Kažu da mačke u večna lovišta odlaze jednako dostojanstveno kao i što su živele. Kad osete da je došao trenutak, pobegnu od kuće i u osami i tišini nestanu sa ovog sveta. One gospodske dostojanstvo upražnjavaju na druge načine, recimo trošeći preterano veliki broj života, ali ovo nije priča o njima. Ovde je reč o mačkama koje žive samo jednom i to sa druge strane prozorskih mreža za komarce.

U Klasniću (Gornjem i Donjem), selu na Baniji gde sam krajem prošlog veka učio prve lekcije o dostojanstvu, mačke su osim od starosti ili nekog slučajno pojedenog poljoprivrednog otrova, stradale i od sopstvene nepažnje – na cesti, pod točkovima automobila.

Da bi mačka postala priznati član porodice, voljen i poštovan kao i ostale životinje, morala je, dakle, da bude dobar lovac i da nauči da gleda levo i desno. Kada se takva mačka omaci, mačići joj, po đedovoj odluci i izvršenju, uglavnom završe u zavezanoj vreći u potoku. Seoska pravila su jasna, smislena i surova: mnogo mačaka u kući znači malo miševa po podrumima i kuruzanama (to je ono gde se suši ku(ku)ruz); počinju da stradaju pilići i druga sitna perad. Međutim, kao što ni đedovi nisu uvek surovi, tako nisu ni sve mačke iste. Pa setite se samo ovoj stranici "Vremena" dobro poznate kartuzijanke Cici Vasić Tagirov. Ona je gospodstvo gospodskih mačaka upražnjavala na tako poseban način da mi je čast što sam joj služio dok je bila tu…

Za moje rano detinjstvo bitna su dva mačka.

Prvi je bio kao mrak crn – mačak Marko. Držeći se za njegov rep, prohodao sam sa deset meseci. Pre nego što je stigao da me nauči još nešto, zgazio ga je auto ispred kuće.

Drugi mačak me je naučio dosta o odgovornosti i plakanju.

Ja sam imao oko pet godina, a Maja, sestra, godinu manje. Tadašnja mačka (dobar lovac, brža od točkova) omacila se u podrumu i đed je na krumpjeru (krompiru) našao tri mačeta. Od đedove vreće su ih spasile Majine i moje suze. Na njih je pokojni đed Mirko bio posebno nesurov. Posle nekog vremena, on je ipak dva mačeta bacio u potok nakon što ih je lopatom pokupio sa puta. Preživelo je samo jedno belo sa sivo-crnim prugama.

Videvši kod neke devojčice iz sela slično mače koje se zvalo Sara, Maja i ja smo i našem smislili mušku varijantu tog imena. Uveren sam da ću smisao sopstvenog postojanja u ovom vremenu i prostoru razumeti kad shvatim kako mi je tada muška verzija imena Sara bila – Sural…

Sural je, kao i svi životinjski mladunci jedinci, odrastao u obilju Majine i moje pažnje. Mače i deca – potpuno uobičajena slika. I, kao u priči, sve se promenilo kada su nam u goste došli neki dečaci iz komšiluka. Bio je, valjda, Majin rođendan.

Posle torte pokupili smo igračke i otišli na van. Rat je uveliko trajao pa je veliki deo naših igračaka bilo plastično oružje koje je, koliko-toliko bilo bezbednije, a i relativno zanimljivije od praćki, lukova i strela koje su nam ručno pravili stariji ili smo i sami veštili ruke na njima. Među uzetim igračkama je tako bio i narandžasti pištolj koji je oprugom, prilično snažno, ispaljivao plastični štapić na kome je bila zalepljena lopta od spužve, tj. sunđera. Nekoliko udruženih dečjih mozgova je vrlo brzo shvatilo da će plastični metak leteti mnogo dalje ako mu otkinemo tu spužvu. Kad nam je to dosadilo, gađali smo stablo kruške, a onda se niotkuda pojavio jadni Sural...

Kasnije sam, gotovo sve do srednje škole, mogao da zaplačem kad god bih pomislio da sam učestvovao u mučenju mačeta. Boreći se sa tom grižom savesti, tešio sam se da će mi moć da plačem kad hoću koristiti kada postanem glumac; ili me je, kao nekog ko plače zbog mačeta, odgovarala da postanem profesionalni vojnik.

Sural je nakon toga dana počeo da prati sve ljude po avliji kao neki pas. Postao je neprirodno pitom, pa je tako jednog jutra potrčao ka đedu koji je po dvorištu kotrljao ogromnu kacu (ovde se valjda kaže bure) u kome se držala pšenica ili iskominjani kuruzi. Đed ga nije video.

Maja i ja samo ga, u nekoj kutiji, sahranili ispod one kruške. Svakog proleća, dok nismo otišli iz Klasnića, brali smo prve mamine narcise i tulipane i nosili mu na grob.

Sa Suralom nemam zajedničku fotografiju.

Mirko Rudić