Kokanova Ćuprija to kaže, ne da bi kome god pankerski bljuvala istinu u oči dok mu ove ne zasuze, nego zato što se samo tako može slediti Andrića, a da ga se uopšte ne "ilustruje", nego da ga se suštinizuje i prevodi na sadašnje prilike. U tom je smislu ova predstava bomba postavljena pod jednu gnjilu, trulu, lažnu sliku sveta; dok se ta slika ne raspadne u paramparčad nama ionako nema izlaza iz jednog brižno negovanog, zalivanog i institucionalno (p)održavanog slepila.

Teofil Pančić