Intervju – Vanja Macanović, advokatica Autonomnog ženskog centra:
Kako napustiti nasilnika

"U Srbiji svakih deset dana jednu ženu ubije partner, bivši partner ili član porodice. Statistika je takva već godinama, osim ako izuzmemo slučajeve masovnih ubistava iz 2013. ili 2015, kada je taj broj bio veći. Od 20.000 prijava nasilja u porodici tokom jedne godine, tek oko 3500 rezultira krivičnim postupkom"

Država Srbija jedna je od potpisnica Istanbulske konvencije, čiji je pun naziv Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Za Srbiju je ovo obavezujući dokument koji je ratifikovan u oktobru 2013, a stupio je na snagu u avgustu 2014. Nažalost, obaveze koje je preuzela potpisivanjem Istanbulske konvencije, Srbija još ne primenjuje, a usput je i stavila veto na deo dokumenta koji se odnosi na novčanu odštetu žrtvama. Šta sve država treba i mora da preduzme kako bi smanjila, sprečila i predupredila nasilje nad ženama i porodično nasilje, za "Vreme" objašnjava Vanja Macanović, advokatica Autonomnog ženskog centra.

"VREME": Na koji način bi država mogla efikasnije da deluje?

VANJA MACANOVIĆ: Jedan od načina su, što traži i Istanbulska konvencija, takozvane liste rizika kroz koje se prolazi kada neko prijavi nasilje. To znači da ako neko već ima oružje, ako je pretio da će se ubiti, a statistike pokazuju da oni koji prete samoubistvom prvo ubiju ženu pa onda sebe, ako je bio nasilan prema ženi u toku njene trudnoće ili je, na primer, bio nasilan prema kućnim ljubimcima i domaćim životinjama – svi ti pokazatelji, a ima ih dosta, ukazuju profesionalcima da postoji visok stepen ugroženosti žrtve i da ona može biti povređena i ubijena. Kada se, u tim slučajevima, prijavi nasilje onda se reaguje hitno i zbog te hitnosti u reakciji možete da sprečite ubistvo. Naravno, neće liste rizika potpuno zaustaviti smrtne ishode jer vi ne možete sprečiti nešto za šta niste imali nikakve pokazatelje da može da se dogodi, ali tamo gde je očigledno da rizik postoji, delovaćete odmah i nećete izgubiti na vremenu.

U kojim bi segmentima zakonodavstvo trebalo da bude promenjeno da bi državni organi uopšte mogli da deluju odmah?

Mi nemamo loše zakonodavstvo, ali nemamo hitnu zaštitu žrtava i to je glavni problem. Prednacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici koji je sada uradilo Ministarstvo pravde upravo se to pokušava – da se uvedu hitne mere zaštite i da se, kao što sam objasnila, rade procene rizika. To je sve dobro. Međutim, do sporenja dolazi kada dođemo do toga ko je onaj koji treba da izda te hitne mere. Predlog AŽC-a je bio da to radi policija, kao što je recimo u Austriji slučaj. U Austriji policija iseljava nasilnika na 14 dana bez obzira da li to žrtva želi ili ne. Kada smo mi to predlagali, MUP se nije složio jer su smatrali da bi to trebalo da bude odluka tužioca. Sada je u Prednacrtu Ministarstva pravde ipak napisano da će policija biti ta koja će izricati meru na 48 sati udaljavanja. Ali posle tih 48 sati tužilac može da podnese predlog za produženje mere sudiji pa će onda sudija, ako proceni da je to potrebno, da udalji nasilnika iz stana na još 28 dana. Po nama, problem je što se sve isuviše komplikuje. Već imate uključene policiju, tužilaštvo i sudiju i ponovo je pitanje da li ćemo postići tu hitnost u reagovanju. Hitnost je pokušana i merama koje imamo u Porodičnom zakonu. Tamo piše da će se prvo ročište održati za osam dana, ali se to ne dešava. Koliko god da je reč o dobrim merama na papiru, kada imamo u vidu kako funkcionišu naše sudije i uopšte organizacija sudova, broj predmeta – pa porodične sudije imaju po 800 predmeta, ta hitnost ne može da se postigne.

To zvuči kao dobre mere za savršen sistem.

Da, a mi znamo da on to nije. Glavni argument svih i u MUP-u i u Ministarstvu pravde je bio da ne može policija da iseljava bilo koga iz svog stana na tako dug period i da to nije ustavno. Međutim, ta hitna mera čak nije ni iseljenje, to je udaljavanje iz stana na određeni period. Ako je to u Austriji uspelo, ako je to rešenje usvojilo 10 evropskih zemalja, nemoguće da je kod svih njih ustavno i može, samo je kod nas neustavno i ne može. U Austriji se na godišnjem nivou izrekne oko 10.000 mera udaljavanja na 14 dana, a imaju skoro isti broj stanovnika kao Srbija.

Šta se događa u Austriji kada žena prijavi nasilje u porodici i proceni se da prijavljeni treba da bude udaljen iz stana? Šta ona može dalje da učini?

Prvo, važno je istaći da se kod te kratkotrajne mere udaljavanja od 14 dana žrtva ne pita da li se ona slaže ili ne da se nasilnik udalji, da li hoće ili neće. Austrija je osnovala takozvane krizne centre za pomoć žrtvama. Kada se izda mera udaljavanja, ona se šalje kriznom centru i potom krizni centar kontaktira žrtvu. Ministarstvo pravde u toku tih dana plaća i psiho-socijalnu podršku i omogućava besplatnu pravnu pomoć. Ako žena hoće da traži produženje tih mera, ona podnosi tužbu po porodičnom zakoniku kao što je to kod nas. U tome, ima pravnu pomoć i advokata koji je zastupa na sudu, a sve to plaća država.

Koja je pomoć na raspolaganju žrtvi u Srbiji koja je u istom problemu?

U poređenju sa drugim državama, mora se reći da mi zaista nemamo puno oblika pomoći. Nije to pitanje samo sigurne kuće već stanovanja u zaštićenim uslovima za žrtve nasilje. Ako ona ne može da ostane u stanu u kojem je živela, država treba da joj obezbedi da živi u stanu koji je nalik socijalnim stanovima, gde se plaća manja kirija i gde bi ona mogla da bude dok traje postupak. Zatim, otvara se i pitanje alimentacija. Kada žena prijavi nasilje ona je poprilično osiromašena. Suprug prestane da plaća alimentaciju i ako žena nema svoj posao, neku ušteđevinu, ona zaista nema kud. I to su problemi s kojima se žene u Srbiji susreću. I postoji jedan poseban deo problema, a to je kada su nasilnici policajci, vojnici ili privatno obezbeđenje, to jest pripadaju onim grupama koje za obavljanje svog posla nose oružje. Tu ne postoje procedure. Početkom ove godine u Bogatiću, policajac je pokušao da ubije bivšu suprugu koja takođe radi u policijskoj stanici. I svi su znali, i kolege policajci i načelnik, da je ona zlostavljana, ali se sve to prikrivalo.

Naravno, nasilnika ima u svim zanimanjima podjednako. Karakteristično je za sve njih da smatraju da imaju pravo da to rade, a ova država im je pokazala da oni neće trpeti skoro nikakvu ili vrlo blagu sankciju za to.

Prema podacima, 8 od 10 optuženih za nasilje u porodici dobiju uslovnu kaznu ili manje od šest meseci. To zvuči kao da se nasilnicima daju odrešene ruke.

A i oni su samo vrh ledenog brega jer to je deset posto od svih prijavljenih za nasilje u porodici koji završe na sudu. Mi smo jedne godine tražili od policije da nam pošalje koliko je prijava podneto i dobili smo informaciju za teritoriju cele Srbije, osim Sombora. Bilo je ukupno 20.000 prijava nasilja u porodici za godinu dana. Broj postupaka koji odu u krivicu bude oko 3500. Naravno, možda pola toga i nije za krivicu, ali oni koju su osuđeni su zaista samo vrh ledenog brega. E sada, od tih 3500 koji su dospeli na sud, oko 1500 bude osuđeno. Od tih 1500, 70 odsto dobije uslovne kazne.

Na koji način bi moglo da se radi na prevenciji? Mnogo toga se u društvu krije, prećutkuje, opravdava...

Jedan deo prevencije jeste rad sa decom, sa mladima na tome da prepoznaju i da znaju da su određena ponašanja zabranjena. Oni odrastaju u svetu u kojem misle da je to što je neko jako ljubomoran odraz velike ljubavi. Ali, u stvari, ta ljubomora dovodi do kontrole, do izolacije i samo je uvod u nasilje. Fizičko nasilje se ispoljava onda kada žena hoće da probije granicu te stalne kontrole. One žive u zatvoru, samo nema pravih rešetaka, već su psihološke. Skoro mi je bila jedna žena koja se razvela pre 20 godina, a problem je što je bivši muž i dalje proganja. Razgovarale smo o tome da li je on bio kontrolišući i na samom početku, i ona je rekla da kada god se vraćala s posla, plašila se ako kasni pet minuta da će on da napravi haos. Mladi moraju da nauče da to nije ljubav. Postavlja se standard da je to normalno i to je ono što je problem. Na tome mora da se radi na časovima građanskog vaspitanja, trebalo bi da se uvede i seksualno obrazovanje gde će se učiti i o vezama. Ima nasilja i u mladalačkim vezama, samo ga mi toliko ne vidimo.

Koja je uloga, odnosno krivica medija u vaspitavanju društva?

Ozbiljan problem sa medijima je opravdavanje nasilja. Mi smo zaista pokušavali da ih senzibilizujemo, ali nažalost senzacionalizam prodaje novine, naročito dnevne. To se, bojim se, neće promeniti osim ako država ne uvede kazne za takvo pisanje. A država to nije regulisala. Poruka koja se šalje je strašna. Sada je skoro bila godišnjica ubistva Ksenije Pajčin. Vi čitate o romantičnoj ljubavi, o poređenju sa Romeom i Julijom. Kakvi Romeo i Julija? Današnja deca manje čitaju, ali nije Romeo ubio Juliju nego sebe. U novinama, sve su žrtve nesrećne ljubavi, ali to nije ljubav.

Pominjete da se često određeno opasno ponašanje tumači kao ljubav. Kada žene dođu kod vas, koliko su svesne da mogu da nastradaju, da su zaista životno ugrožene? Kako vi pristupate tome?

Prvo što radimo sa ženama kada dođu kod nas jeste da napravimo bezbednosni plan. Jer je za ženu najopasniji taj momenat kada saopštava da će da ga napusti ili kada je to već učinila. Tada se dešava najveći broj ubistava. U momentu kada ga prijavljuje, trebalo bi da je prethodno svoja dokumenta stavila na sigurno, ako je napadne važno je da ne telefonira pred njim, nego da odmah izađe u hodnik ili kod komšinice i zove policiju, da se skloni na njemu nepoznatu adresu pa tek onda da ga prijavi, da polako i neprimetno pakuje svoje i dečije stvari, da nađe izgovor zbog kojeg mora da izađe, da samo najbližima saopšti gde je, da ne ide na mesta na koja je išla ranije, ako radi da uzme bolovanje jer će je prvo tamo tražiti. Vi morate sa ženama o tome da pričate. Dolaze nam žene koje se plaše, ali mnogo su veći problem one žene koje se ne plaše, a mi vidimo da opasnost postoji.

Istanbulska konvencija zahteva i izmenu definicije silovanja u krivičnom zakoniku. Rečeno je da će do izmena doći krajem 2015, odnosno početkom ove godine?

Da, kod nas se kaže da silovanje podrazumeva upotrebu sile ili pretnju da će se ona upotrebiti. Ali je praksa tražila da se dokaže da je žena pružala otpor, i kada žrtve nisu pružale otpor, to je značilo da su se one saglasile. Mi, u skladu sa ovom konvencijom, tražimo izmenu definicije tako da se više neće tražiti ni upotreba sile ni pretnja da će se sila upotrebiti, već je to samo pitanje pristanka. Ako žrtva nije pristala, reč je o silovanju. Kazali su, u Ministarstvu pravde da se paralelno sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici radi na izmenama krivičnog zakonika. Mi imamo obećanje da će to biti izmenjeno, ali još nismo videli predlog.

Koliko je zakonodavstvo odraz dominantnog društvenog stava?

Kada je u pitanju krivično zakonodavstvo, tu su u radnim grupama uglavnom prisutni samo muškarci. Postoje neki uvreženi stavovi. Ali društvo evoluira, i naše društvo treba malo da evoluira. Nije Srbija jedina država koja ima takvu definiciju silovanja. Veliki broj država u Evropi ima definicije slične našoj i one će to morati da menjaju. Evropski sud za ljudska prava ima slučajeve silovanja gde je presuđeno da, iako nije bilo upotrebe sile, jeste reč o silovanju i da države koje to nisu procesuirale moraju da nadoknade štetu žrtvama.

Kada je reč o načinu na koji se pravno tretira silovanje u braku, o čemu se inače retko govori u Srbiji, šta bi tu moralo da se menja?

Mi smo imali slučajeve da žena u postupku mera zaštite za porodično nasilje svedoči o tome kako je bila silovana u braku, i to čak pred decom, ali sudije taj iskaz nisu mogle da pošalju u tužilaštvo da se to procesuira zato što mora da postoji njen predlog za gonjenje. Takođe, ako se u bilo kom trenutku žena povuče iz postupka, slučaj se povlači kao da ga nije ni bilo. Tražimo da se to izbriše i da se silovanje u braku goni po službenoj dužnosti kao i svi ostali oblici silovanja.

Jelena Jorgačević

Članak je objavljen u okviru projekta "Nasilje u porodici – Pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.