21.4.2016. Balkansko rešenje Šta čeka Veliku Britaniju na putu ulaska u EU

piše: Dejan Anastasijević

U huci ovdašnje predizborne kampanje izgubila se jedna vest iz Velike Britanije o kojoj londonska štampa već danima bruji, a tiče se Balkana i Srbije. Britanski ministar pravde Majkl Gov, lider kampanje za Bregzit, tj. istupanje iz Evropske unije, predložio je u programskom govoru u ponedeljak da Britanija kad izađe potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) kakav sa Briselom već imaju zemlje Zapadnog Balkana. "Imaćemo iste odnose sa EU kao Bosna, Albanija i Srbija", kazao je on ozareno. "Zadržaćemo pristup evropskom tržištu, ali više nećemo biti sputani briselskim propisima."

SSP zemljama kandidatima, uključujući i Srbiju, zaista daje mogućnost pristupa na jedinstveno evropsko tržište uz mnogo manje obaveza koje važe za punopravne članice. Kandidati, na primer, izvesno vreme mogu da izvoze robu u EU bez akciza i carina, a da istovremeno naplaćuju carine i akcize na neke evropske proizvode. Kritičari iz suprotnog tabora su odmah ukazali da je teško očekivati da EU nakon izlaska Britanije dodeli toj zemlji povlastice koje imaju kandidati, jer su one privremenog karaktera i svrha im je da olakšaju proces dostizanja evropskih standarda pre stupanja u članstvo. Drugi su Govov predlog brzopleto ismejali, pitajući se da li će Britanija onda, poput Bosne, morati da prihvati da se u Londonu otvori Kancelarija visokog predstavnika EU sa ovlašćenjima da postavlja i skida ministre u vladi Njenog Veličanstva.

Budimo ozbiljni: Govov predlog ipak zaslužuje pažljivije razmatranje i u stvari bi mogao da reši problematičan odnos Londona i Brisela, ali samo pod uslovom da Britanija odmah nakon izlaska iz EU i potpisivanja SSP odmah zatraži i status kandidata, pa počne sa pristupnim pregovorima. Šta bi se time postiglo?

Kao prvo, EU ne bi mogla da im uskrati pomenute povlastice, ako ih je već dala zemljama Zapadnog Balkana. A zatim, Britanija bi kroz višegodišnji pregovarački proces dobila dovoljno vremena da preispita sve nesuglasice koje ima sa evropskom administracijom i izbori se za bolji status za sebe kao buduću članicu. Izlazak iz EU, uz momentalni ulazak u krug kandidata, odmah bi stišao strasti koje trenutno divljaju britanskom političkom scenom, jer bi obe strane dobile ponešto: pobornici "Bregzita" bi imali satisfakciju da su ostvarili cilj, dok bi pristalice ostanka u EU mogle da zadrže nadu da će se već koliko sutra, a najdalje za nekoliko godina, nad Londonom opet zavijoriti evropska zastava.

A šta sa Škotskom, koja preti momentalnim otcepljenjem ako Britanija izađe iz EU? To bi se dalo rešiti pokretanjem dijaloga o normalizaciji odnosa Londona i Edinburga u Briselu, pod patronatom Visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Federike Mogerini. Cilj bi bio da se nađe rešenje koje će i Englezima i Škotima omogućiti suživot, a pre svega olakšati život običnim ljudima bez obzira na nacionalnost. S obzirom da je dijalog Beograda i Prištine, koji je upravo zakoračio u četvrtu godinu, već uspostavio matricu i dao rezultate, nema razloga da se ne očekuje da će se London i Edinburg sporazumeti još lakše, pogotovo što im, za razliku od Srba i Albanaca, neće trebati prevodioci.

Doduše, na evropskom putu Britanije mogle bi se pojaviti i neke prepreke. Na primer, Francuska bi mogla da zatraži da monarhija promeni svoje zvanično ime – Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske – kako bi se otklonile sumnje u teritorijalne pretenzije prema francuskoj pokrajini Bretanji. Treba se nadati da Francuzi neće biti zlopamtila pa insistirati da se Englezi izvine što su spalili Jovanku Orleanku i da će kompromis, za raliku od spora Grčke i Makedonije, brzo biti postignut i pored okolnosti da su Englezi u Bretanji svojevremeno prolili reke francuske krvi.

Moglo bi se desiti i da Španci, koji nikada nisu odustali od Gibraltara, postave rešenje tog pitanja kao uslov za otvaranje pregovaračkog poglavlja 30, koje se tiče međunarodnih odnosa, jer je dobro poznato da zemlje koje imaju teritorijalne sporove sa susedima ne mogu u EU. Tu bi u pomoć mogao da pritekne evropski komesar za susedsku politiku i pregovore o proširenju, umešni posrednik Johanes Han. Komesar bi mogao da bude od koristi i ako britanski premijer Dejvid Kameron, koji je za vođu laburista Džejmsa Korbina ne tako davno rekao da predstavlja opasnost za bezbebednost građana i nacionalne interese Velike Britanije, krene da progoni opozicione lidere i izazove parlamentarnu krizu. Han se sa vidljivim rezulatima već prekalio u Makedoniji – kako ju je opravio, svaka mu čast - pa mu ni London neće biti problem.

Treba se, ipak, nadati da ovi izazovi (u Briselu nikako ne vole reč problemi) neće biti ozbiljna prepreka da Britanija ispuni sve kriterijume i u dogledno vreme, samo godinu ili dve nakon Srbije i Albanije, postane punopravni član evropske porodice. A ako im se tamo ne svidi, mogu opet da izađu pa da krenu ispočetka.