VREME 1317, 31. mart 2016. / VREME
Mediji i nasilje nad ženama:
Spaljivanje veštica
Način na koji većina medija u Srbiji tretira žene žrtve porodičnog nasilja ukazuje na visok stepen neznanja ili pak na namerno kršenje pravila zarad senzacionalizma
"Policajac pretukao ljubavnicu i njenog muža", bio je naslov koji je, uz određene varijacije u kojima se još dodaje i da je "ljubavnica" ujedno i koleginica policajca, krasio sve tabloide u Srbiji 20. marta ove godine. Koliko mediji ozbiljno shvataju problem nasilja nad ženama govori i nadnaslov u "Kuriru": "Sapunica u Kruševcu".
Gotovo je pa neverovatno da treba naglašavati kako prebijanje bilo koga nije smešno, te je karakterisanje ovog slučaja kao "sapunice" u najmanju ruku neprimereno, a zapravo bezosećajno i degutantno. Nažalost, to nije jedini problem u ovom slučaju. Način na koji većina medija u Srbiji tretira žene žrtve porodičnog nasilja ukazuje na visok stepen neznanja ili pak na namerno kršenje pravila zarad senzacionalizma. Jer, šta ovde imamo? Imamo, a to je praksa, preispitivanje moralnosti žrtve. Molimo lepo, ona je "ljubavnica", udata žena koja ima vezu sa još jednim muškarcem, te se to ima istaći u naslovu. Kao u onom groznom vicu koji kaže da ženu treba tući jednom godišnje, a na pitanje zašto, odgovor glasi: znaće ona zašto. Ako ne zna ona, ili ne zna celokupna domaća javnost, tu su tabloidi, pa i neki mediji koji se tabloidima ne smatraju, da nam kažu zašto je žena dobila batine.
Ovaj slučaj krivljenja žrtve za ono što joj se dogodilo samo je jedan od primera ustaljene prakse medija u Srbiji. Ima i gore od toga, kad se u naslovima implicira da je mrtva žena sama kriva što je ubijena. U aprilu prošle godine, Goran Milovanović (50) ubio je sa četiri metka Slavicu Rakulj (49) u kafiću u centru Beograda. Razlog: Slavica Rakulj odbijala je njegovo udvaranje. Dnevnik "Blic" plasirao je ovu vest pod naslovom "Ubijena konobarica stradala zbog neuzvraćene ljubavi". Ovaj naslov implicira sledeće: da je bila pametna i Goranu Milovanoviću "uzvratila ljubav", Slavica Rakulj bi danas bila živa, dakle, sama je kriva, makar delimično.
Ima i onih koje su, sudeći po stavovima urednika i novinara tabloida, sasvim krive. Vladislava Červenko imala je 25 godina u novembru 2012. kada je tadašnji momak Darijan Musić pretukao na smrt, naravno, zbog ljubomore. U danima nakon ubistva, javnost je bila izložena (i aktivno učestvovala) u komentarima na račun izgleda pokojne Vladislave, koja je bila manekenka i imala tu nesreću da bude fizički atraktivna. Kažemo nesreću, jer je upravo zbog toga ova mrtva devojka proglašavana za sponzorušu, kurvu itd.
Ništa bolje nije prošla ni Stela Gudelj (25), studentkinja medicine, koju je u februaru 2013. zadavio Aleksandar Šundić (23) sa kojim je bila u vezi. Pravdali su mediji ovdašnji Šundićev zločin time što je Stela bila starija od njega, a i "davala mu je povoda da bude ljubomoran". Dogodilo se i nešto do tada nezapamćeno čak i u srpskim medijima: portal nadlanu.com dao je ogroman prostor Šundićevim prijateljima koji nisu štedeli reči hvale za svog drugara, dečka za primer i izvrsnog studenta elektrotehnike. Tadašnji glavni i odgovorni urednik portala nadlanu.com, Milan Kamponeski, branio je svoj urednički postupak pravilom da treba da se čuje i "druga strana". Ovakvo izvrtanje novinarskog pravila druge strane prevazilazi okvir namernog senzacionalizma i ukazuje na ogromno neznanje. Pravilo druge strane važi kada postoji izvestan sukob ili spor oko kog je moguće zauzeti stavove, te je obaveza novinara da sasluša i prenese obe strane. Kada je žena mrtva, ne možemo govoriti ni o prvoj, a kamoli o drugoj strani. Stvar je prosta: ona je ubijena, on je ubica. Za zlostavljanje ili ubistvo uvek je kriv zlostavljač ili ubica. Insinuiranje da je žrtva nečime izazvala njegov postupak, u medijskom izveštavanju je apsolutno nedopustivo.
Isto važi i za preispitivanje morala žrtve. Godine 2011. dogodilo se ubistvo koje je u medijskim naslovima progresiralo od "Ubio suprugu", preko "Zadavio ženu pertlom" do "Ubio prostitutku". Reč je o istom događaju, ali u zavisnosti od medija i uređivačke politike, naslovi su određivani tako da je na kraju preispitivan moral žrtve.
Još 2011. godine Uprava za rodnu ravnopravnost izdala je "Priručnik za medijsko izveštavanje o nasilju u porodici i nasilju nad ženama". Iako je dokument javno dostupan na internetu, vrlo pitak, čitljiv i svakom razumljiv i sa vrlo jasnim preporukama – izgleda da ga gotovo niko ne čita. U tom priručniku, među mnogim primerima pogrešnog izveštavanja, stoji jedan koji je najpogrešniji od svih, a na prvi pogled se teško primećuje šta je u njemu pogrešno: "Ubio ženu bez razloga". Na prvi pogled čini se kao da je reč o nekom bezumniku koji je iznenada skočio i ubio svoju ženu. Ali to se samo čini, i to samo ako hoćemo da budemo krajnje, i bez razloga, dobronamerni. Jer ono što piše jeste da je ubio ženu bez razloga. A ubistvo žene sa razlogom – ne postoji.
Jovana Gligorijević
Članak je objavljen u okviru projekta "Nasilje u porodici – Pogled uprt u evropsko pravo" koji fi nansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz fi nansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije. Vreme protiv nasilja
Dodatak uz ovaj broj "Vremena" o nasilju nad ženama: PDF |
| Slučajevi nasilja nad ženama pred Savetom za štampu
Tokom pet godina rada Saveta za štampu, ovo telo je u samo dva navrata raspravljalo o žalbama koje se direktno tiču nasilja nad ženama. Pošto se prilozi koji se bave ovom temom pojavljuju svakodnevno, jasno je da tako mali broj žalbi nije rezultat činjenice da se novinari kao "slepi plota" drže Kodeksa novinara Srbije. Naprotiv. To samo znači da se u slučaju kada izveštavaju o nasilju krše praktično sva pravila, što u žrtvama – koje bi imale direktno pravo žalbe – izazivaju osećaj nemoći i besmislenosti svakog otpora i protesta. Ili su, pak, one toliko namučene, da im u životu samo još fali da o njihovom jadu odlučuje i Savet za štampu. Zanimljivo je, međutim, da se prva žalba na prvoj ikad održanoj sednici ticala upravo nasilja nad ženama. Još zanimljivije da je to do danas ostao jedan od najznačajnijih slučajeva, od nekoliko stotina o kojima se u međuvremenu raspravljalo. Žalbu je, u ime i uz potpisani pristanak žene o kojoj se izveštavalo, podnela Mreža žena protiv nasilja u septembru 2011, a odnosila se na tekst "Lekar mučio ženu i njenog ljubavnika" iz lista "Press". Pre i iznad svega, ovde nije učinjeno ništa kako bi bio sakriven identitet žrtve: objavljeno je puno ime i prezime njenog supruga, grad u kojem žive, on je identifikovan kao "hirurg", a objavljeno je i njeno zanimanje. Identitet takvog para, posebno u manjem gradu, dalje i ne mora da se otkriva – sve je jasno. Detaljno opisujući nasilje (što je samo po sebi već kršenje Kodeksa novinara Srbije), "Press" navodi kako je suprug "vezao lisicama, tukao i snimao gole sada već bivšu suprugu i njenog prijatelja kada ih je uhvatio na delu". Ovakvim opisom, objašnjeno je zašto se sve dogodilo: nasilnik je de facto aboliran, jer mu je žena imala ljubavnika, pa ih je još i "zatekao na delu". Sve to je, podrazumeva se, u suprotnosti s načelima profesionalnog izveštavanja. No, ni to nije bilo dovoljno. Sledi opis koji bi slobodno mogao da se nađe u antologiji novinarskog beščašća i bezobrazluka: "…nju je lakše povredio, a potom ju je usred zime golu isterao napolje ispred zgrade. Vikao joj je ‘kurvo’, tako da su sve komšije čule šta se dešava. Inače, kada ih je našao u stanu, u momentu dok je skidao gaće sa D. M., noktima je povredio njegov polni organ, tako da je D. M. završio u bolnici". Komisija za žalbe odlučila je da su ovim tekstom prekršene tri tačke Kodeksa novinara Srbije, koje se tiču poštovanja privatnosti, a koje podrazumevaju da novinar poštuje pravo na dostojanstvo i integritet ljudi o kojima izveštava, da izbegava spekulacije i pokazuje "duh saosećanja i diskrecije". Čitave četiri godine kasnije, pred Savetom za štampu pojavio se novi slučaj izveštavanja o nasilju, s tim što ovaj put nije bilo reči o konkretnoj ženi i što je odluka donesena mnogo teže i nakon više nego burne rasprave. U pitanju je bio tekst "Žene u krugu porodice pobile 98 muškaraca", objavljen u "Večernjim novostima", a u kojem su pogrešno interpretirani podaci MUP-a. U naslovu su žene optužene da su ubile skoro sto članova porodice, dok se u samom tekstu navodi da su među tim ubistvima i ona koja su počinili muškarci. U tabeli koja je objavljena jasno se vidi da su žene počinile ubistvo u 22, od 98 slučajeva. To, međutim, nije smetalo nadležnom uredniku da čak i u naslovu tabele navede: "Muškarci koje su u krugu porodice ubile pripadnice nežnijeg pola". Odlučeno je da je ovim tekstom prekršena obaveza novinara da izveštava tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno, kao i obaveza da naslov odgovara suštini teksta. Iako se Mreža žena protiv nasilja žalila i na upotrebu konstrukcije "nežniji pol", o tome se nije odlučivalo, jer se Kodeks novinara Srbije time eksplicitno ne bavi. I jedan i drugi slučaj vrlo su ilustrativni, pošto se u njima pojavljuju dva najtipičnija etička proklizavanja kada je reč o izveštavanju o nasilju nad ženama. Žrtvama se – ponekad čak i uz najbolju nameru – uskraćuje svako pravo na privatnost, urušava im se dostojanstvo, a njihovo ponašanje redovno se stavlja pod lupu kako bi se "objasnilo zašto" im se desilo to što se desilo. S druge strane, zvanični podaci vrlo se često obrću, okreću i "prepevavaju", kako bi se realnost preokrenula i iz nečeg jezivog transformisala u nešto "zabavno" za publiku.
*Autorka je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu
|