U nameri i želji da popularizuje filmske programe Jugoslovenske kinoteke, njen direktor Jugoslav Pantelić najavio je prepodnevne projekcije starih čuvenih filmova za decu, onih koje kao dobre primere pominju stariji kad kritikuju produkciju namenjenu najmlađima (vidi "Vreme" br. 1312). Biće to prilika da mnoga naša deca prvi put uđu u bioskop, vide prvi igrani film i zavole Kinoteku, rekao je Jugoslav, što je mene vratilo u dan kad sam prvi put ugledala bioskop i film.

Zove se Prodavačica ljubičica (La violetera), i nije za decu. Bilo je to u Kragujevcu. Na Guglu piše da se u Jugoslaviji prikazivao 1960. godine, što odgovara mom sećanju da sam ga gledala pre polaska u školu. U bioskop me je odvela baka, Ljubljančanka, udovica kapetana Srpske vojske poginulog u aprilskom ratu, Kragujevčanina. Mnogo je volela filmove, kupovala je Filmski svet, interesovala se za kulturna dešavanja po gradu, nastavljajući stare navike iz svog slovenačkog perioda.

Pre nego što smo krenule u bioskop, baka mi je ispričala šta me tamo čeka. Prepričala mi je sve što je u novinama pročitala o glavnim glumcima Sariti Montijel i Rafu Valoneu i sve što je čula o filmu od srećnika koji su ga već gledali. Prepričala mi je film kao da mi priča bajku. Opisala mi je Soledad, njenu haljinu, pletenu korpu sa ljubičicama, Fernanda u koga se zaljubljuje, njegovog brata koji je protiv njih. "Uživaćeš", rekla mi je na kraju.

Kad smo stigle, neko dvoje u braon mantilima nisu hteli da nas puste u salu. Ne mogu dve osobe na jednu kartu (baka mi je namenila mesto u svom krilu), i ovo nije film za decu, vikali su na nas pred svima. Baka je digla frku, ali kad je pobedila – film je već bio počeo. Zato su nas sproveli do nekih sporednih vratašca i odjednom smo se našle na mestu gde se po bioskopskom platnu ka plafonu uzdizalo lice Sarite Montijel! Gledano iz moje perspektive, bio bi to kadar u kome se nalazim pola metra od vrha Saritine brade, a iznad mene do kraja platna nastavlja se ostatak njenog prelepog lica. Mrvica i džinovsko lice! To lice priča, i to zaglušujućim glasom pa ga doživljavam kao da je vetar! Stojim ukopana, baka me cima, ali ništa. Smetamo drugima da gledaju film, bune se, nervozni su. Baka mirno kaže: "Nije joj ništa, samo je srela film."

Osim po opisanom, Prodavačicu ljubičica pamtim po bakinim suzama tokom projekcije, po lupanju njenog srca u moja leđa, po mladoj ženi koja je sedela do nas i prilično glasno komentarisala dijalog filma, po horskoj podršci iz publike pesmi koja je proslavila ovaj film, ali i po emociji koju pre toga, koliko se sećam, nisam osetila, a koju su mi preneli Soledad i njen Fernando.

Prodavačica ljubičica nije dečji film, kao što sam već rekla, pa i ne očekujem da ga Kinoteka uvrsti u najavljeni matine program. Ali zato Palčić jeste, preporučujem ga – ako se taj film uopšte tako zove. Igrani je, američki, u boji, mnogo star, ne nalazim ga na Guglu, ali ljudi iz Kinoteke će već znati o čemu pričam.

Daću im još neki hint: drvoseča Džordž i njegova žena En dugo i mnogo žele sina, kakvog god. Jednog dana Džordž u šumi ugleda veliki i lep hrast. Taman da zamahne sekirom po njemu, stvori se šumska vila. Duga plava kosa, svetloplava haljina, svetlucavi čarobni štapić, prelepa! Kaže mu: "Nemoj da posečeš ovaj hrast. Na njegovim granama živi mnogo ptičica i ako ga posečeš, one neće imati gde da stanuju. Biće tužne. Molim te, poštedi ga. Ako me poslušaš, ispuniću ti tri želje." Džordž pristane, i žurno krene kući da sve ovo ispriča En. Kad je seo da večera, ona mu iznese kupus. "Svaki dan prazan kupus! Da mi je makar jedna kobasica", reče, i cap, na tanjiru se stvori kobasica. En hoće da poludi: "Što ne paziš šta pričaš, potrošio si prvu želju na kobasicu, a mogli smo da dobijemo sina! Što ti se za nos nije zalepila!" Cap, želja se ispuni! Poslednju su potrošili na skidanje kobasice s nosa. Bili su očajni, najočajniji na svetu. I šumska vila se sažali na njih. Jedne kišne i olujne noći, dok su En i Džordž spavali, ona im pošalje dečaka. Bio je malen-malen, ne veći od palca. "Neka se zove Palčić", rekoše presrećni Džordž i En. Uveli su ga u sobu svu od igračaka koju su, čekajući da im dođe, pravili za njega. Bile su to čarobne igračke: svake večeri, čim bi Džordž i En ušuškali Palčića za laku noć, one bi oživele i počinjala bi zabava do zore. To je otprilike polovina filma, drugi deo je ništa manje bajkolik, i kraj je srećan.

Moj ujak je jednom davno sa nekog američkog programa snimio ovog mog Palčića na VHS kasetu i doneo mi da me obraduje. Godinama sam ga čuvala. A onda, ko zna zbog kog ludila i nepažnje, izbrisala. Eto, i toga sam se setila dok mi je Jugoslav Pantelić pričao o planovima Kinoteke, a diktafon ga, umesto mene, pažljivo slušao.

Sonja Ćirić