3.4.2016. Proleće u Srbiji Sa prolećem mogli biste da smanjite količinu antidepresiva koju dnevno uzimate, preskočite pilulu za spavanje, ili svako treće pivo ili rakiju, i umesto toga se šetate nekoliko kilometara ili vozite bicikl. Sve u nadi da neće da vas zaskoče aktivisti SNS-a

piše: Andrej Ivanji

Lepi, sunčani, topli dani bi posle kišnog, hladnog i turobnog perioda trebalo da bude optimizam, nadu, veru u šta god, da nam poprave raspoloženje. Trenutne vremenske prilike u Srbiji trebalo bi blagodetno da utiču na teskobu, anksioznost, depresiju, egzistencijalne strahove, stahove zbog neizvesnosti, nemir, da ublaže iščekivanje čega god, gubitak, razdvojenost, prazninu. Pogledajte samo kroz prozor, zar nije lepo?

Mogli biste da se probudite malo ranije, kupite burek i jogurt i pre posla sednete na klupu u obližnjem parku, hranite golubove i gledate ulične mačke kako se protežu na suncu. Posle posla mogli biste da odete na reku, ako nemate para čeka vas klupa, ako imate, odete u neki kafić ili kafanu, gledate u vodu i sunčate se. Pre posla i pre spavanje upijete sunce da lakše radite za mizernu platu i bolje spavate uprkos brigama koje vas muče.

Sa prolećem mogli biste da smanjite količinu antidepresiva koju dnevno uzimate, preskočite pilulu za spavanje, ili svako treće pivo ili rakiju, i umesto toga se šetate nekoliko kilometara ili vozite bicikl. Umesto da vas lepo vreme podseća na to kako bi sve bilo lepo samo da imate to što nemate, da ste sa nekim sa kime niste ili živite u društvu u kome proleće ima smisla, mogli biste da nađete utehu u tome da je toplo i svetlo i zeleno, što vreme možete da provodite napolju, što više ne morate da uključujete radijator i trošite struju.

Trebalo bio da smo svi bolje raspoloženi. I kada bacim pogled na prepune kafiće u centru Beograda stvarno mi se čini da je tako.

Samo što nije. Koga god da sretnem, sa kime god da popričam, niko, u najmanju ruku, nije zadovaljan. Ljudi koje srećem su ili apatični, demotivisani, ili skrhani zbog sijaset problema. Možda ja poznajem pogrešne ljude? A možda se zaista većina tako nekako oseća.

Mnogo individualnih teskoba prerasta u kolektivnu teskobu, kolektivna teskoba vodi ili u kolektivnu apatiju ili prerasta u kolektivnu agresiju, paranoju, netrpeljivost. Najlakše je za sopstevnu muku okriviti nekog drugog. Pogotovu ako gledate TV Pink ili čitate Informer. Onda je nekako sve jasno, zna se ko je đavo, a ko je anđeo.

Nikome nije pošlo za rukom da kraće i preciznije opiše to prolećno stanje u srpskom društvu koje se ponavlja iz godine u godinu, od autora onog grafita koji je napisao: „Proleće je a ja živim u Srbiji".

Pre neki dan mrzovoljan i nemiran naterao sam sebe da se prošetam do Kalenića. Usput sam na suncu popio kafu u nekom Kafiću, gledao ljude kao prolaze. Stvarno sam se osetio bolje. A onda su odnekuda iskočili aktivisti Srpske napredne stranke i počeli da me saleću.