5.5.2016. Nula i nula Bajkovite laži imaju ograničen rok trajanja. Nisu to pokazali rezultati ovih izbora, ali teško da će većina ljudi doveka verovati da ako im se, na primer, uzme 10.000, a posle vrati hiljadu, treba da budu srećni

piše: Momir Turudić

Osmeh se konačno pojavio na licu Aleksandra Vučića. Dok je sinoć na konferenciji za štampu saopštavao rezultate ponovljenih izbora, grohotom se smejao dok je govorio da njegova lista na 13 od 15 biračkih mesta ima skoro 20 odsto više glasova nego 24. aprila, a da njegovi udruženi protivnici nisu uspeli nigde da pobede. Doduše, reklo bi se da je i taj smeh bio više podrugljivo cerekanje namenjeno onima čije su „neke izborne liste na silu ugurane u Skupštinu", nego odraz prave radosti.

Iskrenog radovanja kao da nema, nije ga bilo ni one prve izborne noći, mada je i tada bilo očigledno da je pobeda ubedljiva - 131 poslanik SNS-a u Skupštini Srbije je komotna većina, da ne govorimo o pobedi u Vojvodini i gotovo na svim lokalnim izborima. O tome zašto osećanja trijumfa ipak nema već je mnogo toga rečeno, i većina pobrojanih razloga je tačna, od toga da Vučić ništa osim apsolutne pobede ne računa u uspeh, do toga da su u parlament ipak ušle i opozicione partije koje će biti kamen u cipeli koji itekako može da žulja, naročito u situaciji kada je i sam Vučić verovatno svestan da je vrh popularnosti dostignut, a sa tog vrha se može samo nadole. A možda je posledica nervoze i svest da se izborna i životna matematika zaista razlikuju, što pokazuje upotreba velikih brojeva, na šta su se Vučić i njegovi navikli.

Na primer, Tomislav Nikolić je pre izbora 2012. godine (Gospode, kao da su vekovi prošli od tada) rekao da će u slučaju pobede SNS-a stranci u Srbiju uložiti sto milijardi evra, i da su čelnici njegove partije o tome već razgovarali sa ozbiljnim svetskim državnicima. Kada je svako razuman počeo da se smeje ovim rečima Aleksandar Vučić, tada još drugi iza Nikolića, izjavio je da ništa nije smešno i da će tih sto milijardi sigurno stići u Srbiju, ali u narednih deset godina.

Kada se na vlast došlo, nastavljeno je sa frljanjem milijardama. Prilikom prve posete Srbiji šeika Mohameda bin Zajeda al Nahjana, prestolonaslednika Abu Dabija, srpski zvaničnici naveliko su pričali o izgradnji fabrike delova za Erbas i Boing, interesovanje za izgradnju kargo terminala na Aerodromu "Nikola Tesla", investicijama u Luku Pančevo, dokapitalizaciji Jugoslovenskog rečnog brodarstva, izgradnji turističke infrastrukture u zimskim turističkim centrima... Mlađan Dinkić, tada (da li i sada?) na funkciji zamenika predsednika Komiteta za saradnju sa UAE, najavio je da je „Srbija na dobrom putu da sa kompanijom Mubadala Development iz UAE potpiše predugovor o izgradnji prve faze fabrike čipova", a ukoliko dođe do izgradnje fabrike, to bi bila investicija vredna četiri milijarde dolara.

Milan Bačević, u to vreme ministar rudarstva i prostornog planiranja, prilikom povratka iz jedne od poseta Kini izjavio je da se Kinezi spremaju da ulože u Istočnu Evropu 10.000 milijardi evra, i da će najveći deo tog novca ići preko Beograda, a na pitanje preneražene novinarke da li je siguran da je reč o tom iznosu, odgovorio je: „Da, dobro ste čuli." Posle je tvrdio da ga je prevodlac naveo na grešku, a ostalo je nejasno koje je škole učio doktor nauka Bačević (kasnije nagrađen mestom ambasadora baš u pomenutoj Kini) kada ne zna šta su hiljade, milioni, milijarde, što se nauči najdalje do petog razreda osnovne škole.

I tako, iz posla veka u posao veka, Aleksandar Vučić je, braneći najavljeni projekat „Beograda na vodi", uz podrugljivi smeh poručivao protivnicima projekta da oni nađu nekoga ko će doneti tri i po milijarde evra, koje ulažu arapski investitori.

U realnom životu, pomenute milijarde su se u ugovoru srozale na 150 miliona u evra, i to na 30 godina, pomenutih deset milijardi evra investicija godišnje odlaže se iz godine u godinu, a i one realizovane kao da izvlače pare iz džepova svih građana ove zemlje, umesto da ih pune.

Mijat Lakićević u tekstu na portalu „Peščanik" piše o prodaji smederevske železare Kinezima za 46 miliona evra. Lakićević navodi da su prilikom potpisivanja ugovora pominjane sume od 300, pa čak i 900 miliona evra koje će Kinezi uložiti u železaru, ali od toga ni evro nije zadobio pravno obavezujuću formu, da deo kupljene pokretne imovine obuhvata raznu robu na zalihama u ukupnoj vrednosti od oko 34 miliona evra; pominje dug od blizu pola milijarde evra koji je napravljen samo u poslednje četiri godine, koji preuzimaju na sebe građani ove države, i da je najveći gubitak od 145 miliona evra napravljen u toku prošle godine, kada je Železaru vodio pompezno najavljeni strani i navodno visoko kvalifikovani menadžment. Država, odnosno svi mi, u još jednom poslu veka preuzela je dugove Jata u iznosu oko 200 miliona evra, i još uvek izdvaja debele pare za novoosnovani Er Srbija...

I dok se kod Bačevića ili njegovog prike Tomislava Nikolića pomenuto gađanje milijardama može svesti pod puku neukost, kod Vučića i njegovih bliskih saradnika u pitanju mogu biti i druge stvari. Jedna je neiskustvo ljudi koji se oduvek bave samo politikom i od toga dobro žive, pa sa realnim životom nisu imali mnogo dodira. Druga je da znaju da takve priče dobro zvuče kod osirotelog naroda, pa ih vrte do besvesti pokrivajući jednu laž drugom. Problem je, međutim, to što i bajkovite laži imaju ograničen rok trajanja.

Nisu to pokazali rezultati ovih izbora, ali teško da će većina ljudi doveka verovati da ako im se, na primer, uzme 10.000, a posle vrati hiljadu, treba da budu srećni jer imaju „nikada veće plate i penzije", i da na bolje sutra moraju da pričekaju još samo godinu-dve, i tako u nedogled. Ma kako slab u matematici, svako kad-tad shvati da nula znanja plus nula sposobnosti kao rezultat mogu da daju samo nulu. Tada ni izborna matematika ne pomaže, a to jeste razlog za nervozu.