SAD – Predizbori u Republikanskoj partiji:
Kako se otarasiti Donalda Trampa

Dok Donald Tramp tvituje i mitinguje, Ted Kruz ubacuje svoje ljude među delegate pojedinih država, što bi moglo da mu donese pobedu u drugom krugu izbora za predsedničkog kandidata na stranačkoj konvenciji, u koliko do njega dođe

Predizbore Republikanske stranke u Indijani u minuli utorak mnogi su unapred označili kao "nečiji početak kraja". Na osnovu dosadašnjeg delegatskog skora takmaca za republikansku predsedničku nominaciju (u trenutku nastanka ovog teksta pobednik predizbora nije bio poznat), jasno je bilo da će nakon Indijane početi da kopni bar deo neizvesnosti: ili će se Tramp približiti tituli izvesnog kandidata na novembarskim izborima, ili će pak postati izvesno da će se ime kandidata odrediti tek na stranačkoj konvenciji u julu, u koju bi se, opet, moglo ući s mnogo neizvesnosti.

Ova druga opcija za Donalda Trampa gotovo da i ne postoji. Poslovično oslonjen na istraživanja javnog mnjenja, on očekuje pobedu u za analitičare nedokučivoj Indijani (s 57 delegata), dominaciju u komšijskom Nju Džersiju (51 delegat) i pobednički vatromet nakon predizbora u tvrdim konzervativcima nenaklonjenoj Kaliforniji (čak 172 delegata). Prema delegatskoj tabeli Asošijeted presa, Trampu je uoči Indijane nedostajao 241 delegat do magične brojke od 1237, koliko je potrebno za overavanje predsedničke nominacije. Uz ove tri "sigurice", Tramp očekuje i parcijalne ture delegata u još nekoliko od preostalih deset nadmetanja. Čak i ako ne bude sve išlo po planu, on smatra da s najvećim brojem osvojenih delegata – ne, dakle s apsolutnom većinom – konvencija mora da mu potvrdi nominaciju. U takvom stavu ga, prema istraživanjima, podržava 55 odsto republikanskih birača.

Problem za Trampa je što stranačku konvenciju rezultat, ma koliko ubedljiv bio, ni na šta ne obavezuje, ako ne iznosi 1237 delegata. Baš kao što ignoriše to pravilo, Tramp je proteklih nedelja pokazao da ne poznaje ni neka druga, istina zamršena i pomalo bizarna, pravila koja odavno važe u trci za predsedničku nominaciju.

Pristajući da trči maratonsku predsedničku trku Tramp nije pristao na "tuđa" pravila, ponašao se kao da će cilj trke biti tamo gde on to odredi. Poslednjih nedelja je, međutim, na prilično bolan način spoznao da ingorisanjem i nepoznavanjem "pravila koja važe za sve" nije uspeo da ih eliminiše i da bi to moglo da mu se osveti.

...i Ted Kruz

KRUZ-KEJSIKOV PLAN: Svesni da više nemaju ni teoretska šanse da u toku sezone predizbora osvoje apsolutnu podršku delegata na konvenciji, Trampovim rivalima, Tedu Kruzu i Džonu Kejsiku sada je preostalo samo da osujete Trampov plan da do stranačke konvencije obezbedi nominaciju za predsednika. Za početak, da u Klivlend ne ode spokojan.

Upravo s tim ciljem, uoči prošlonedeljnih izbora na severoistoku SAD, Kruz i Kejsik udružili su svoje snage: Kejsik se obavezao da će prekinuti sve aktivnosti u Kruzu barem naizgled naklonjenijoj Indijani, dok se Kruz, s druge strane, obavezao da će zamrznuti kampanju u Oregonu i Novom Meksiku i tako pružiti šansu Kejsiku da spreči Trampa u pohari tih država. Iako je do juče kritikovao Kejsika zbog iracionalne odluke da i pored vrlo mršavih rezultata (samo jedna pobeda, i to u matičnom Ohaju) ostane u trci do kraja, Kruz se naprasno setio stare dobre "da je neprijatelj mog neprijatelja – moj saveznik", te sada obojica – istina, uvijeno – sugerišu svojim biračima tzv. strateško glasanje zna se protiv koga.

Tramp je, naravno, na ovaj plan odgovorio kanonadom optužbi i uvredama na račun svojih rivala. Rečnik i stil nisu novi – nova je samo rastuća Trampova nervoza, koju, uz sve napore, ne uspeva da prikrije. Od kamenčića u cipeli Kruz mu je neočekivano postao kamen od kojeg krvare stopala. Ono što Kruz sada radi u sadejstvu sa Kejsikovom kampanjom, nastavak je strategije koja je tek nedavno Trampa počela surovo da otrežnjuje.

PRAVILA, PRAVILA: Ako bi se tražio razlog zbog čega Srbi, ovdašnji i američki, toliko simpatišu Trampa, on bi mogao da leži u sličnosti Srbije i samog Donalda: kao što je, kaže mit, Srbija u miru gubila sve što je postizala u ratu, tako i Tramp pojedine predizborne pobede počinje da ispušta u lavirintima stranačkih pravila i procedura.

Za Trampa stranački predizbori svoj kraj imaju u saopštavanju rezultata i broja delegata koje su takmaci osvojili; što više njemu, to je srećniji. Od svih pravila Republikanske stranke, Tramp je izgleda naučio samo jedno: da su svi delegati koje neki kandidat osvoji u predizborima dužni da u prvom krugu glasanja na stranačkoj konvenciji glasaju za tog kandidata. Za nekog ko se od početka trke drži mantre "na konvenciju sa najmanje 1237 delegata ili nikako", faza koja uobičajeno sledi nakon svakih predizbora – izbor ljudi koji će na konvenciji imati ulogu delegata – od starta deluje kao smarajuća tehnikalija, nešto čemu ne treba posvećivati značaju pažnju. Suočen sa pravilima po kojima se već decenijama odvijaju nominacijski izbori za predsednika SAD, Tramp se sada nekontrolisano ljuti, kao da je prvi put čuo za njih.

Ko će sve biti delegat na stranačkoj konvenciji određuje se na nekoliko načina: deo delegata određuju stranački vrhovi, deo se određuje na stranačkim skupovima, deo biraju birači, a tek jedan manji deo – sami predsednički kandidati.

Od 2472 delegata, koliko je planirano da bude prisutno na konvenciji u Klivlendu, gotovo 95 odsto njih dolazi s obavezom da u prvom krugu glasanja svoj glas da kandidatu koji je osvojio najviše glasova u državi/teritoriji iz koje dolaze. Tek pet odsto njih već u prvom krugu može da glasa za bilo kog od kandidata koji su se kvalifikovali.

Ukoliko bi Tramp do konvencije obezbedio apsolutnu većinu delegata, već posle prvog kruga glasanja predsedavajući konvencije bi ga proglasio kandidatom Republikanske stranke na predsedničkim izborima 8. novembra.

Ali, ukoliko nijedan kandidat na konvenciju ne dođe s obezbeđenom potrebnom većinom delegata, a to ne može da nadomesti ni onih pet odsto "slobodnih delegata", ide se u drugi krug glasanja. Shodno pravilima država iz kojih dolaze, deo delegata ostaje lojalan kandidatu za koga su njihovi sugrađani glasali, ali istovremeno oko 1500 delegata biva oslobođeno te obaveze, te može da glasa za koga hoće. U svakom daljem krugu poveća se broj "slobodnih strelaca" – i tako sve dok se oko jednog kandidata ne okupi potrebna većina.

IZBOR DELEGATA: Ovo je prvi put u modernoj istoriji da je "identitet delegata važan koliko i to za koga će ti delegati glasati", izjavio je jedan od republikanskih zvaničnika iz Džordžije. Ništa nije novo u procesima izbora delegata, dodao je, samo što je, u iščekivanju sve sem formalne i dosadne konvencije, to pitanje naglo postalo važno.

Kruz je, očito, daleko više nego bilo ko iz Trampovog štaba, radio na izboru kandidata i u tome i jeste suštinska razlika između kandidata-autsajdera i kandidata koji dolazi iz politike. Kako su u nedeljama nakon održanih predizbora u pojedinim državama počeli procesi izbora delegata, Trampu su počele da stižu sve same loše vesti: Kruz je u zvanične delegacije ubacivao svoje simpatizere. Previše Tvitera, masovnih skupova i medijske pažnje, a premalo organizacionih sposobnosti i dovoljno posvećenih simpatizera – sve to se sada Trampu obija o glavu.

Samo na nedavnom okupljanju republikanaca u Mejnu, Kruz je u delegaciju od 23 člana za Klivlend uspeo da ubaci 19 svojih ljudi, iako je na predizborima u toj državi osvojio samo 12 delegata; u Arizoni Tramp u delegaciji od 58 članova koja u prvom krugu mora da glasa za njega ima tek oko 12 sebi lojalnih delegata. Kruz tu taktiku primenjuje gde god o delegatima odlučuju stranački aktivisti. On takođe računa na to da će od drugog kruga za njega početi da glasaju i delegati koje su izabrali stranački vrhovi, poslovično hejterski raspoloženi prema Trampu. Naravno, ovaj plan pada u vodu ukoliko Tramp pre konvencije bude imao 1237 delegata.

Postoji i treći deo anti-Tramp strategije, ali on ne mora nužno da ide naruku samo Kruzu. Na samoj konvenciji se, naime, već tradicionalno menjaju pojedina pravila, a u američkoj javnosti dominantno je očekivanje da bi te izmene mogle da se tiču i procedure izbora stranačkog predsedničkog kandidata. Na stolu bi, u takvom razvoju situacije, moglo da se nađe mnogo toga – i da svi delegati od početka budu "slobodni", i da za nominaciju mogu da se bore i kandidati koji iza sebe nemaju većinu delegata iz ponajmanje osam država, da predsednički kandidat može da bude i neko ko nije učestvovao na predizborima (tzv. beli vitez)...

Ipak, za usvajanje bilo kakvih predloženih izmena, radikalnih ili ne, potrebna je podrška većine delegata. U takvoj vrsti glasanja delegati od starta mogu da glasaju po sopstvenoj savesti. Čini se da je i to jedna otvorena mogućnost za Kruzove "trojance".

Denis Kolundžija